Zašto Rusi preziru ukrajinsku nezavisnost?

Piše: Oleksandr Šulga

Sve do 2014. godine, kada je Rusija prvi put izvršila invaziju na Ukrajinu, građanin koji vodi srećan i miran život, na primer, u selu Robotine u zapadnoj Zaporožskoj oblasti, ne bi mario šta prosečni Rus misli o svojoj zemlji.

Sada kada je mrtav ili odlazi u izgnanstvo jer trupe Kremlja uništavaju njegovu zajednicu, to je vrlo lična stvar. A s obzirom na to da ruski društveni stavovi predviđaju buduću vojnu agresiju, nisu samo sociolozi i političari ti koji moraju da brinu o tome šta bi ti stavovi mogli značiti za susedne države.

S jedne strane, ruska opozicija pokušava da prikaže rusko društvo kao odvojeno od rata i okrivljuje za to samog Putina ili njegov režim. Zbog toga, opozicioni lideri i zvaničnici izbegavaju da razgovaraju o korenima prihvatanja rata protiv Ukrajine. Ova perspektiva je od velike pomoći onima koji razmišljaju o posleratnom rešenju i koegzistenciji sa postputinovskom Ukrajinom. Ovo biste mogli nazvati teorijom rata jednog čoveka.

Ali ima mnogo dalekosežnijih problema. Jer ankete jasno pokazuju da obični Rusi ne priznaju ukrajinsku nezavisnost i da ovo nije samo rat jednog pojedinca.

Ovo proizilazi iz široko prihvaćene predstave o sada nezavisnim bivšim sovjetskim državama u Ruskoj Federaciji. To je model subordinacije i dominacije, a ne model saradnje. Kao rezultat toga, cilj u odnosu na Ukrajinu je asimilacija i apsorpcija, a ne međusobna razmena i suživot.

Ovo nije puka tvrdnja, već se može potkrijepiti značajnim podacima.

Posle više od godinu dana rata protiv Ukrajine u kome su desetine hiljada Ukrajinaca ubijene i ranjene i stotine naselja uništeno, većina Rusa (65%) kaže da se njihov stav prema Ukrajincima nije promenio.

Takođe, više od polovine ispitanika (54%) i dalje smatra da su Rusi i Ukrajinci jedna nacija, dok još 12% smatra da su dve nacije veoma slične. Samo 8% navodi da su Rusi i Ukrajinci potpuno različiti narodi.

Ove brojke mogu izgledati zbunjujuće: kako to da je posle tolikog broja mrtvih na obe strane, uključujući i među Rusima (poslednja procena SAD-a broj ruskog vojnog osoblja na oko 300.000), stav građana ostao isti?

Model apsorpcije i asimilacije pomaže da se ovo objasni. Većina ruskog društva na invaziju na Ukrajinu gleda kao na unutrašnju rusku stvar, slično kao na „nametanje ustavnog poretka“ u Čečenskoj Republici 1990-ih i početkom 2000-ih. Ako se Rusi i Ukrajinci suštinski ne razlikuju i pripadaju istom narodu, onda se invazija ne smatra agresijom na suverenu državu, a sam čin se ne smatra napadom već uspostavljanjem reda.

Druga glavna karakteristika koja proizilazi iz ovoga je nedostatak empatije kod većine Rusa prema Ukrajini i njenim građanima. Ovo je ukorenjeno u svesti ruske javnosti i karakteriše ga model subordinacije i dominacije.

Na pitanje da li bi podržali raketne napade ruske vojske na energetsku infrastrukturu Ukrajine, većina Rusa (63%) je odgovorila pozitivno. Važno je uzeti u obzir kontekst u kome je ovo istraživanje sprovedeno – pitanje je postavljeno u decembru, u vreme jekućih napada na kritičnu civilnu infrastrukturu Ukrajine. Ruska državna televizija i drugi mediji, kako državni tako i opozicioni, aktivno su izveštavali o ovim dešavanjima.

Iako je bilo jasno da raketni napadi nanose patnju ukrajinskim civilima (za koje Rusi kažu da su „kao i mi“), većina je podržala akcije. Odbijanje ukrajinskog društva da prihvati ruski model dovelo je do njegove dehumanizacije; u očima Rusa oni koji pružaju otpor su nacisti.

Ključ leži u svesnoj ili nesvesnoj spoznaji da Ukrajina mora biti apsorbovana i da se ne može tretirati kao suverena jednaka. Ovo je duboko ukorenjeno u svakodnevnu svest i život ruske javnosti.

Smena Putina i njegovog režima to neće promeniti, bez obzira šta tvrdi opozicija u zemlji.

dr Oleksandr Šulga je šef Instituta za istraživanje i analizu sukoba u Rusiji (IKAR), jedine institucije u Ukrajini koja sprovodi mesečna sociološka posmatranja u Rusiji. Ima 16 godina iskustva u oblasti kvantitativnih i kvalitativnih socioloških istraživanja. Za to vreme, dr. Šulga, kao supervizor, savetnik ili ekspert, zadužen za sprovođenje različitih studija, uključujući i oblasti u kojima postoji rizik od eskalacije tenzija i nestabilnosti.

Europe’s Edge je CEPA-in onlajn časopis koji pokriva kritična pitanja spoljne politike u Evropi i Severnoj Americi. Sva mišljenja su autorova i ne odražavaju nužno stav ili stavove institucija koje predstavljaju ili Centra za analizu evropske politike.