Da li će Srbija lustrirati Vučića i njegovu ekipu nakon što padnu sa vlasti?

Sprema se dokument o tome na koji način bi buduća vlast, moguće – predvođena studentima i akademskom zajednicom sprovela lustraciju.

Kako je Danas izvestio, postoji nekoliko dokumenata koji cirkulišu, koji bi trebalo da postanu usvojeni kao neka vrsta zvanične politike, bilo studentske liste, bilo studentskog pokreta, koji bi se primenjivali po eventualnom padu režima.

Lustracija, je najskuplja reč, unazad više od 25 godina u Srbiji, još o petooktobarske revolucije, kada su se političari i pripadnici režima devedesetih vratili na vlast i dan danas glavnu reč. Odgovorni za najtežu korupciju, ocenjeni kao autokrate i diktatori, koji hapse i prebijaju sopstveni narod.

Sagovornici Danasa, aktivni učesnici i svedoci onoga što se dešavalo sa pokušajima lustracije Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke, političkih zločinačkih partija, kojima su tokom devedesetih pripadili Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, govore za Danas o tome šta je i zbog propušteno još pre 25 godina te je dočekalo društvo sa ovakvim posledicama i studentima da iznova pokreću pitanje o lustraciji.

„Kumovsko-rodbinsko-burazerska sredina pojela je Zakon o lustraciji“

Prema rečima advokata Siniše Nikolića, šefa kabineta ubijenog premijera Zorana Đinđića, koji je bio ključan za izvođenje petooktobarske revolucije, kumovsko-rodbinsko-burazerska sredina u Srbiji je pojela za 13 godina Zakon o lustraciji.

– Od njega su ostali samo dugmići u vidu istorijskih zapisa da je ikada postojao. Jedno od glavnih predizbornih obećanja koalicije DOS i Ugovora sa narodom koji je ta koalicija obnarodovala pre tačno 25 godina, nikada nije sprovedeno. Okupljajući koaliciju programski i organizaciono najrazličitijih političkih stranka, koja će srušiti režim Miloševića, Zoran Đinđić je od budućih saveznika tražio bezrezervnu podrušku za lustraciju nakon osvajanja vlasti – kaže naš sagovornik.

Naravno, svi su bili deklarativno za to, dodaje.

– Nažalost, zaokupljeni raspodelom pozicija nakon pobede i trzavicama koje su to pratile, kao i rasčišćavanjem zatečenog mulja u svim segmentima društva, zakon o lustraciji je pao u drugi plan. Kao predsednik vlade, Đindjić je pokrenuo proceduru izrade paketa zakona o postrežimskom uređenja države, medju kojima su bili i Zakon o lustraciji, Zakon o ekstra profitu i Zakon o sukobu interesa. Zakon o ekstraprofitu, uz veliku uzdržanost dela vladajuće koalicje, dao je skromne rezultate, dok usvajanje Zakona o lustraciji premijer Zoran Đinđić nije doživeo – ukazuje Siniša Nikolić.

Nakon vanrednog stanja, juna 2003 godine, usvojen je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kolokvijalnog imena Zakon o lustraciji.

– Zakonom su obuhvaćeni svi nosioci javnih ovlašćenja u periodu od 23. marta 1976, kao dana supanja na snagu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, sa rokom važenja od 13 godina.Taj rok je istekao juna 2013. godine. Za to vreme važenja zakona, ni jedna osoba u Srbiji nije lustrirana. Zakon je predvideo da odluke o pojedincima koji su kršili ljudska prava, kao i kazne za te radnje, izriče specijalna komisija koja bi trebala imati potpunu samostalnost u radu i čiji izbor i sastav garantuje nepristrasnost, objektivnost i efikasnost – objašnjava sagovornik Danasa.

Komisija, međutim, nikada nije bila formirana u punom kapacitetu.

– Političari koji su upravljali državom nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, od juna 2003. do juna 2013. godine, nisu aktivirali alat koji im je bio na dohvat ruke, da pokušaju da Srbiju urede na demokratski i civilizovan način. Da li iz obzira prema svojim tadašnjim koalicionim partnerima, rodjacima, prijateljima, bogatim pojedincima, koji bi mogli doći pod udar Zakona, lustracija nije sprovedena – ističe Nikolić.

Njeno odsustvo, napominje, dovelo je do toga da se danas ponovo govori o diktaturi, urušavanju pravne države, gašenju medija i gaženju ljudskih prava.

– Za to vreme Češka je sprovela jedan od najdoslednijih i najbrže sprovedenih procesa lustracije u regionu. Na hiljade ljudi, nekadašnjih saradnika komunističke tajne policije i partiskih funkcionera, sprečeno je da ponovo zauzmu javne funkcije. U Poljskoj su sve sudije i tužiocu morali da potpišu izjavu da nisu saradjivali sa tajnim službama i komunističkim organima. Oni koji su slagali, automatski su gubili funkcije. U Rumuniji su otvoreni javno dosijei tajne, ozloglašene policije Securitate, što je dovelo do toga da hiljade ljudi bude označeno kao saradnci i učesnici u kršenju ljudskih prava svojih sugrađana – kaže Siniša Nikolić.

