Rusija želi da nas iscedi do kraja

Agresija Kremlja u sivoj zoni iscrpljuje naše resurse, čineći poslovanje bazirano u zapadnoj zemlji sve skupljim.

Tokom protekle dve godine, ruski hakeri koje sponzoriše država više puta su napadali Gradsko veće Liverpula – i to ne zato što Kremlj gaji neku posebnu odbojnost prema ovom severnom engleskom lučkom gradu.

Umesto toga, ovi napadi su deo strategije nanošenja ogromnih finansijskih gubitaka gradovima, vladama i preduzećima, i protežu se daleko izvan sajber prostora. U Finskom zalivu, na primer, brod „Igl S“ izazvao je desetine miliona evra štete na podvodnim kablovima u decembru – i to je samo jedan incident.

Rusija je ciljala tržne centre, aerodrome, logističke kompanije i avio-kompanije, a svi ovi poremećaji imali su jednu zajedničku stvar: rezultirali su značajnim troškovima za pogođene kompanije i njihove osiguravače.

Čovek ne može a da ne sažali Gradsko veće Liverpula. Ne samo da moraju da brinu o otprilike pola miliona stanovnika grada, već moraju i stalno da se bore protiv ruskih sajber bandi koje, prema nedavnom izveštaju, pokreću neprekidne napade: „Videli smo mnogo napada u poslednje dve godine od ove grupe i njenih saveznika, koji koriste njihov distribuirani botnet“, navodi se u izveštaju, pozivajući se na haktivističku grupu NoName057(16), koja je povezana sa ruskom državom.

„[Napadi uskraćivanja usluge] iz finansijskih ili političkih razloga predstavljaju široko rasprostranjen rizik za svaku organizaciju koja ima onlajn prisustvo ili se oslanja na sisteme zasnovane na internetu.“

To je zaista slučaj. Tokom proteklih nekoliko decenija, ruski hakeri koje sponzoriše država ciljali su sve vrste evropskih opština, vladinih agencija i preduzeća. Ovo takođe uključuje napad NotPetya iz 2017. godine, koji je osakatio „četiri bolnice, šest dobavljača energije, dva aerodroma, više od 22 ukrajinske banke, bankomate i sisteme plaćanja karticama u maloprodaji i transportu, i praktično sve federalne agencije samo u Kijevu“ i pogodio brojne multinacionalne kompanije, što je rezultiralo gubicima od oko 10 milijardi američkih dolara.

U skorije vreme, Rusija je počela da cilja organizacije i preduzeća i na druge načine. Bilo je napada požara, uključujući i jedan u najvećem tržnom centru u Poljskoj, za koji je premijer Donald Tusk kasnije rekao da je definitivno „naručen od strane ruskih specijalnih službi“. Bilo je paketa-bombi dostavljenih DHL-u; bilo je izveštaja o brzo rastućoj aktivnosti dronova u blizini evropskih fabrika oružja; i bilo je niza sumnjivih incidenata u kojima su podvodni kablovi, pa čak i cevovod, oštećeni ili prekinuti.

Lista troškova se nastavlja: Letovi dronova u ograničenom vazdušnom prostoru doveli su do privremenog zatvaranja danskih i nemačkih aerodroma, preusmeravajući ili otkazujući desetine letova. Ruske aktivnosti ometanja i lažnog prikazivanja GPS signala remete veliki deo komercijalnih letova oko Baltičkog mora. U Crvenom moru, napadi Huta primoravaju većinu brodova u vlasništvu ili pod zastavama zapadnih zemalja da idu mnogo dužom rutom oko Rta dobre nade, što stvara dodatne troškove. Huti nisu Rusija, ali Rusija (i Kina) bi lako mogle da podrže napore Zapada da zaustave ove napade – ipak to ne čine. Oni jednostavno uživaju ogromnu privilegiju da njihovi brodovi prolaze bez ometanja.

Organizacije i kompanije na koje je Rusija uticala do sada su uspele da spreče katastrofalnu štetu. Ali ovi napadi su toliko opasni i bezobzirni da će pre ili kasnije ljudi izgubiti živote.

Štaviše, njihove mete će nastaviti da gube mnogo novca. Samo popravka podvodnog kabla za prenos podataka obično košta i do nekoliko miliona evra. Vlasnici EstLink 2 – podvodnog kabla za napajanje koji je oštetio Eagle S – pretrpeli su gubitke od skoro 60 miliona evra. Zatvaranje aerodroma na nekoliko sati je neverovatno skupo, kao i otkazivanje ili preusmeravanje letova.

Dok većina kompanija ima polise osiguranja koje ih štite od sajber napada ili slične štete, osiguranje je profitabilno samo ako se šteta javlja samo povremeno. Ako postane sistematska, osiguravači više ne mogu sebi da priušte rizik – ili moraju značajno povećati svoje premije. A evo suštine stvari: Zainteresovana strana može sistematski izazvati poremećaje.

Upravo to Rusija radi upravo sada. Crpi naše resurse i čini sve skupljim biti kompanija sa sedištem u zapadnoj zemlji, ili čak gradsko veće ili vladina agencija.

Ovo je zastrašujuće – i ne samo za kompanije koje bi mogle biti pogođene. Iako je Rusija očigledno van domašaja bilo kakvih mogućih napora da je ubedimo da posluša svoje anđele čuvare, i dalje možemo formirati čelični front. Oružane snage, naravno, pružaju bukvalno čelični front, ali preduzeća i civilne organizacije mogu se pripremiti za sve napade koje bi Rusija ili druge neprijateljske zemlje mogle da pokrenu protiv njih.

Takva priprema bi ograničila potencijalnu štetu koju bi takvi napadi mogli da prouzrokuju. To postavlja pitanje: Ako napad izazove samo minimalne poremećaje, zašto ga uopšte izvoditi?

Zato su vežbe koje predvodi vlada u sivoj zoni, u kojima učestvuje privatni sektor, toliko važne. Zalažem se za njih već nekoliko godina, i sa svakim mesecom koji prolazi, one postaju još ključnije.

Kao i vojska, ne bi trebalo samo da sprovodimo ove vežbe, već i da svetu stavimo do znanja da to radimo. Demonstriranje naše spremnosti moglo bi pomoći u odvraćanju zlonamernih aktera koji misle da mogu da opljačkaju našu kasu. A ima i još jednu prednost: pomaže kompanijama da pokažu svojim kupcima i investitorima da zaista mogu da izdrže sve što Rusija može da smisli./Politico/