Zašto je Putinova represija gora od onoga što sam izdržao pod Sovjetima

Natan Šaranski, aktivista za ljudska prava i bivši politički zatvorenik u Sovjetskom Savezu, predsedava Institutom za proučavanje globalnog antisemitizma i politike.

Četrdeset sedam godina nije okrugao broj. Ipak, 12. maja obeležava se značajna godišnjica u istoriji Moskovske helsinške grupe: to je prva godišnjica otkako su kancelarije te organizacije zatvorene i njeno postojanje kriminalizovano kao rezultat oštrih represivnih mera režima Vladimira Putina.

Helsinška grupa je osnovana 12. maja 1976. godine kada se okupilo 11 sovjetskih disidenata različitih političkih, verskih i nacionalnih sredina pod vođstvom fizičara Jurija Orlova. Naš cilj je bio da pratimo poštovanje Helsinškog sporazuma od strane Sovjetskog Saveza, koji su prošle godine potpisali SSSR i 34 druge zemlje. U njemu se sovjetski režim obavezao, između ostalih odredbi, da poštuje ljudska prava svojih građana.

U roku od godinu dana, skoro svi osnivači grupe su prognani ili uhapšeni. Bez obzira na to, samo u toj prvoj godini, grupa je objavila više od 20 dokumenata u kojima su detaljno opisana bezbrojna kršenja ljudskih prava od strane Sovjetskog Saveza, pomažući da se promeni tok sovjetske istorije.

Helsinška grupa je ostala trn u oku Moskvi do poslednjih dana SSSR-a. Ujedinio je različite opozicione pokrete pod jednim zastavom i podstakao stvaranje satelitskih grupa za praćenje ljudskih prava širom sveta. Američki Kongres je koristio dokumente naših grupa kao osnovu za saslušanja o poštovanju Helsinškog sporazuma. Formiranje grupe je tako označilo prekretnicu u kojoj su disidenti počeli da govore jednim glasom protiv režima, a zapadne sile počele da nas vide kao svoje saveznike u borbi protiv režima.

Sada, skoro pola veka kasnije, sa moskovskom varvarskom agresijom na Ukrajinu, Rusija je doživela brz povratak na skoro staljinističke nivoe represije. Novi zakoni su onemogućili rad slobodne štampe i organizacija za ljudska prava. Neke novinske kuće su dobrovoljno zatvorene, dok su druge, uključujući Helsinšku grupu i Memorijal, koji su prošle godine dobili Nobelovu nagradu za mir, prisilno zatvorene. Zatvorske kazne za kritiku režima su sve češće i strože.

Pomislite samo na slučajeve Putinovih najistaknutijih domaćih političkih kritičara Vladimira Kara-Murze i Alekseja Navaljnog.

Kara-Murzina jedina uvreda bila je to što je neumorno radio u odbrani ruskih demokratskih institucija u nastajanju i protivio se ratu u Ukrajini, uključujući: kao zaposleni u Post Opinions. Zbog toga je Kara-Murza nedavno osuđen na 25 godina zatvora, jednu od prvih tako dugih kazni za politički „zločin“ još od vremena Josifa Staljina.

Navaljni je, s druge strane, više puta bio u zatvoru zbog svog rada na otkrivanju korupcije na najvišim nivoima ruskog društva. Od kada je poslednji put bio u zatvoru pre godinu i po dana, kazna mu je više puta produžavana po izmišljenim optužbama. U kaznenoj ćeliji je već proveo više od 150 dana. Takve ćelije su mnogo gore od samice, jer izolovanom zatvoreniku nije dozvoljeno da nosi toplu odeću na ledenoj hladnoći, ne sme da se sastaje sa porodicom, ne sme da ide u svakodnevnu šetnju i daju mu oskudne obroke. (Poređenja radi, mojih 400+ dana u takvoj ćeliji tokom devet godina smatralo se svojevrsnim rekordom; Navaljni će verovatno imati i najmanju nesreću da ga sruši.)

Ništa manje zastrašujuće nije to što su i Kara-Murza i Navaljni bili izloženi nekonvencionalnom oružju po izboru, jednom od Putinovih favorita, gorem od bilo kog disidenta sa kojima su se suočili pod sovjetskim liderom Leonidom Brežnjevom: otrovu.