U Istočnoj Nemačkoj nakon ujedinjenja, dodaje, svaki građanin je mogao da zatraži i dobije na uvid svoj dosije Stasi policije. Desetine hiljada ljudi je provereno, mnogi su izgubili državne poslove, bez mogućnosti da ih povrate.

– A Srbija? Srbija čeka novu šansu, materijala i kandidata je sve više, ali osnovni preduslov za to je dolazak ljudi koji to žele da sprovedu. Ne obazireći se na rođake, kumove i biznismene. Zakon je tu, treba ga malo doterati i produžiti rok trajanja. Da li ćemo to ikad doživeti, teško je reći. Ali nas to ne sprečava da pokušamo – zaključuje Siniša Nikolić.

„Čak i kada postoji politička volja, lustracija se teško sprovodi u praksi“

Prema rečima istoričara Dragana Popovića, lustracija je popularna mera među protivnicima autokratskih režima.

– Ona se vidi kao efikasan način zaštite demokratije od onih koji dokazano zlouoptrebljavaju sistem da bi ga rušili iznutra. Iako nema sumnje da može da bude vrlo korisna, postoje praktični razlozi zašto nije široko zastupljena u postautoritarnim sistemima – kaže za Danas Popović.

Pre svega, napominje, lustraciju nije lako sprovesti.

– Čak i kada postoji politička volja, ona se teško sprovodi u praksi. Na primer, lustracija mora da zadovolji zahteve iz sfere zaštite ljudskih prava, uključujući i sudsku zaštitu za ljude koji su eventualno nepravedno lustrirani. To veoma opterećuje sistem i čini ga još tromijim i neefikasnijim, što paradoksalno doprinosi daljem urušavanju vladavine prava umesto njenom jačanju – objašnjava sagovornik Danasa.

Dakle, smatra, za lustraciju je potrebna efikasna struktura u javnim službama i u institucijama države.

– Takođe, treba dobro odmeriti gde je granica lustracionih mera. Na primer, da li lustracija sme da zadire u neka od osnovnih ljudskih prava, tipa prava da se bude biran? Sve su to ozbiljne dileme i zahtevaju široku javnu raspravu. To ne znači da treba odustati od bilo kakvih lustracionih ili „vetting“ mera. Zabrana obavljanja javne funkcije mogla bi mnogo češće da prati sudske postupke, uz male zakonske izmene. Tako bi se dobila i sudska pravda i zaštita od rušenja sistema iznutra u budućnosti – kaže Popović.

Dakle, ističe dalje, treba razmišljati kako da se odstrane iz sistema ljudi koji su kršili ljudska prava, ali u isto vreme građani moraju da prilagode svoja očekivanja.

– Niko nema čarobni štapić i neće svi naprednjaci biti kažnjeni, jer je to fizički nemoguće, niti će nakon pada Vučićeve vlasti nastupiti apsolutna pravda. U pitanju je proces i moramo svi biti dovoljno strpljivi i realni u željama i očekivanjima, ako želimo da izgradimo ozbiljan sistem u kom neće biti moguć neki novi Vučić – mišljenja je Dragan Popović.

Bojan Pajtić: Treba se voditi kombinacijom poljskog i češkog modela

Ovih dana se postavlja pitanje može li biti lustracije, ako je nije bilo pre 25 godina. Odgovor je jednostavan – ako ne bude lustracije, Srbija nikada neće postati uređena, pravna, demokratska država – kaže za Danas Bojan Pajtić, bivši premijer Vojvodine.

Zoran Đinđić je želeo lustraciju, podseća, posle smene Miloševićevog režima, po uzoru na bivše države Varšavskog pakta.

– Nažalost, za tako nešto nije imao većinu u DOS-u. Da je bilo lustracije, odnosno zabrane bavljenja javnim poslom za one koji su učestvovali u vlasti koja je gušila ljudska prava i slobode bilo – danas ne bismo živeli u Srbiji u kojoj je apsolutnu moć za sebe prigrabio Miloševićev ministar informisanja. Verujem da svi oponenti režima danas ovo razumeju, što nije bio slučaj 2000. godine. Treba se voditi kombinacijom poljskog i češkog modela – lustracija mora obuhvatiti ne samo političke, nego i bezbednosne, medijske, prosvetne i druge strukture koje su u službi zla (kao što se dogodilo u Poljskoj) i mora biti brza, efikasna i sa automatskom primenom (kao u Češkoj) – zaključuje Bojan Pajtić./Danas/