Od iluzije „srpskog sveta“ do stvarnosti Evrope: Proširenje kao kraj geopolitičkih mitova

Autorski tekst Dragana Šormaza za The Geopost

Iako je nakon prijema Hrvatske u članstvo EU 2013. godine bilo ozbiljnih i glasnih dilema unutar same Unije u pogledu daljeg proširenja, agresija Rusije na Ukrajinu 2022. godine potpuno je promenila prioritete Brisela. Od tog trenutka proširenje na Zapadni Balkan definisano je kao geopolitička nužnost i zatvaranje „mekog trbuha Evrope“ kada je u pitanju bezbednost starog kontinenta. EU je od tada jasno definisala i više puta zvanično potvrdila svoju novu strategiju proširenja, koja predviđa da Zapadni Balkan (Srbija, Crna Gora, Albanija, Severna Makedonija, BiH i Kosovo) ostane u fokusu evropske politike, s ambicijom da do 2030. region bude spreman za članstvo u Uniji. Da bi se krenulo sa konkretnim koracima, bilo je potrebno da se sačekaju izbori za novi EU parlament i izbor nove komisije. Najavio sam da će se to dogoditi još u toku kampanje, ali mnoge ‘neverne Tome’ u regionu su vrtele glavom u neverici. Prethodna većina u kojoj su socijaldemokrate, librali i zeleni imali glavnu reč nije mogla da započne taj proces, ali preuzimanjem vođstva od strane EPP, uz podrčku kozervativaca, proširenje je ponovo postalo stratečki cilj EU. Za početak, otvorila se mogućnost da Crna Gora, a možda i Albanija, budu primljene u članstvo čak i ranije, pri čemu se kao mogući rokovi pominju 2028. i 2029. godina.

Ako se pogleda stanje u pogledu napretka evrointegracija po državama, taj izbor je logičan. Crna Gora i Albanija su u ovom trenutku najdalje odmakle u pregovorima, potiskujući Srbiju koja je ranije, zajedno s Podgoricom, bila vodeća zemlja na evropskom putu. Upravo se na primeru Srbije pokazalo da, kada ne postoji stvarna volja političkih elita jedne zemlje da se na evropskom putu zaista napreduje i kada dođe do promene geopolitičkog opredeljenja zemlje, to se odmah odrazi na brzinu napredovanja evrointegracijskog procesa. Tako je Srbija sa čelne pozicije pala na samo začelje, uz tendenciju i nameru režima u Beogradu da tu trajno i ostane, povlačeći sa sobom u ponor i susednu Bosnu i Hercegovinu, koju rukovodstvo u Banjaluci drži kao neku vrstu taoca u svojim samoubilačkim geopolitičkim igrama.
Ono što će presudno uticati na brzinu pristupanja zemalja regiona članstvu u EU jeste geopolitičko pozicioniranje (spoljna politika), kao i stanje u zemljama u pogledu demokratije (sloboda medija) i vladavine prava (borba protiv korupcije). Neke zemlje, poput Severne Makedonije, moraće da reše i postojeće sporove i zahteve članica, poput onih koji dolaze iz Bugarske prema zvaničnom Skoplju.
U slučaju Kosova i Srbije, ali i BiH, biće neophodno rešiti i međusobne odnose među samim kandidatima, poput normalizacije odnosa Beograda i Prištine na osnovu Briselskog i Ohridskog sporazuma, dok će sudbinu BiH odrediti brzina unutrašnjih institucionalnih reformi i uspešnost suzbijanja separatizma koji podstiče režim Milorada Dodika iz Banjaluke.

Ipak, sve to mogu biti samo usputni problemi koji ne odlažu prijem ako su države iskrene u nameri da postanu deo evropske porodice. Proširenje je uvek bilo pitanje geopolitike, a nikada standardizacije društva. Prijem Crne Gore i Albanije pre 2030. godine za EU ne bi bio bolan. Radi se o malim državama, članicama NATO, koje ne bi mogle da poremete funkcionisanje zajednice, a sam prijem bi bio snažan signal u regionu, ali i svetu, poruka da Brisel ima ozbiljnu nameru da ujedini ceo kontinent i da postane u svakom pogledu svetska sila. 2030. će, potom, Ukrajina i Moldavija biti primljenje u članstvo – pravi geopolitički zemljotres! To će se dogoditi posle narednih evropskih izbora, pa će ove države ući po modelu Rumunije i Bugarske, sa manjim brojem poslanika, manje-više kao ‘pripravnici’ koji će na licu mesta učiti kako se radi u institucijama zajednice, a punim kapacitetom će ući u narednom mandatu, 2035. godine.

