Зашто студентски протести избегавају расправу о Сребреници и политичкој прошлости Вучића и Дачића?

Широко критиковани због усвајања оштрих националистичких и – колоквијално – десничарских ставова, студенти који су две године заредом организовали озбиљне протесте и претили да ће срушити владу Александра Вучића, остали су неми и равнодушни поводом годишњице геноцида у Сребреници.

То је упркос чињеници да је њихов непријатељ – Александар Вучић – идентификован као политички инспиратор и подстрекач тог злочина, најгорег почињеног на европском тлу од Другог светског рата; исто важи и за човека који командује полицијом, Ивицу Дачића.

(Подсећања ради: Вучић је 1995. године био функционер у СРС Војислава Шешеља, а Дачић у СПС Слободана Милошевића.)

Интервјуисао/ла данас слажем се да решавање проблема геноцида није посао студената.

Нико од њих није рођен у то време; ако њихови родитељи и баке и деке нису могли то да прихвате; ако је цео систем изграђен на порицању геноцида и улоге Србије у ратовима деведесетих; ако одрастају учећи из уџбеника који негирају кривицу починилаца који су уништили земљу и живе у држави којом и даље владају они који су инспирисали геноцид и ратне злочине – онда је нереално очекивати да се „наша деца“ суоче са овим проблемом у овом тренутку.

Барем не док не падне режим Александра Вучића, кажу саговорници.

„Нажалост, студентима недостаје храбрости да разбију заверу лажи која дави Србију.“

Иако су Борис Тадић, па чак и Александар Вучић, посетили Сребреницу, већи део Србије никада није прихватио одговорност за тај злочин, а још мањи број људи га је прихватио као геноцид, каже Жарко Кораћ, пензионисани професор Филозофског факултета у Београду.

Српски парламент је усвојио резолуцију о Сребреници, али је нажалост она остала мртво слово на папиру, јер су најгласнији гласови у јавном животу данас они који потпуно негирају шта се тамо догодило, додаје он.

– Само у таквој атмосфери, Мило Ломпар – чест говорник на студентским окупљањима – могао је да организује рођенданску забаву за Радована Караџића у просторијама Српске књижевне задруге, укључујући и представљање књиге његове поезије. То представља намерно потискивање недавне прошлости и постепену рехабилитацију најодговорнијих за Сребреницу.

Данашњи студенти нису ни рођени када се то догодило. Њихова тишина показује да је покушај стварања историјске раздвојености – са намером да се Сребреница преда забораву – успео; преовлађујући став је да се „то догодило давно и да је дискутабилно шта се тамо заправо догодило“, објашњава он.

Како каже, Србија је уложила изузетан напор да се представи као невина у вези са догађајима из 1990-их.

„Фалсификује ове догађаје у уџбеницима историје и јавном дискурсу, као и поставља апологете ратова из тог доба на важне политичке и друштвене положаје. Живимо у масовној, прећутно договореној лажи. То не ослобађа данашње студенте одговорности за њихово ћутање о овим догађајима, међутим, створена је друштвена клима у којој се то сматра прихватљивим. Нажалост, студентима недостаје храбрости да разбију ову заверу лажи која дави Србију“, закључује Жарко Кораћ.

„Ови људи нису ни зли ни нужно националисти; њихове страхове треба разумети...“

Према речима историчара Драгана Поповића, студентски покрет је од самог почетка себи поставио „црвену линију“ у погледу начина на који ће се носити са осетљивим темама.

„Назвали су то 'идеолошким минимумом'. То укључује уздржавање од заузимања става о осетљивим питањима из прошлости за која верују да поларизују друштво. Наравно, желео бих да осуда геноцида у Сребреници буде део овог минимума. Међутим, сматрам лицемерним захтевати то од студената када сам ја сам – као рани активиста – нисам успео у својим напорима да спречим да ова тема постане поларизујућа“, каже он.

„Ниједна политичка коалиција која тежи освајању значајног броја гласова никада није признала да је то био геноцид. Сигуран сам да ни овог пута – ако постоје друге листе осим студентске – ниједна од њих то неће учинити. Пошто су питања попут Сребренице толико осетљива, аутоматски постаје осетљив и цео ратни период, укључујући и питање учешћа актуелних званичника у ратној политици. Укратко, тему смо већ формулисали као дубоко поларизујућу, па смо је предали студентима. Сада је на нама да им пренесемо знање о прошлости и сачувамо чињенице“, наглашава Драган Поповић.

Али то морамо учинити без арогантних и патерналистичких предавања која долазе из невладиних организација или страначких канцеларија, или злонамерних критика које се налазе на друштвеним мрежама, додаје он.

Према његовим речима, „морамо прво да им помогнемо у борби против изузетно окрутне и опасне владе како бисмо, када ауторитарни режим буде свргнут, могли да наставимо дијалог и суочимо се са разлозима због којих се толико грађана Србије плаши да прихвати истину о ратовима“.

„Ови људи нису лоши, нити су нужно националисти. Њихове страхове треба разумети, и биће потребно време да се то промени. Зато Сребреница није – и не може бити – питање предизборне кампање у овом конкретном тренутку. Међутим, наизглед парадоксално, видим наду у тишини већине студената – наду да су спремни, у будућности, да слушају зашто је важно памтити Сребреницу и учити из тог трауматичног искуства“, закључује Драган Поповић.

„Студенти заиста имају мање разлога да причају о геноциду у Сребреници.“

Марко Милетић, уредник портала *Машина*, каже да „студенти – млади људи рођени после ратова деведесетих, који су одрасли под режимом Слободана Милошевића и целу младост провели под режимом Вучића – заиста имају мање разлога да говоре о геноциду у Сребреници“.

„Управо су генерације родитеља и бака и дека данашњих ученика имале прилику да, током протеклих деценија, заузму јаснији став о ратовима који су се десили, почињеним злочинима и геноциду као најстрашнијој последици. Они који су најактивније учествовали у политичком животу свакако су заузели став о овим питањима; међутим, већина је заправо ћутала. А многи су ћутали јер су последице ратова довеле до потпуног колапса економских и индустријских система, здравства, образовања – свега што сматрамо делом нормалног друштва и функционисања заједнице“, каже Марко Милетић.

Углавном, студенти нису разговарали о ратовима и геноциду у Сребреници са својим родитељима и професорима; уместо тога, одрасли су у сенци и последицама тих страшних догађаја. Зато, закључује он, ова генерација данас чини толико да коначно изађе из тог мрака – где исти духови и даље вребају – и да поведе друштво ка светлијој будућности.

ГеоПост