Glas genocida koji osvetljava zločine koje je predvodila Velika Srbija

Autorski tekst Sulje Ukšinija

Knjiga „Svedok genocida u Srebrenici“ imama Mevludina Hrnjićija je retko i nezamenljivo svedočanstvo o jednom od najtežih zločina protiv čovečnosti od kraja Drugog svetskog rata. Napisan iz perspektive direktnog svedoka, ovaj tekst prevazilazi granice lične naracije i postaje važan istorijski i moralni dokument koji baca svetlo na dimenzije sistematskog nasilja i etničke mržnje podstaknute ideologijom Velike Srbije. Sa dubokom iskrenošću, izoštrenim etičkim i istorijskim senzibilitetom i izuzetnom moralnom hrabrošću, imam Mevludin Hrnjići daje glas jednoj od najvećih tragedija našeg vremena. Ovaj glas ne samo da se mora čuti, već i sačuvati, istražiti i prenositi s generacije na generaciju.

U svojoj knjizi „Svedok genocida u Srebrenici: Hronologija sećanja“, imam Mevludin Hrnjić šokantno detaljno opisuje kako su srpske paravojne jedinice poput „Arkanovih tigrova“ širile organizovani teror kako bi primorale muslimane da napuste svoje domove i zemlju. Ovaj teror nije bio jednostavno spontan, već deo dobro koordinisane strategije koju je podržavala Jugoslovenska narodna armija (JNA), koja je aktivno učestvovala u operacijama etničkog čišćenja.

Jedna od najživopisnijih epizoda koje autor opisuje jeste trenutak kada se, vraćajući se sa posete jednoj zajednici u Karakaju, suočava sa srpskim vojnicima koji mašu noževima i prave gestove da mu prerežu grlo – simboličan i šokantan znak pretnje nasilja. Ovaj slučaj nije izolovan, već ilustruje suštinu kriminalne saradnje između državnih vojnih institucija i paravojnih grupa – saradnje koja je omogućila genocid na terenu.

Barikade „Drvene revolucije“

Jedan od trenutaka koji je najavio otvoreni početak rata bio je 6. april, kada su se u gradu Zvorniku dogodili tužni i uznemirujući događaji: lokalni Srbi podigli su barikade na Vidakovom polju i u Meterizmu. To je bila takozvana „Drvena revolucija“ – strategija već poznata sa Kosova, gde su lokalne srpske grupe, uz podršku Beograda, podigle blokade kako bi izazvale institucionalni haos i dovele se u ulogu žrtava. Ovoj propagandnoj šemi često su prethodili organizovani napadi.

Iako je religiozan čovek, veruje u oružanu borbu i uvek govori sa poštovanjem o otporu bosansko-muslimanskih boraca. Priznaje da su Bošnjaci slabi u pogledu naoružanja, ali kaže: „Spremni smo da se borimo i suočimo sa neprijateljem.“

Nakon pada Kamenice, imam Mevludin je sa porodicom i drugim stanovnicima stigao u Srebrenicu, koja je u to vreme bila proglašena zaštićenom zonom UN.

Nakon što je grad proglašen zaštićenom zonom, počela je demilitarizacija bosansko-muslimanskih snaga, dok su posmatrački punktovi UN postavljeni van grada. Međutim, prema rečima autora, situacija se samo pogoršala – humanitarnu pomoć su često ometali srpski četnici, dok su u gradu vladali strah i neizvesnost, posebno kada je nekoliko komandanata bošnjačkih jedinica, uključujući i legendarnog Nasera Orića, pobegao je iz Srebrenice. Mevludin ga duboko ceni i poštuje.

Početak jula: Opsada četničkih jedinica

Početkom jula, srpske četničke jedinice počele su da opkoljavaju grad – jasan znak predstojeće katastrofe. Uprkos njihovom prisustvu, komandant Rupert Smit i trupe UNPROFOR-a nisu učinili ništa da zaustave napade, ostavljajući građane bespomoćnim. Njihova nada je bledela iz dana u dan.

U svom dnevniku, imam Mevludin opisuje najbolnije trenutke sukoba civilnog stanovništva sa napadačem. Bolno se seća reči svog oca, koji je, da bi zaštitio svoju porodicu, spakovao ranac sa hlebom, konzerviranom hranom, sokom u prahu i listovima duvana i rekao:

„Hajde, dete, spasi se; neka se i meni desi ono što mora da se desi.“

Ovo je bio poslednji put da je Mevludin video svog oca – večni podsetnik na ličnu i kolektivnu tragediju koja se odvijala.

