Bivši gradonačelnik Hersona govori o mučenju, gladi i preživljavanju nakon tri godine u ruskom zatočeništvu

Volodimir Nikolajenko, bivši gradonačelnik ukrajinskog grada Hersona, proveo je više od tri godine u ruskom zatočeništvu.

Ruski agenti su ga kidnapovali u aprilu 2022. godine, tokom prvih nedelja velike invazije na Moskvu, i nestao je bez traga sve dok Kijev nije potvrdio njegovo puštanje na slobodu u razmeni zarobljenika 24. avgusta – Dana nezavisnosti Ukrajine.

Sada, sa 65 godina, mršav je, krhak i još uvek se oporavlja, ali njegov duh je neslomljen, čak i dok se nastavlja prilagođavati novostečenoj slobodi.

„Godinama nisam video ništa osim rešetki i betona“, rekao je za RSE/RL Krim.Realnosti u Kijevu nekoliko nedelja nakon puštanja na slobodu. „Prvo što sam primetio bilo je zelenilo, naše drveće u cvetu. Zahvalan sam na ovom daru.“

Nikolajenko je izgubio 25 kilograma tokom zatvora, ali već govori o povratku na posao, bilo da pomogne u obnovi Hersona ili da se zalaže za povratak drugih ukrajinskih zatvorenika.

Od gradonačelnika do advokata odbrane

Kada je Rusija pokrenula svoju invaziju punih razmera 24. februara 2022. godine, Nikolajenko je imao 62 godine. Dugogodišnji političar, gradski odbornik i bivši gradonačelnik Hersona (2014–2020), odlučio je da se pridruži teritorijalnoj odbrani umesto da stoji skrštenih ruku.

Seća se kako mu je oružje predato blizu Nadnjiprjanskog, kod Antonivskog mosta – ključne putne veze preko Dnjepra koja povezuje Herson sa istočnom obalom reke – dok je ruska artiljerija tukla pristupne puteve gradu.

Ukrajinska artiljerija je uzvratila vatru kako bi poremetila prelaz i možda čak oštetila most. „Na moje iznenađenje“, rekao je Nikolajenko, „nijedan most nije uništen u Hersonskoj oblasti…“

Jedini izuzetak je bio dalje na istoku, gde je 23-godišnji vojnik Vitalij Skakun, rizikujući svoj život, digao u vazduh Heničeški drumski most, zaustavivši rusku kolonu.

Uprkos ukrajinskom otporu, međutim, ruske tenkovske trupe su napredovale ka Hersonu zapanjujućom brzinom.

„Došli su veoma brzo. Osećalo se kao da im je put bio očišćen, samo je crveni tepih nedostajao“, rekao je Mikolajenko. Do danas je uveren da su kolaboracionisti morali da olakšaju njihovu invaziju.

Međutim, za nekoliko dana, civili u Hersonu su organizovali sopstveni oblik otpora ruskim okupatorima – nenaoružane masovne proteste.

Početkom marta 2022. godine, hiljade ljudi su se suočile sa naoružanim ruskim vojnicima, skandirajući „Slava Ukrajini!“ i „Sramota!“

Najveći skup je usledio 13. marta.

„Čak ni u sovjetsko vreme, nikada nisam video toliko ljudi“, kaže Nikolajenko. „Verovao sam da se Herson neće predati, ali broj ljudi, deset hiljada, možda čak i više, oduzeo mi je dah.“

„Naoružani ljudi su me bacili u prtljažnik“

U aprilu, dok su ruske trupe još uvek kontrolisale grad, Nikolajenko je namamljen u ono što on naziva „zamkom“.

Čovek koji je tvrdio da je iz Teritorijalnih odbrambenih snaga insistirao je da ima osetljive informacije koje je trebalo proslediti ukrajinskim vlastima, pa je Nikolajenko organizovao sastanak na dogovorenoj lokaciji.

„Automobil je stigao velikom brzinom“, priča on. „Naoružani ljudi su me bacili u prtljažnik i odvezli do policijske stanice koja je već bila pretvorena u mučilište.“

Nakon prvobitnog pritvora u Hersonu, Nikolajenko je prebačen u Sevastopolj na Krimu koji je Rusija okupirala, a zatim u Borisoglebsk u Voronješkoj oblasti Rusije, gde je proveo pet meseci.

U oktobru 2022. godine, konačno je poslat u kaznenu koloniju u Pakinu, Vladimirska oblast, oko 200 kilometara istočno od Moskve, gde je ostao do puštanja na slobodu prošlog meseca.

