Неуспели шпијунски покушаји Србије на Косову

Сукоб између Косова и Србије не одвија се само у дипломатији, на северу земље или у политичким изјавама лидера. Један од најважнијих, али и мање видљивих фронтова јесте обавештајни.

Нема протеста, конференција за штампу нити камера. Постоје тајни контакти, људски ресурси, информације прикупљене на терену, идентификација људи са приступом подацима и напори да се изграде мреже које могу да функционишу дуго времена, а да не буду откривене.

Случајеви из последњих година показују да ова активност није нестала. Напротив, она се наставља. Али нешто друго се мења. Косовске институције све више успевају да открију ову активност и изведу је пред лице правде.

Недавно хапшење Фехима Салија, 13. августа, најновији је пример и можда један од најзначајнијих случајева за разумевање како таква операција може да функционише.

Сали је ухапшен на граничном прелазу у Мердару, у заједничкој операцији КОА, Косовске полиције и Специјалног тужилаштва. Основни суд у Приштини му је потом одредио једномесечни притвор. Сумња се да је дуже време сарађивао са БИА и да је одржавао контакт са службеником БИА, идентификованим као Желимир Матовић.

Али оно што случај чини посебним није само сумња на цурење информација.

Према досијеу Тужилаштва, Сали је осумњичен да је давао информације о политичкој ситуацији на Косову, идентификовао званичнике Косовске обавештајне агенције и фотографисао неке од њих. Тужилаштво такође тврди да је давао информације о другим особама и да је неке од њих предложио као потенцијалне мете за контакт и регрутовање од стране БИА.

Ако се ове тврдње докажу на суду, онда се случај не односи само на једну особу која прикупља информације за страну службу. То указује на много шири напор, идентификовање мета, успостављање контаката и потенцијално ширење мреже извора унутар Косова.

То је оно што контраобавештајне послове чини тако важним.

Обавештајна служба не мора да добија сваку информацију директно од највиших институција. Често тражи људе који имају приступ одређеним информацијама, познанства са важним појединцима или могућност да идентификују друге људе који би могли бити регрутовани.

У Салијевом случају, према Тужилаштву, сумња се управо на такав механизам.

Током претреса његове куће, заплењено је око 39.500 евра, 500 српских динара и четири мобилна телефона. Тужилаштво такође наводи да је део новца повезан са сумњом на шпијунске активности.

Штавише, Салов профил чини случај важним са обавештајне тачке гледишта.

Он је наставник у српском образовном систему на Косову и раније је био део Консултативног савета за заједнице при Председништву Косова. То само по себи не доказује било какву незакониту активност, али показује да особа може годинама да изгради мрежу контаката у различитим областима јавног и институционалног живота.

И овде је последњи случај повезан са низом других случајева.

Бедри Шабани и Мухарем Ћерими су двојица држављана Косова који се суочавају са оптужбама за шпијунажу за БИА. Обојица су се изјаснили да нису криви и суђење против њих се наставља, стога се њихова кривична одговорност не може сматрати доказаном.

Али сама оптужница против њих је значајна за разумевање врсте информација које наводно занимају српску обавештајну службу.

Шабанијев случај је повезан, према оптужници, са информацијама о ОВК, њеним припадницима и надређенима, док је Ћерим, који је раније служио у Косовској полицији, такође оптужен за шпијунажу.

Ово показује важан елемент обавештајног ратовања. Вредне информације нису само оне које се односе на оно што се дешава данас.

За обавештајну службу, историјске информације, безбедносне структуре, бивши чланови институција, друштвене мреже и људи са приступом одређеним заједницама такође могу имати оперативну вредност.

Ово укључује и случај Фатмира Шехолија, који је под истрагом због шпијунаже од 2025. године и коме је продужен притвор. Чак и у овом случају, мора се направити разлика између сумње и кривице доказане судском одлуком.

Затим, ту су случајеви који су већ прешли у другу фазу, фазу судских пресуда.

Основни суд у Приштини је у априлу ове године осудио Јелену Ђукановић, бившу запослену у ОЕБС-у, на шест година затвора због шпијунаже у корист БИА.

Према пресуди, проглашена је кривом за сарадњу са српским обавештајним службама и одавање осетљивих информација везаних за Косово.