Bio je 11. jul – dan kada je počeo masakr u Srebrenici. Nakon što je imam Mevludini poslednji put video svoju majku, krenuo je sa kolonom boraca kao član četvrte čete 284. brigade. „Pravimo pauzu na brdu iznad sela Jošgeva. Okrećem se i gledam Srebrenicu. Oči mi se pune suzama – tugom i bespomoćnošću kada vidim šta nam se dešava“, piše on.

Osamdeset dana straha, patnje i borbe za opstanak

Tako počinje njegovo osamdesetodnevno putovanje do Kalesije, kroz šume, brda, sokake i četničke linije – putovanje ispunjeno strahom, patnjom i borbom za opstanak. Kroz svoju naraciju, čitalac doživljava noćnu moru i mučenje koje su pratile svaki korak ovog marša, ispunjenog zastrašujućim i dramatičnim epizodama.

U jednoj od najbolnijih epizoda, imam Mevludin opisuje upotrebu hemijskog oružja od strane četnika, koji su takođe trovali izvore vode kako bi ciljali civilne trupe. „Posledice borbenih toksina, halucinacije, nedostatak sna, iscrpljenost, glad i panika ostavili su duboke ožiljke. Mnogi su se predali. Neki u uzaludnoj nadi za oslobađanje ili razmenu, drugi su izvršili samoubistvo u očaju. Ranjenici su činili isto jer im niko nije mogao pomoći.“

Jedno od najdirljivijih iskustava bio je susret sa majkom nakon njegovog spasavanja: „To je bilo iskustvo o kojem sam oduvek sanjao. Nakon susreta sa majkom, osetio sam veliku snagu i mir. Ona mi je iznova i iznova davala novo samopouzdanje.“ O svom ubijenom ocu i braći kaže: „Često ih srećem samo u snovima, kao da su živi. A to postaje sve teže sa svakom godinom koja prolazi.“

Ovaj odlomak predstavlja duboko emotivan i narativni trenutak u autobiografiji imama Mevludina Hrnjićija i ilustruje lične i kolektivne dimenzije traume nakon genocida u Srebrenici. „Kuća je bila uništena i spaljena. Sedeo sam na pragu i plakao iz dubine srca“, piše imam Mevludin. Kada se vratio u domovinu posle dve i po godine, svedočeći uništenju svog doma i suzama svog bola, dirljivo je izrazio obim gubitka i gubitak svakog osećaja normalnosti za preživelog.

Epizoda sa zemljakom Redžom, koji predaje naratoru utrobu bebe kao zaveštanje svojoj ženi, nosi izvanredan simbolički naboj: to je konačno svedočanstvo života i ljubavi u kontekstu sistematskog istrebljenja. Ovaj jednostavan, ali duboko human gest postaje etički poziv na očuvanje sećanja, suočavanje sa bolom i očuvanje časti žrtava kroz čin svedočenja.

Upozorenje protiv „Druge Bosne“ na Kosovu

Za imama Mevludina Hrnjićija, dokumentovanje bosanske tragedije, a posebno genocida u Srebrenici, nije samo lično sećanje, već univerzalni poziv da se ne zaborave i ne oproste zločini počinjeni u Srebrenici. Kao što je bila moralna i istorijska obaveza autora da dokumentuje genocid, zajednička je odgovornost svih nas da sačuvamo sećanje na ovaj događaj, koji je promenio tok balkanske istorije i poslužio kao upozorenje svetu da se na Kosovu ne dogodi „druga Bosna“. Tragično iskustvo genocida u Srebrenici u julu 1995. godine označilo je prekretnicu u svesti zapadnih političkih elita o potrebi za ranom i odlučnom intervencijom u slučajevima humanitarnih kriza i masovnog nasilja. Ova kolektivna trauma oblikovala je spremnost da se četiri godine kasnije, u slučaju Kosova, odlučnije deluje – kroz vojnu intervenciju usmerenu na zaustavljanje etničkog čišćenja i kažnjavanje srpskog državnog aparata.

