Четири престонице, један проблем: Рушење Вучићеве куле од карата!

Српски председник је недавно посетио Кину, где је најавио нове инвестиције вредне милијарду евра, што је само четвртина годишњих потреба Србије (или само осмина, ако се те инвестиције изврше током двогодишњег периода). Међутим, није открио каква ће бити политичка цена тих инвестиција, нити каква судбина чека Челичану Смедерево након смањења извозних квота у ЕУ и удвостручавања царина на количине извезене изнад дозвољених квота.

Аутор: Драган Шормаз

Да ли постоји економско оправдање за инвестициони однос са Кином, с обзиром на то да су прошле године кинеске инвестиције у Србију пале за чак 97%, док САД и ЕУ имају озбиљне резерве према нефер трговинским праксама Пекинга, које би могле значајно ограничити отварање тржишта ЕУ производима који ће произаћи из договорених кинеских инвестиција? Да ли ће кинеске инвестиције у Србији моћи да опстану ако им тржиште ЕУ буде затворено?

Након посете Кини, председник Србије боравио је у Тивту, на самиту ЕУ-Западни Балкан.

Самом догађају претходила су два инцидента.

Први Радило се о авиону пуном људи од безбедносног интереса, којег је црногорска полиција вратила у Србију. Након што је путем српских таблоида упозорио јавност на наводну претњу по његову безбедност у Црној Гори, Вучић је коначно у Тивту признао да се у спорном авиону налазио тим присталица СНС-а, послат у Тиват да му организују свечани дочек и подршку навијача.

Други инцидент уследила је забрана транзитног лета авиона румунског председника, који је био упућен ка Тивату, од стране српских власти. Након целодневног ћутања на захтев румунске стране, српске власти су дале различита и недоследна објашњења за одбијање давања дозволе за лет. Док је Министарство спољних послова Србије тврдило да дозвола није дата због војних вежби Војске Србије, Генералштаб је румунској страни дао гаранције да такве вежбе нису постојале.

На крају, румунски председник је стигао у Тиват преко Бугарске и Северне Македоније, док је Србија још једном показала свој антиевропски приступ изградњи односа са суседима. Прави разлог за забрану лета румунског авиона мора се тражити у освети Александра Вучића због одбијања Румуније да му изда дозволу за лет током његовог путовања у Москву у мају прошле године.

Након ових бизарних и понижавајућих инцидената за Србију, Вучића је угостио састанак са лидерима ЕУ, Француске и Немачке, на којем му је постало јасно да је време балансирања између ЕУ, Кине и Русије завршено и да Србија мора да изабере своју будућност.

Тешко је чак и назвати овај састанак састанком; више се може описати као кризни штаб. Само је Вучић био организован са нечим оваквим, али не зато што је важан, већ зато што се сматра највећим проблемом у региону!

У суштини, Вучић сада мора да бира између својих криминално склоних лојалиста, који га држе на власти, и једине могуће будућности која може донети Србији просперитет и осигурати јој место међу развијеним европским нацијама.

Вучић је своје флертовање са Кином и неугодно суочавање са европском истином пратио сервилним интервјуима за америчке медије, кроз које покушава да намами Доналда Трампа да посети Београд. Обећавајући му величанствен, свенародни дочек у Србији, Вучић игра на карту мажења Трамповог ега, стално губећи из вида да је за САД однос Србије са Кином много важнији од било каквих сервилних изјава режимских лидера у Београду.

Међутим, још озбиљније је то што Вучић показује јасну намеру да пронађе замену за чланство Србије у ЕУ у билатералним савезима са Пекингом и Вашингтоном, што представља стари сан радикала, потпуно одвојених од стварности.

Чак и ако Трамп не одоли жељи за пажњом и посети Србију, то би била само насловна страна у Америци и свету, док би се Вучић још једном суочио са реалношћу: са безбедносне тачке гледишта, овај регион припада НАТО-у, док се алијанса мења ка преузимању већих одговорности од европских чланица; геополитички, регион је двориште Европске уније, и у том погледу Трамп не може да помогне!

Српска влада од средине 2025. године тврди да је Споразум о стратешком партнерству са САД скоро завршен, али то чак не постоји ни као званична објава. Јерменија је, с друге стране, постигла такав споразум са Вашингтоном након само неколико месеци преговора.

Подједнако варљив је и Вучићев однос са Москвом, која стално одуговлачи преговоре о продаји НИС-а и одлуку о гасном споразуму са Србијом, који би имао рок од више од три месеца. На овај начин Русија наставља да стеже омчу око врата Србије, држећи је у квазивазалском положају, док Вучић очигледно нема ни снаге ни воље да се томе одупре.

Посматрано из шире перспективе, сва недавна дешавања указују на једну једноставну чињеницу: простор за Вучићеву политику седења на више столица истовремено брзо нестаје.

Док у Пекингу тражи нове инвестиције, у Бриселу покушава да одржи европски пут и обезбеди још већи приступ фондовима ЕУ; у Вашингтону покушава да пронађе политичког присталицу, док од Москве очекује енергетску безбедност. Али свет око Србије се неповратно мења.

Проблем за Вучића није то што су односи између великих сила постали компликованији, већ то што су постали искренији. Европска унија више не жели да финансира кинески утицај на свом прагу, док Сједињене Државе више не виде Балкан као одвојен од глобалног ривалства са Кином.

С друге стране, Русија не види Србију као партнера, већ као средство за одржавање свог утицаја у Европи, док Кина види Србију пре свега као улазну тачку за свој економски продор на европско тржиште.

Дакле, данас се Србија не налази пред избором између Истока и Запада, како то покушава да прикаже режимска пропаганда, већ пред избором између јасне стратегије и перманентног лутања. Ово је одлука између државе која зна куда иде и државе која сваког јутра проверава расположење у Бриселу, Вашингтону, Москви и Пекингу како би одредила своју политику.

Највећа иронија је у томе што Александар Вучић данас покушава да пронађе алтернативу Европској унији управо у тренутку када ниједан озбиљни економски, политички или безбедносни индикатор не показује да таква алтернатива постоји. Ни Кина, ни Русија, нити било какав билатерални однос са Сједињеним Државама не могу да понуде Србији оно што могу да понуде европске интеграције: приступ највећем тржишту на свету, стабилне институције, владавину права, дугорочне инвестиције и место у заједници најразвијенијих европских држава.

Данас се Србија налази на крају једне геополитичке ере. Политика балансирања, која је годинама доносила политичке и економске користи, улази у фазу опадајућих приноса. Што је ривалство између Запада, Кине и Русије жешће, то је цена неодлучности већа. Стога, кључно питање више није да ли Србија може да сарађује са свим великим силама, већ да ли може да избегне последице недефинисања јасног стратешког правца свог развоја.

У свету који се брзо дели на блокове, неутралност постаје све скупља, док избор будућности постаје све неизбежнији.

И када дође тај тренутак коначног избора, он неће одлучити само спољну политику Србије, већ и судбину система који је годинама опстајао управо захваљујући способности балансирања између различитих центара моћи.

Стога је питање европског пута Србије данас много више од геополитичког питања. То је питање будућности државе и опстанка режима, и управо због тога време за балансирање истиче брже него што је Александар Вучић спреман да призна.