У другом случају, Хисри Селими је осуђен на шест година затвора због шпијунаже за БИА. Према подацима објављеним у случају, пренете информације су се, између осталог, односиле на верску радикализацију на Косову, бивше припаднике ОВК и људе који су путовали да би се придружили организацији Исламска држава.

Бојан Јевтић, бивши поручник Косовске полиције, осуђен је на шест година затвора и новчану казну од 2.000 евра због шпијунаже у корист Србије, као и због илегалног поседовања оружја. Признао је кривицу.

У другом случају, Александар Влајић је осуђен на пет година затвора због шпијунаже и новчану казну од 1.000 евра због незаконитог поседовања оружја. Такође је признао кривицу по оптужбама.

Овде се појављује много занимљивији образац него листа имена.

Профили су различити. Информације су различите. Позиције људи су различите. Али у неким осуђеним случајевима и у другим случајевима који су још увек под истрагом, име БИА се понавља.

Ово није доказ да су све ове особе биле део једне мреже. Не постоје јавни докази који дозвољавају такав закључак.

Али је довољно да се изведе још један закључак. Интересовање српске службе за стварање и коришћење ресурса унутар Косова није изолована појава.

И управо ту лежи највећи успех косовске контраобавештајне службе.

Страна обавештајна служба може годинама имати ресурсе у некој земљи. Може их користити за прикупљање политичких, безбедносних или друштвених информација. Може покушати да идентификује нове људе и прошири мрежу.

Али у тренутку када се открије једна од веза, опасност није само губитак те особе.

Контакти, методе комуникације, циљеви, методе регрутовања и структура операције такође могу бити откривени.

Стога, хапшење осумњиченог агента може имати много већу вредност од самог хапшења.

На пример, у Салијевом случају, Тужилаштво тврди да је истрага идентификовала не само његове контакте са БИА, већ и начин на који је наводно прикупљао информације и идентификовао друге људе. Четири заплењена телефона могу бити посебно важна за истрагу, управо због могућности да њихов садржај може помоћи у расветљавању контаката и комуникација.

Ово подиже борбу против шпијунаже на други ниво.

Више није довољно питати. Ко је шпијун?

Најважније питање је: Ко га је регрутовао, које су га информације занимале, са ким је комуницирао и ко је још могао бити мета исте операције?

Ако косовске институције успеју да одговоре на ова питања, онда би се српска обавештајна операција могла претворити у оперативни губитак за БИА.

Зато се и скорашњи низ случајева мора посматрати из шире перспективе.

Косово не може да елиминише шпијунажу. Ниједна демократска држава то не може да уради. Стране службе ће наставити да траже информације и ресурсе у земљама које сматрају стратешки важним.

Али држава може да уради нешто друго: да повећа трошкове шпијунаже и смањи простор за деловање страних служби.

Случајеви хапшења, истрага и осуђујућих пресуда показују да Косово гради такво искуство.

Уместо да сумњиве активности БИА остану у сенци, оне све чешће завршавају у истражним досијеима, на судовима и у пресудама.

Ово је посебно важно за релативно младу државу, која се суочава са суседом који има консолидоване обавештајне структуре и који Косово сматра питањем од директног државног интереса.

У овој конфронтацији, Косово нема луксуз да се ослања искључиво на политичке реакције.

Потребна јој је професионална контраобавештајна служба, размена информација између институција, заштита осетљивих извора и, пре свега, докази који могу да се одрже на суду.

Случај Фехима Салија је још један тест у том погледу.

Он још није осуђени шпијун и све оптужбе против њега морају бити доказане на суду. Али начин на који је случај откривен, истражен и сада послат на суд показује да косовске институције покушавају да се обрачунају не само са појединцем, већ и са механизмом путем којег страна служба може покушати да прикупи информације и створи нове изворе.

На крају крајева, ово је битка која се не види.

Само хапшења се виде у јавности.

Али иза њих стоји много дужа борба: надзор, анализа, праћење контаката, провера сумњи и прикупљање доказа.

А ако су недавни случајеви показатељ тренда, онда је порука јасна. Србија може наставити да покушава да створи ресурсе на Косову, али простор да их држи невидљивим постаје све ужи.

У обавештајном рату, ово је можда најважнија победа. Не претварати се да нема шпијунаже, већ бити у стању да је откријемо пре него што се мрежа консолидује./Телеграф/