Vučićev režim u dubokoj krizi: Masovni studentski protesti, tiranija bezdržavnosti i ludilo prorežimskih struktura

Antikorupcioni protesti u Srbiji, koji su izbili nakon tragičnog urušavanja krova železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024, kada je poginulo 16 ljudi, obeležili su punu godinu građanske mobilizacije, postavši najveći društveni pokret u Srbiji još od pada režima Slobodana Miloševića.

Ovi protesti, predvođeni uglavnom studentima, ogolili su duboke slabosti režima predsednika Aleksandra Vučića, gurajući ga u sve izolovaniju poziciju kako unutar zemlje, tako i na međunarodnoj sceni.

Tragedija u Novom Sadu nije bila samo infrastrukturni incident, već simbol sistemske korupcije koja je zahvatila srpsku državu pod vlašću Srpske napredne stranke (SNS). Rekonstrukcija stanice, koju su izvodile kineske kompanije u okviru međudržavnih sporazuma mimo standardnih procedura javnih nabavki, predstavljana je kao veliki uspeh režima, ali je zbog nemara i zloupotreba završila smrtnim ishodom.

Građani direktno optužuju Vučića i njegove saradnike za odgovornost, zahtevajući punu istragu i kažnjavanje krivaca. Umesto toga, režim je pokušao da minimizuje događaj, optužujući Zapad za „obojenu revoluciju“ – narativ koji je izgubio svaki kredibilitet u očima većine građana.

Tokom 2025. godine protesti su se proširili na više od 400 gradova i sela, uz blokade fakulteta, mirne šetnje i simbolične 16-minutne blokade saobraćaja u čast žrtava. Vrhunac je bio 15. marta 2025, kada se u Beogradu okupilo na stotine hiljada ljudi – najveći protest u savremenoj istoriji Srbije. Studenti, organizovani u plenume bez formalnih lidera, odbijali su direktnu saradnju sa opozicionim partijama kako bi sprečili politizaciju. Ovaj gandijevski pristup oslobodio je građane straha i stvorio neviđen talas solidarnosti.

Režim je odgovorio sve brutalnijim merama. Od napada soničnim oružjem u martu, preko policijskog nasilja tokom leta 2025, uz suzavac, pendrecima i proizvoljna hapšenja. Nasilje je kulminiralo u avgustu i septembru, uz prebijanja demonstranata, torturu i dokumentovane seksualne napade nad studentima. Režim je mobilisao i paravojne strukture i pristalice za kontraprotivst. Ovaj kamp, koji je zauzeo centar Beograda mesecima, postao je epicentar napada na mirne protestante – od udaraca pendrecima do pirotehnike i kamenica. Evropski parlament ga je u zvaničnoj rezoluciji osudio kao „ilegalni kamp“ i izrazio duboku zabrinutost zbog mobilizacije kriminalnih struktura od strane vladajuće stranke. Incidenti poput pucnjave i požara u oktobru 2025. pokazali su jasnu opasnost po javnu bezbednost, ali je režim štitio stanovnike kampa, pomilovao napadače i optužio demonstrante za nasilje.

Ovakva strategija dodatno je izolovala Vučića na međunarodnom planu. Rezolucija Evropskog parlamenta od 22. oktobra 2025, usvojena sa 457 glasova, predstavlja najoštriju kritiku ikada upućenu Srbiji: osuđuje represiju, polarizaciju i državno nasilje, podržava mirne proteste i traži misiju EU za prikupljanje činjenica u Srbiji. Vučićeve optužbe da Zapad organizuje „obojenu revoluciju“, čak uz citiranje Putina, dodatno su produbile jaz sa Briselom. Američke sankcije protiv Naftne industrije Srbije (NIS) – kompanije pod ruskom kontrolom – ozbiljno su pogodile ekonomiju, ogolivši zavisnost režima od Moskve i Pekinga.

U takvom kontekstu, pozivi na „potpuni lustracioni proces“ postali su centralni zahtev protesta. Demonstranti traže sistemsko uklanjanje iz javnih funkcija svih koji su zloupotrebljavali vlast, bili deo represivnih struktura ili učestvovali u korupciji – od korumpiranih sudija i tužilaca do rukovodilaca javnih medija i visokih funkcionera SNS-a. Lustracija, koja je propala posle 2003. zbog nedostatka političke volje, sada se smatra prvim i neophodnim korakom u čišćenju institucija. Bez toga, Srbija ostaje u začaranom krugu: isti ljudi koji su kršili zakon i dalje kontrolišu pravosuđe, policiju i medije.

Nakon pada Vučićevog režima – koji deluje sve izgledniji u kratkom roku – biće neophodan širok proces lustracije, praćen usvajanjem novog ustava. To bi vratilo podelu vlasti, nezavisno sudstvo i medijske slobode, uklanjajući „greh“ autoritarnog kontinuiteta.

Protesti su pokazali da je Vučićev režim šuplja konstrukcija koja se održava na strahu i manipulaciji, ali je nemoćan pred građanskim jedinstvom. Studenti i građani „oslobodili“ su Srbiju od straha, otvarajući put ka demokratskoj budućnosti. Vreme odgovornosti dolazi – ne za protestante, već za one koji su uništili državu. /TheGeopost