Japan i Evropa se ujedinjuju u podršci Tajvanu

Dva događaja u Istočnoj Aziji i Evropi prošle nedelje jasno su pokazala da rešavanje „tajvanskog pitanja“ ulazi u novu fazu. To je faza u kojoj ni Tokio ni Brisel nisu spremni da se jednostavno pridržavaju pažljivo kalibrisane diplomatske ravnoteže koju koordinira Peking.

Pojava nove premijerke Japana Sanae Takaiči, sa svojim oštrim komentarima o Tajvanu, u kojima je rekla da bi svaka blokada zemlje od strane kineskih snaga predstavljala „nacionalnu krizu opstanka“, i odluka Evropske unije da dozvoli potpredsedniku Tajvana Sjao Bi-kimu da se obrati Evropskom parlamentu, postavši prvi aktuelni potpredsednik Tajvana koji je to učinio, predstavljaju smeliji stav i Tokija i Brisela i direktniji izazov nego obično diplomatskim normama na koje se Peking dugo oslanja.

Prekretnica Japana

Takaičijeve izjave u japanskom parlamentu, da bi kineski vojni potez protiv Tajvana predstavljao „pretnju opstanku [Japana]“ i da bi mogao da pokrene mobilizaciju Japana za samoodbranu, odstupaju od dugogodišnje strategije dvosmislenosti Tokija.

U prošlosti, japanski premijeri su izbegavali pominjanje Tajvana u scenarijima koji se smatraju pokretanjem kolektivne samoodbrane Japana, što se naširoko izveštavalo u satima i danima nakon njenog govora. Njen potez, međutim, signalizira spremnost da se direktno poveže regionalna bezbednost Japana sa statusom Tajvana nakon godina bilateralnih parlamentarnih diskusija između dve zemlje.

Ova promena ne bi trebalo da se posmatra samo kao retoričko hvalisanje – poznato je da se ova žena divi legendarnoj britanskoj „gvozdenoj ledi“, bivšoj premijerki Margaret Tačer.

Pod Takaičijem, Japan već potvrđuje svoj savez sa Sjedinjenim Državama i aktivno teži dubljoj odbrambenoj saradnji, uključujući i oblasti lanaca snabdevanja i strateških minerala.

Krajem oktobra, saopštenje za štampu tajvanskog Ministarstva spoljnih poslova (MOFA) odnosilo se na samit između Japana i SAD održan 28. oktobra u japanskoj prestonici, na kojem su i premijer Takaiči i predsednik SAD Donald Tramp naglasili potrebu za održavanjem mira i stabilnosti u Tajvanskom moreuzu.

Tajvansko ministarstvo spoljnih poslova dodalo je: „Održavanje mira i stabilnosti u Tajvanskom moreuzu je od vitalnog značaja za svetsku bezbednost i prosperitet. Tajvan će nastaviti da aktivno sprovodi svoj Akcioni plan „Četiri stuba mira“ i da unapređuje svoje kapacitete za samoodbranu. Tajvan će takođe dodatno produbiti razmene i saradnju sa prijateljskim zemljama i saveznicima kroz integrisanu diplomatiju kako bi zajednički branili demokratske vrednosti, promovisali mir i stabilnost u Tajvanskom moreuzu i širom regiona i održavali međunarodni poredak zasnovan na pravilima.“

Implikacije Takaičijeve nedavne izjave su stoga izuzetno jasne: Bez obzira na to kako Kina to doživljava, Tokio sada svaku potencijalnu prisilu na Tajvan posmatra ne samo kao pitanje odvraćanja Vašingtona, već i kao pitanje od vitalnog značaja za Japan.

Ovo pokreće ozbiljna pitanja o odnosu Tokija sa Pekingom.

Kao što je rekao Rjo Sahaši, analitičar koga citira „Japan tajms“ i profesor na Institutu za napredne studije Azije na Univerzitetu u Tokiju: „Moguće je da Japan prepozna situaciju koja ugrožava njegovo postojanje čak i bez direktnog napada“, pre nego što je donekle oprezno dodao: „Međutim, nema mnogo smisla da vlada preventivno navodi takve primere. To ne donosi nikakvu diplomatsku prednost.“

Ovaj nedostatak diplomatske prednosti brzo je postao očigledan kada je Peking oštro reagovao: Kineski generalni konzul u Osaki, Sjue Đian, objavio je sada obrisanu poruku na društvenim mrežama u kojoj preti Takaiči zbog njenog „prljavog grla“. Takav jezik kineskih zvaničnika podvlači koliko je region postao nestabilan, čak i dok se lideri rukuju i smeše pred kamerama na regionalnim i globalnim događajima.

Na japanskoj strani, ova promena može odražavati širu strategiju: Tokio preispituje svoj odbrambeni stav u svetlu opadajućeg kredibiliteta odvraćanja u Istočnoj Aziji, asertivnijeg Pekinga i neizvesne zaštite od SAD pod Trampovom administracijom.

Činjenica da se Tajvan sada opisuje ne kao periferno pitanje, već kao potencijalni okidač za raspoređivanje japanskih snaga samoodbrane, značajna je. Time Japan šalje poruku i svojim saveznicima i protivnicima da je spreman da se direktno i otvoreno zainteresuje za sudbinu Tajvana.

Simbolični korak Evrope

Istovremeno, EU je napravila značajan korak širom Evroazije kada je potpredsednik Tajvana Sjao Bi-kim održao govor na godišnjem samitu Interparlamentarne alijanse o Kini (IPAC) u Evropskom parlamentu u Briselu.

