Vreme je da se prestane popuštati autoritarnom predsedniku Srbije

Evropa mora povećati pritisak na Aleksandra Vučića kako bi sprečila dalju demokratsku regresiju.

Nakon otprilike decenije na vlasti, iskusni autoritarci se neizbežno suočavaju sa raskrsnicom: Da li da pojačaju represiju, učvrste svoju kapitalističku koteriju i potisnu poslednje ostatke nezavisnih medija ili da se poklone zahtevima opozicije za reformama? Ovo se mnogo puta dešavalo širom sveta u decenijama nakon Hladnog rata. Autokrate skoro uvek biraju prvi pristup i postaju još oštrije. Sada, dok antivladini demonstranti izlaze na ulice glavnog grada, Beograda, srpski Aleksandar Vučić se suočava sa tim izborom.

Osam godina vlada Srbijom kao predsednik, a pre toga kao premijer, sa sve više intervencionističkom rukom, ali ona ostaje više kontrolisana demokratija nego punopravna autokratija. Na svetskoj sceni, Vučić je izveo slično vešto balansiranje. Održava srdačne odnose sa Moskvom, a da se ne dodvorava toliko da bi razljutio EU i SAD; zažmurio je na prodaju srpskog oružja Ukrajini. On je iz Pekinga dobio višemilijardne investicije u industriju i infrastrukturu.

Iako je Srbija još uvek samo kandidat za članstvo u EU, Vučić održava bliske veze sa vodećim političarima u bloku, uključujući francuskog predsednika Emanuela Makrona i predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen. To je ne samo zato što on pokreće mogućnost da evropske rudarske kompanije eksploatišu neiskorišćena nalazišta litijuma u zemlji kako bi unapredile težnju Evrope ka većoj energetskoj nezavisnosti. Takođe je izgradio dobre odnose sa bliskim saradnicima Donalda Trampa tokom njegovog prvog mandata kao predsednika SAD.

Vučićeva strategija zaštite može biti vredna proučavanja od strane drugih višestranih savezničkih država. Međutim, kod kuće mu polako ponestaje prostora za manevrisanje, jer se frustracija njegovom neprozirnom i neodgovornom vladavinom izražava u protestima. Kulminacija urušavanja krova železničke stanice u Novom Sadu prošlog novembra, u kojem je poginulo 16 ljudi, je uzrok. Stanicu su renovirale kineske kompanije u okviru kineske inicijative „Pojas i put“. Vučićevi protivnici krive urušavanje korupcije u vladi, lošeg upravljanja i slabog nadzora, što vide kao obeležja njegovog režima.

Od novembra, demonstranti opozicije su više puta izlazili na ulice u velikom broju i, u skorije vreme, pozivali na prevremene izbore. Prošle nedelje održani su najnasilniji protesti do sada, sa sukobima sa policijom u nekoliko gradova. Vučić, ekstremni nacionalista u mladosti, godinama je iskorišćavao pan-srpska osećanja i iredentizam srpskih manjina u susednoj Bosni i na Kosovu kako bi dobio podršku. Ali ta karta možda gubi svoju moć.

Vučić bi teoretski i dalje mogao da ukine ograničenja za nedržavne medije, otvori političku arenu opoziciji i pokrene istinski nezavisne istrage o skandalima poput rušenja železničke stanice u Novom Sadu. Takvi koraci bi takođe pomogli dugo zaustavljenoj kandidaturi Srbije za članstvo u EU. Ali reforme nisu stil autokrate: Vučić se ponaša kako se očekuje i zauzima još stroži pristup.

EU i Velika Britanija su mu predugo popuštale. Realpolitika odražava želju da se ne vidi kako Srbija klizi u sferu uticaja Rusije. Ali ovaj pristup nepažnje više nije održiv. Vučića mora se gurnuti da preuzme više odgovornosti i održi istinski fer izbore; ovo je ionako neophodno za svaku nadu u članstvo u EU. Alternativa bi bila da Srbija sledi put kojim je Gruzija nažalost krenula i postane lažna demokratija nad kojom EU nema uticaja i protiv čijih ekscesa može samo da izdaje protestne note.

Čini se da se Amerika za sada povukla sa Balkana. Ujedinjeno Kraljevstvo i EU, međutim, nisu. Trebalo bi da deluju i ostvare svoj ekonomski uticaj. Ako to ne urade, i ako Srbija nastavi autoritarnim putem, neće biti odgovoran samo Vučić, već i njegovi zapadni podržavaoci, koji gledaju na drugu stranu./FT/