Да ли свет клизи ка „новим хладним ратом“?

Написао: Проф. Ибрахим Гаши

Отворена агресија Руске Федерације на независну државу Украјину и јасни ставови дела демократског света пред новоствореном ситуацијом повећали су забринутост због повратка светског поретка којим у сваком тренутку доминирају претња, несигурност и крхки и угрожени мир.

Од раних година овог века, тензије око светског мира и безбедности, за које се надало да ће се завршити завршетком Хладног рата, почеле су поново да се јављају једна за другом. Тероризам, за који се сматрало да је облик нових ратова и једина претња демократским и развијеним земљама света, убрзо је праћен борбама између ауторитарних и реформистичких снага, као и многих унутрашњих секташких фракција у земљама Блиског истока, познатим као „Арапско пролеће“. 2008. године вратиле су се и војне инвазије и интервенције у суверенитет и територијални интегритет јаче државе против слабије државе. Промотер овог класичног облика рата била је управо Руска Федерација и њен ауторитарни лидер Владимир Путин, када је наредила војну интервенцију против државе Грузије (2008), одвајајући од ње два региона насељена већим процентом Руса (Јужна Осетија и Абхазија) и једнострано их признајући као независне државе.

Руска Федерација ће наставити своју агресивну политику према другим бившим републикама СССР-а, пре свега према Украјини, као једној од највећих држава која није била укључена у европске и евроатлантске структуре, али је део њеног становништва и руководства манифестовао такву припадност. С обзиром на значај Украјине, како економски тако и геостратешки, Кремљ је почео да упозорава Кијев да не жели Украјину у НАТО-у или ЕУ, па чак ни независну и неутралну Украјину, већ руску Украјину. Да би постигао овај циљ у својој агресивној спољној политици, најауторитарнији лидер нашег времена, Владимир Путин, следећи сценарио из Грузије, одлучио је да удари Украјину на њену најнеуралгичнију, али и најслабију тачку, а то је Кримско полуострво. У ствари, судбина Крима, али и целе Украјине, као што смо видели, била је повезана са различитим преференцијама две главне политичке струје у земљи, једне прозападне и друге проруске. Директна последица проруске политике председника Јануковича, који је победио на председничким изборима 2010. године, јесте кримска криза, која је почела у новембру 1913. године, у време када је председник Јанукович укинуо споразум о придруживању са ЕУ и ојачао званичне везе са Москвом. Део Украјинаца започео је уличне протесте захтевајући јаче везе са Европом. Тако је двоструко расположење Украјинаца још једном било на испиту. Неки од њих руске националности или проруске политичке припадности подржали су председника Јануковича, док су остали са проевропском политичком припадношћу подржали опозицију и захтевали ослобађање бивше премијерке Јулије Тимошенко, коју је Јануковичов режим затворио због оптужби за корупцију. Ситуација је ескалирала. Протести опозиције достигли су велике размере током зиме 2013/2014. Интервенција власти је била брутална. Улице Кијева биле су испуњене демонстрантима и барикадама. По наређењу проруског председника, употребљено је оружје и пале су прве жртве. Антивладини демонстранти су окупирали зграде у центру Кијева, укључујући зграду Министарства правде. У нередима је погинуло 98 људи, око петнаест хиљада је повређено, а 100 се сматра несталим. Ауторитет председника Јануковича почео је да се пољуља. Али његов одлазак није означио тријумф опозиције. У веома напетој ситуацији створеној на Кримском полуострву, којим су бројчано доминирали становници руске припадности, избили су нереди и грађанска побуна. Руски грађани Крима почели су да оспоравају уставни поредак позивајући званични Кремљ на интервенцију. Потоњи на веома координисан начин, користећи велико војно присуство на полуострву (део руске флоте је био стациониран у кримским водама из стратешких разлога, према споразуму о украјинској независности из 1990. године). Дана 18. марта 2014. године, Русија и Крим су потписали уговор о присаједињењу Републике Крим и Севастопоља Руској Федерацији, иако је Генерална скупштина Уједињених нација гласала за необавезујућу декларацију којом се противи руској анексији полуострва.

Епилог кримске кризе послужио је као мултипликатор увертира у овај сценарио у другим деловима Украјине, посебно у етнички руском источном делу Украјине. У неколико градова у Доњецкој и Луганској области, наоружани људи, који су се прогласили локалним милицијама, заузели су владине зграде и полицијске станице. Разговори у Женеви између ЕУ, Русије, Украјине и Сједињених Држава резултирали су заједничком дипломатском изјавом познатом као Женевски пакт из 2014. године, којим су забрањене паравојне групе позване да положе оружје, напусте владине зграде и врате се политичком дијалогу који би довео до веће аутономије за побуњеничке регионе. Женевски преговори нису имали готово никакав очекивани ефекат. Избор новог украјинског председника Порошенка (кога не признају руски екстремисти, а самим тим ни сама Русија) и посебно његова изјава увече избора 25. маја 2014. да ће „моје прво председничко путовање бити у Донбас“ и да „антитерористичка операција владиних снага неће трајати два или три месеца, већ само неколико сати“ послужила је као нови импулс за проруске побуњенике, који су већ прогласили аутономију Доњецке и Луганске области. У тим околностима, Порошенко се обратио Москви за разговоре уз међународно посредовање, захтев који је званични Кремљ одбио уз образложење да Русија никада неће разговарати о Украјини са међународним посредницима. С друге стране, председник Порошенко је изјавио да ће суверенитет Украјине бити очуван, чак је обећао да ће до краја тежити повратку Крима под украјински суверенитет.