Kaže da su uslovi u objektu bili brutalni, a vreme provedeno u pritvoru obeleženo je neumornim fizičkim i psihološkim zlostavljanjem.

„Batine, ispitivanja, ponižavanje – non-stop“, seća se. „Stojiš tamo, kažu ti da staviš ruku na zid, staviš ruku na zid, a oni te udaraju gumenim pendrekom. Ne možeš ni da jedeš; otekla je. Onda te udaraju po petama tako da ne možeš da hodaš.“

„Jednom mi je bilo dosta i rekao sam nešto [ruskom vojniku], nakon čega me je svaki put udarao drvenim čekićem po glavi. Bio je pun besa, a zatim je kružio elektrošokerom po mom telu. I vrištao je dok je to radio, kao da mu to pruža neku vrstu seksualnog zadovoljstva.“

Mučen glađu

Takođe nije iznenađujuće što je Nikolajenko toliko izgubio na težini u zatočeništvu, jer su on i njegovi saborci stalno bili mučeni glađu.

„Ručak se sastojao od činije mutne supe“, kaže on. „Jednom sam imao sreće: sedam zrna ječma palo je u moju činiju. ‘Ti si šampion’, šalili su se. Nije ti bila potrebna kašika jer je posle šest ili sedam gutljaja sve nestalo. ‘Drugo jelo’ se sastojalo od kuvane kore krompira. Komad hleba, to je ono što te je spasilo od gladi.“

U retkim „šetnjama“ betonskim dvorištem, Nikolajenko i njegovi saputniki su sakupljali koprive koje su nikle kroz pukotine u trotoaru.

„Jeli smo ih da bismo dobili barem neke vitamine“, kaže on.

Svuda gde je Nikolajenko bio držan, njegovi tamničari su ga pritiskali da sarađuje sa Moskvom protiv Ukrajine, ali je uspeo da se odupre njihovim nasilnim napadima.

Drugi nisu bili te sreće.

„Nažalost, neki su se srušili“, kaže on tiho. „Presekli su sebi vene, presekli grkljane i obesili se… Neki od njih su bili toliko slomljeni da su se upiškili i isprljali od batina. Nisu mogli da podnesu.“

„Mama, mnogo te volim“

Iako se Nikolajenkovo ime prvi put pojavilo na listama za razmenu zatvorenika u proleće 2022. godine, prošlo je više od tri duge godine pre nego što je konačno pušten na slobodu.

Kaže da je jednom bio „samo korak od slobode“, već obučen i spreman za premeštaj, kada je video drugog zatvorenika – mladića koji je bio teško bolestan i polako je gubio razum.

Nikolajenko je odbio da ode i pozvao je svoje čuvare da puste njegovog sabraćenika umesto njega.

„Kada je došlo do odluke da li ćemo on ili ja, bilo mi je jasno da ću reći: ‘Uzmite dečaka’“, kaže Nikolajenko. „Imao je šansu da se oporavi.“

Kada je Nikolajenko konačno pušten posle tri i po godine, prvo što je uradio bilo je da je pozvao svoju ćerku, koja služi u ukrajinskoj vojsci. Tek tada je saznao da mu je majka još uvek živa i da će sledećeg dana napuniti 91 godinu.

„Mama, mnogo te volim“, rekao joj je kada su konačno progovorili.

„Preretko u ovom životu govorimo lepe reči našim porodicama“, kaže Nikolajenko. „Tek kada si tamo [u zatočeništvu] shvatiš koliko ih voliš.“

Iako je Nikolajenkov rodni grad Herson vraćen u novembru 2022. godine, grad nije ostao neoštećen. Kuća njegove majke je uništena, a njegov stan je oštećen.

Njegova porodica, međutim, nikada nije napustila grad. Nije imao kontakt sa njima tokom zatočeništva i nije znao da li su još uvek živi.

Sada, nakon nekoliko nedelja na slobodi, Nikolajenko postaje sve nemiran. Kaže da želi da se vrati u Herson kako bi pomogao u obnovi grada ili se pridružio naporima za oslobađanje drugih zatvorenika.

„Svakog dana se osećam nelagodno zbog činjenice da su dečaci još uvek tamo, a ja sam slobodan“, kaže on. „Rekao sam potpredsednici vlade Irini Vereščuk da sam spreman da pomognem ako postoji način da se uključim, čak i kao volonter.“/Rferl/