U postojećim uslovima, koje karakterišu brojne unutrašnje slabosti zemalja kandidata, njihovo geopolitičko lutanje i sklonost flertovanju sa režimima u Moskvi i Pekingu, EU je na velikom ispitu u pogledu suzbijanja destruktivnog uticaja, posebno onih koji dolaze u vidu hibridnih dejstava iz Moskve. Upravo zato su Crna Gora i Albanija dobile priliku da u članstvo budu primljene i ranije, jer je u tim državama načinjen najveći emancipacijski otklon od Putinovog režima i malignih uticaja iz Pekinga. Mnogi se pitaju zašto EU nije oštrija prema Vučiću? Zašto bi trošila svoje vreme i resurse na nešto što je problem građana Srbije koji sami moraju da rešavaju unutrašnje probleme?! Ko je od alternative Vučiću pokazao spremnost za ozbiljnim reformama, za uvođenje sankcija Rusiji ili završetak razgovora sa Kosovom?! Uostalom, prijemom Crne Gore i Albanije, kao i padom Dodika, EU će uništiti mit radikalske Srbije – mit o ‘srpskom svetu’, ‘srpskom integralizmu’ ili ‘srpskom jedinstvu’!!! Srbi će posle toga moći da budu jedinstveni samo u okviru EU i NATO!!!

Pored Srbije i Bosne i Hercegovine, koje su taoci geopolitičkih hazarderskih igara režima u Beogradu i Banjaluci, u zastoju se nalazi i Severna Makedonija nakon povratka na vlast naslednika proruskog režima odbeglog bivšeg premijera Nikole Gruevskog. Nažalost, to je koincidiralo sa jačanjem političkih pozicija proruskih nacionalista u Sofiji, koji su kandidovali nove zahteve prema Skoplju s jasnim ciljem da napredak Makedonije ka članstvu u EU bude blokiran u interesu Moskve i njene agende destabilizacije Zapadnog Balkana. Ipak, to pitanje može brzo biti rešeno, dogovorom Sofije i Brisela ili promenom vlade u Skoplju. Čak toliko brzo, da ne bi začudilo da i Severna Makedonija bude u paketu sa Ukrajinom I Moldavijom!

Političke elite na Kosovu takođe pokazuju nepokolebljivo opredeljenje prema evropskim i zapadnim vrednostima, ali zbog zastoja u procesu normalizacije sa Srbijom i unutrašnjih institucionalnih slabosti mlade kosovske države, Priština nije mogla da se nađe u paketu sa svojim južnim susedima. Zato Kosovo mora (i hoće) odmah nakon održanih lokalnih izbora da završi sa svojim obavezama iz Briselskog sporazuma i omogući formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom! To će odrešiti ruke Briselu da započne pregovore o članstvu sa Prištinom, ali i Americi da joj otvori prijem u međunarodne organizacije!

Srbija je na istorijskom minimumu po pitanju podrške članstvu Srbije u EU, samo na 33%! Razlog tome je Vučić, ali i studentski pokret koji je propustio šansu da njegovoj vladavini suprostavi vrednosti demokratskog društva, nego je krenuo u kampanju preotimanja mitomanskih simbola: crkva, vera, zastava, Kosovo, srpski integralizam, neutralnost… Ipak, pitanje dana je kada će se Vučićev koruptivni režim raspasti i onda će sva prljavština hulja koje se sakrivaju iza srpstva izliti pred građane! Najbezbolnije bi Srbija iz te situacije izašla sa prelaznom proevropskom vladom koja bi ubrzala pregovarački proces, zajedno sa Briselom! Svejedno, Srbija padom sadašnjeg režima može da uhvati evropski voz zajedno sa Moldavijom i Ukrajinom, čak i spremnija od njih, Kosova, BiH, Severne Makedonije…

Ključ uspeha u procesu pridruživanja regiona Zapadnog Balkana Evropskoj uniji biće i politička volja EU da ubrza proširenje i suzbije maligne uticaje Rusije u regionu, kao i spremnost samih zemalja regiona da sprovedu duboke reforme. Ako do 2030. region ne napravi značajan institucionalni i demokratski iskorak i ako se ne osnaži njegova otpornost na spoljne hibridne pretnje i destabilizujuće uticaje, postoji rizik da trajno ostane u „sivoj zoni“ između EU i drugih globalnih uticaja, koji na ovaj deo sveta ne gledaju kao na područje s perspektivom dinamičnog razvoja, već kao na jeftinu monetu za potkusurivanje u globalnim geopolitičkim igrama moći.
Ujedinjena Evropa, a što se mene tiče, federalna Evropa, je siguran put u budućnost našeg regiona, put u bezbednost, prosperitet, slobodu, mir i blagostanje svakog našeg građanina!/The Geopost/