Kara-Murza je dva puta trovan, prvo 2015. godine, što ga je zamalo ubilo od otkazivanja bubrega, i ponovo 2017. Njegovo zdravlje je sada toliko slabo da bi čak i nekoliko godina zatvora za 41-godišnjaka mogla biti smrtna kazna. Navaljni je nedeljama bio u komi nakon trovanja u avgustu 2020, a kasnije je lukavo dobio priznanje odgovornosti od ruske Federalne službe bezbednosti.

Uprkos ozbiljnosti njihovog tretmana, obojica muškaraca su odlučili da se vrate u Rusiju iz inostranstva, znajući da je njihovo hapšenje gotovo izvesno. Mnogi se pitaju: Zašto bi uradili tako nešto?

Vidim odgovor u izjavama drugog disidenta, Džimija Laija, sada uhapšenog hongkonškog izdavača i demokratskog aktiviste. Lai i ja smo opširno razgovarali 2020. dok se on pripremao za ono što je i on trebao očekivati. Sa 72 godine, takođe je znao da će verovatno provesti ostatak života u zatvoru. Tokom našeg razgovora rekao sam mu: “Ti si bogat i moćan čovek, jedan od najistaknutijih u Hong Kongu. Imaš pristup privatnim avionima. Imaš britansko državljanstvo. Zašto jednostavno ne pobegneš?”

Lai je odgovorio da je previše posvećen svojim kolegama hongkonškim prodemokratskim aktivistima da bi to učinio. Bežanje bi značilo da se odrekne svojih odgovornosti kao njihovog vođe, da ih napusti i izneveri njihovo poverenje.

Slično, kada je formirana Helsinška grupa, moji drugovi i ja smo znali da ćemo biti uhapšeni zbog naših aktivnosti. Ali ni mi nismo videli drugu opciju osim da nastavimo istorijsku borbu za slobodu.

Kara-Murza i Navaljni su takođe uvereni da ruski narod čezne za slobodom i da je ona nadohvat ruke. U pismima iz svog zatočeništva, obojica otkrivaju izuzetan optimizam u pogledu budućnosti svoje zemlje. I jedni i drugi su, na ovaj ili onaj način, izjavili da Putinov režim neće preživeti sopstvene zatvorske kazne.

Kao što je Kara-Murza rekao u svom hrabrom i snažnom govoru na završnoj sednici svog suđenja, „Takođe znam da će doći dan kada će se mrak skinuti sa naše zemlje… kada će oni koji su podgrevali i pokrenuli ovaj rat, a ne oni koji su to pokušali da spreče budu prepoznati kao zločinci. Taj dan će doći jednako neizbežno kao što proleće sledi za najhladnijom zimom.”

Istorija pokazuje da postoje dva neophodna uslova za rušenje tiranske vlade poput Putinove. Prvi je prisustvo disidenata koji su spremni da borbu za slobodu stave ispred sopstvenog opstanka. U Rusiji postoje hiljade ljudi spremnih da govore protiv svoje vlade. Pored toga, zahvaljujući društvenim medijima, oni mogu odmah da šalju svoje poruke celom svetu. Strane sile stoga imaju vojsku saveznika spremnu da se mobiliše za borbu protiv režima.

Drugi uslov je da lideri i građani slobodnog sveta budu solidarni sa onima koji se bore kod kuće. Putin je danas izazvao prezir celog sveta zbog svoje neoprostive agresije u Ukrajini. Ali mnogo više se može učiniti da se on zaustavi: vezivanjem svih ekonomskih i drugih kontakata sa njegovim režimom za sudbinu ovih demokratskih neistomišljenika.

Pomažući u stvaranju takve solidarnosti, vođe disidenta imaju zaista istorijsku ulogu. U Brežnjevljevo vreme, delo Helsinške grupe i drugih opozicionih pokreta je privuklo međunarodnu pažnju i preduzelo akciju protiv režima. Danas Kara-Murza, Navaljni i drugi to rade u još strašnijim i represivnijim uslovima.

Ako mogu da saberu optimizam u ovim mračnim vremenima, onda dugujemo njima – i sebi – da učinimo isto./The Washington Post/

https://www.washingtonpost.com/opinions/2023/05/08/kara-murza-navalny-punishment-by-putin/