Prigovori na poricanje zločina

Međutim, čak i danas se kritički glasovi protiv ove intervencije mogu čuti u radikalno levičarskim krugovima na Zapadu. Vođeni dubokim antiameričkim uverenjima i takozvanim „antiimperijalističkim“ diskursom, oni smatraju da je intervencija NATO-a na Kosovu bila nezakonita, jer nije postojalo eksplicitno odobrenje Saveta bezbednosti UN, posebno zbog ruskog protivljenja. Ove stavove često prati trivijalizacija ili poricanje zločina koje su počinile srpske snage nad albanskim stanovništvom Kosova.

Štaviše, neki od ovih glasova ne samo da dovode u pitanje legitimitet intervencije i nezavisnosti Kosova, već čak idu toliko daleko da poriču dokumentovane događaje poput masakra u Račku i mnogih drugih zločina, prikazujući ih kao propagandne konstrukcije ili namernu klevetu. Takav stav ne samo da je u suprotnosti sa podacima Haškog tribunala i izveštajima međunarodnih organizacija za ljudska prava, već nosi i rizik legitimisanja revizionističkih pristupa i potkopavanja napora za postizanje pravde i pomirenja u regionu.

U tom kontekstu, usvajanje rezolucije o Srebrenici od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 2024. godine, kojom se 11. jul proglašava „Međunarodnim danom sećanja i razmišljanja o genocidu u Srebrenici 1995. godine“, predstavlja važan čin međunarodnog priznanja istorijske istine i značajan korak ka tranzicionoj pravdi. Ova rezolucija ne samo da konsoliduje činjenično zasnovan prikaz počinjenih zločina, već i otvara novi put za kritičko razmišljanje i za društva da se suoče sa svojom nasilnom prošlošću.

U tom smislu, Kosovo – zemlja koja je i sama bila žrtva etničkog čišćenja i državnog nasilja u ime srpske nacionalističke ideologije – takođe nosi moralnu i istorijsku odgovornost da obeleži ovaj dan dostojanstveno i trajnim simbolima. Jedan takav čin mogao bi biti podizanje spomenika sa brojem 8.372, koji predstavlja broj Bošnjaka ubijenih u Srebrenici – kao trajni javni podsetnik za mlađe generacije i jasan znak solidarnosti sa žrtvama genocida. Kroz ovo simbolično obeležavanje, Kosovo doprinosi kulturi evropskog i međunarodnog kolektivnog pamćenja i pozicionira se kao društvo posvećeno istini, pravdi i miru.

Zaključak

Knjiga imama Mevludina Hrnjićija „Svedok genocida u Srebrenici“ je retko i nezamenljivo svedočanstvo o jednom od najtežih zločina protiv čovečnosti od kraja Drugog svetskog rata. Napisan iz perspektive direktnog svedoka, ovaj tekst prevazilazi granice ličnog narativa i postaje važan istorijski i moralni dokument koji baca svetlo na dimenzije sistematskog nasilja i etničke mržnje koju je podsticala ideologija Velike Srbije.

Ova ideologija, duboko ukorenjena u ozloglašenom Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti (1986), uporedivom sa platformom Srpskog kulturnog kluba iz 1939. godine, nastavlja da utiče na srpski politički i društveni diskurs, iako je nije ozbiljno osudila ni sama Srbija ni međunarodna zajednica. Kao što je pisac Ismail Kadare prikladno primetio: „NATO bombe su kaznile Srbiju 1999. godine, ali ne i doktrinu Velike Srbije.“

U ovom kontekstu, Hrnjićijeva knjiga nije samo čin sećanja, već i hitan poziv na pravdu, odgovornost i istorijsko razmišljanje. Ona dovodi u pitanje kolektivnu amneziju i namerno poricanje i potvrđuje potrebu za iskrenim ispitivanjem prošlosti kao preduslova za izgradnju trajnog mira na Balkanu.

Sa dubokom iskrenošću, snažnim etičkim i istorijskim senzibilitetom i izuzetnom moralnom hrabrošću, imam Mevludin Hrnjići daje glas jednoj od najvećih tragedija našeg vremena. Ovaj glas ne samo da se mora čuti, već i sačuvati, istraživati i prenositi s generacije na generaciju — kao sastavni deo našeg kolektivnog pamćenja i kao garancija da se zlo neće ponoviti./Koha/