Peking je odmah izrazio svoje nezadovoljstvo, optužujući EU, na tipičan način, da se ozbiljno meša u „unutrašnje poslove“ Kine.

Iako je Sjaoin govor održan na neformalnom parlamentarnom sastanku, a ne na zvaničnom događaju spoljne politike EU, njegova simbolika je značajna. Sjao je rekla okupljenoj grupi: „Evropa je branila slobodu pod pritiskom. A Tajvan je branio demokratiju pod pritiskom“, izvestio je ABC News. Takođe je pozvala na bliže trgovinske, tehnološke i bezbednosne veze sa partnerima EU, upozoravajući da je mir u Tajvanskom moreuzu „temeljac globalnog prosperiteta“.

Usred ovacija, Sjao je dodala: „U vremenu obeleženom sve većom fragmentacijom, nestabilnošću i rastućim autoritarizmom, ova skupština potvrđuje nešto ključno: da demokratije, čak i ako su udaljene, nisu same“, dodaje se u izveštaju ABC-a.

Za Brisel, odluka da se Sjaou dozvoli da govori izgleda da signalizira dve stvari: prvo, priznanje da Tajvan više nije periferni „kineski problem“ već sastavni deo globalnih demokratskih i tehnoloških lanaca snabdevanja; i drugo, spremnost da se testiraju granice konvencionalne fasade „Jedne Kine“ nudeći Tajvanu vidljiv diplomatski prostor.

Zašto sada i šta to znači?

Uzeti zajedno, potezi Tokija i Brisela odražavaju širu rekalibraciju istočnoazijskog pejzaža. Prvo, tu je činjenica da se strateški značaj Tajvana proteže daleko izvan zastoja između Kine i Tajvana. Zemlja je u srcu globalnih lanaca snabdevanja poluprovodnicima, nove geopolitike tehnoloških blokova i arhitekture saveza zasnovane na demokratskim vrednostima. Tajvan je, kako je Sjao izjavio, „pouzdan partner“.

Drugo, normativna dimenzija dobija sve veći značaj. I Japan i EU signaliziraju da jednostrani pokušaji Pekinga da silom promeni status kvo više neće ostati bez odgovora. Takaičijeva formulacija „situacije opasne po život“ bila je namerna i transformiše retoriku odvraćanja u okvir za delotvornost u skladu sa japanskim bezbednosnim zakonima. U lančanoj reakciji, poziv EU Sjaou pretvara godine moralne podrške u vidljivu diplomatsku odluku.

Treće – i možda suptilnije – ovo se može posmatrati kao trenutak kada je stara ravnoteža „strateške dvosmislenosti“ pod pritiskom. Japan se udaljava od nejasnih izjava i nastaviće to da čini pod Takaičijem; Evropa, u međuvremenu, prelazi sa prećutne podrške na povećano javno angažovanje sa Tajvanom – i dalje donekle zaostajući za Japanom, ali ipak važno. Ova dinamika će garantovano isprovocirati Peking, ali takođe odražava proračunato preuzimanje rizika demokratskih sila.

Rizici i komplikacije

Pravac je jasan, ali su jasni i rizici. Za Japan, otvoreniji stav prema Tajvanu povećava verovatnoću direktnog sukoba sa Kinom. Vašington može pozdraviti ovu promenu kao još jedan politički front protiv Kine, ali Tokio mora postupati oprezno kako bi izbegao da bude uvučen u sukob koji ne može da kontroliše.

Za EU, propisana neutralnost u okviru politike „Jedne Kine“ ostaje na snazi za sada. Međutim, Brisel mora da pomiri svoje trgovinske odnose sa Pekingom, svoju energetsku zavisnost i svoju tradiciju diplomatskog opreza novim, odlučnijim pristupom. Protest Pekinga zbog posete Sjaoa IPAC-u signalizira da je Kina zadovoljna uzvraćanjem udarca nevojnim putem – ekonomskim, diplomatskim i propagandnim sredstvima.

Štaviše, bilateralna priroda ovih akcija – Japan sa jedne strane Kine, EU sa druge – pokreće pitanja u vezi sa koherentnošću šire strategije. Bez zajedničkog multilateralnog okvira koji povezuje Tokio, Brisel, Vašington i Tajpej, postoji rizik od nekoordinisane eskalacije ili fragmentacije akcije, a ne od disciplinovanog odvraćanja. I kao što je svet video iz neodlučnog i fragmentiranog odgovora Evrope na pitanje Ukrajine, Brisel nije saveznik na koga se može osloniti kada dođe do sukoba.

Zaključno, ono čemu svedočimo nije samo izolovana diplomatska provokacija Kine od strane Tokija i Brisela, već uspostavljanje novog skupa saveza i pozicija unutar tajvano-kineske jednačine Istočne Azije.

Pod Takaičijem, Japan otvoreno signalizira da sudbina Tajvana, 50-godišnje kolonije kojom se vladalo iz Tokija od 1895. do 1945. godine, više nije tuđa stvar – to je pitanje opstanka Japana. EU, jačanjem glasa Tajvana u Briselu, signalizira da je ostrvo važno za globalnu demokratsku zajednicu – grupu kojoj se Kina ne može pridružiti.

Peking, sa svoje strane, neće prihvatiti takve promene bez otpora – ali taj otpor sada može češće i otvorenije da se odvija na diplomatskoj sceni. Pitanje za demokratske sile u vezi sa tekućim antitajvanskim naporima Kine jeste kako transformisati ove simbolične korake u održivo sredstvo odvraćanja bez eskalacije u neželjeni sukob./IntelliNews/