Крај 2021. године и посебно први месеци ове године откривају Путинове агресивне планове према суседној држави Украјини. Сада, у јеку зиме на руско-украјинској граници, Кремљ је послао око 150.000 војника на војну вежбу која се може описати као најотворенија и најдиректнија претња територији Украјине. Путања развоја догађаја од средине фебруара почела је да се убрзава. Према добро припремљеном плану, Путин и његов војни апарат подстичу становништво два региона насељена руском већином, Луганска и Доњецка, да прогласи независност од Кијева. Наравно, овај Путинов сценарио је већ био лако читљив. Као што се и очекивало, Москва је пожурила да призна проглашени суверенитет ових региона и, да иронија ове игре буде потпуна, Путин је изјавио да ће тамо бити распоређен „мировни“ војни контингент: да заштити ова два самопроглашена суверена ентитета. Овај сценарио је заправо био Путинов „изговор“ за покретање тоталне војне агресије против целе Украјине, са циљем потчињавања Кијева и хватања или убиства побуњеног политичког лидера, председника В. Зеленског.

Сада када од 24. фебруара, дана када је почела руска агресија, Украјина не одустаје ни петог дана, суочавајући се са невиђеном олујом руских ракетних и артиљеријских напада на све веће градове, а да притом уопште не бира циљеве, на сцени се појавио невиђени људски херојство украјинског народа и патриотског руководства предвођеног председником Зеленским, које изазива највеће дивљење и симпатије слободољубивог света широм планете. Ови чинови херојског отпора украјинског народа натерали су моћне земље Западне Европе и Сједињене Државе да се сажале због незнања које су показале о озбиљности ситуације, у почетку реагујући веома лењо и фрагментирано.

Сада, четвртог дана, када бесне отпор и рат у одбрани Кијева, али пре свега кампања руских ракетних, артиљеријских и ваздушних напада, углавном на цивилне циљеве, који су оставили стотине мртвих цивила, као и велики талас украјинских избеглица које беже ка суседним земљама, изгледа да су утицали на савест, али и на безбедност демократских земаља ЕУ и НАТО-а. Недавне реакције Беле куће, НАТО-а и ЕУ су у потпуној хармонији и по свом садржају су одговарајуће мере у погледу њихове озбиљности, али свакако релативне у погледу брзих ефеката које би могле да произведу. Као одговор на ове мере, а посебно на одлуку земаља ЕУ да снабдевају Украјину (као нападнуту државу) оружјем и меру повлачења Руске Федерације из SWIFT система, Путин је наредио подизање највишег степена узбуне и приправности нуклеарног оружја.

У овој новој ситуацији, неизбежно се поставља питање куда иде светски поредак? Једна ствар се сада може прецизније рећи да је Путинова војна агресија у Украјини означила тектонски помак у светској политици и повећала ризик од сукоба суперсила и милитаризације Европе. Такође, ако се осврнемо на изјаву француског председника Е. Макрона да би „Свет требало да се припреми за дуг рат између Русије и Украјине након што је Москва започела инвазију на свог прозападног суседа“, или јучерашњу изјаву демократског конгресмена из Калифорније Ро Кане према којој би „...Украјина могла да заврши као руски Авганистан. То их је заиста повредило у Хладном рату. На дуге стазе, ово ће бити веома скупо за Путина, тако да сам за санкције и отворен сам за оно што администрација предлаже у вези са тим шта би требало да урадимо да помогнемо Украјинцима са одбрамбене перспективе“. Чак и јучерашња одлука немачког канцелара, на ванредној седници, првој одржаној у недељу, да повећа буџет за изградњу војних капацитета на 100 милијарди евра и његов говор пред Бундестагам где је Шолц описао руски напад на Украјину као „прекретницу“ која је захтевала национални немачки напор да се одржи политички ред и безбедност у Европи. У том смислу, треба посматрати и јучерашњу одлуку ЕУ да ће, како се каже, „по први пут икада, Европска унија финансирати куповину и испоруку оружја и друге опреме земљи која је нападнута“. Изјава британског премијера Б. Џонсона, дата поводом почетка руске агресије у Украјини, „Ужаснут сам страшним догађајима у Украјини и разговарао сам са председником Зеленским како бисмо разговарали о следећим корацима. Председник Путин је изабрао пут крвопролића и разарања покретањем овог ничим изазваног напада на Украјину. Уједињено Краљевство и наши савезници ће одлучно одговорити.“

Ове реакције Запада дате у прва четири дана од почетка руске агресије у Украјини и санкционе мере које следе након ових изјава, посебно економске, воде светски поредак ка новој конфронтацији, веома великог обима и размера, какву нисмо видели од Хладног рата. Још је рано закључити да свет клизи ка новом хладном рату, али наравно, о томе се може разговарати на нивоу анализе. Рано је зато што још нисмо видели позиционирање остатка света, наиме великих азијских сила попут Кине. Њена равнодушност према овој новој тензији неће дуго трајати. Сматрам да ће ефекти које би излазак Русије из SWIFT-а и замрзавање њене имовине у свету могли имати директно погодити трговинске односе Русије са Кином и то ће подстаћи Кину да разјасни свој став. Изгледи за будућност светског поретка могу постати још јаснији, у зависности од тока и епилога рата у Украјини.