Srbija; Primer kršenja prava nacionalnih manjina

Nacionalne manjine u Srbiji godinama žive od izazova do izazova. Manjinska prava srpske državne vlasti vide kao luksuz i velikodušnost. Tačnije, koncept ljudskih prava, u koji najpre treba da budu uključena prava manjina, aktuelna vlast shvata samo kao pravo Srba, njihovo ljudsko pravo na ujedinjenje.

Naime, ljudska prava, ali posebno prava manjina, su neodvojivi deo Ustava Republike Srbije. Štaviše, oni su takođe regulisani zakonima i propisima kao neophodnim instrumentima, ali njihova primena je daleko od realnosti. Pod autoritarnim režimom Aleksandra Vučića izgubljeni su višegodišnji napori raznih faktora u Srbiji da ostvare prava manjina. Ne samo da su ovi napori izgubljeni, već postoji i potpuni nedostatak političke volje za sprovođenje prava manjina koja su zapisana na papiru. Zbog uticaja politike, društveno raspoloženje u Srbiji je izuzetno nepovoljno i manje zainteresovano za prava nacionalnih manjina.

Broj nacionalnih manjina u Srbiji nije mali, ali mereno geografskim razmerama u kojima žive i zbijene su u svojim naseljima, to su uglavnom mađarska manjina u Vojvodini, bošnjačka manjina u Sandžaku i Albanci u tri opštine koje su čine region Preševske doline. Pod autoritarnim režimom Aleksandra Vučića, nacionalne manjine, posebno Albanci i Bošnjaci, podvrgnute su različitim administrativnim merama kroz strukturisanu diskriminaciju i nepoštovanje njihovih prava i kao manjina i kao ljudskih prava. Cilj ovih mera je da se njihov broj što više smanji i na taj način izbegne svaki zahtev za većom autonomijom, koja bi obezbedila mir i nacionalnu, ali i egzistencijalnu stabilnost. Da bi smanjila broj Albanaca u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, Srbija već dugo sprovodi proces „pasivacije adresa Albanaca” koji rade u inostranstvu ili su otišli na Kosovo. Njihov beg u zemlje Evropske unije je zbog činjenice da nemaju ekonomsku perspektivu u svojoj zemlji rođenja. Reč je o metodi i obliku etničkog čišćenja albanske nacionalne manjine koja živi na jugu Srbije, posebno u regionu Preševske doline. Nažalost, ova mera pogađa i građane koji žive i stalno borave u mestu svog prebivališta. Pitanje pasivizacije adresa albanskih stanovnika ove tri opštine nije privuklo pažnju vlasti u Beogradu, uprkos progresivnim glasovima u Srbiji.

Srbija neprestano teži svom cilju etnonacionalne države i ujedinjenja svih Srba, sistematski marginalizujući sve manjine i njihova prava. Nažalost, i pored prisustva brojnih ambasada, OEBS-a i drugih organizacija na jugu Srbije, Albanci žive u zaboravu, čekajući da im se razjasni status. Godinama su insistirali da se njihovi problemi reše kao deo rešenja problema sa Kosovom. Poređenja radi, ukazali su na prava srpske manjine na Kosovu i razvoj ovih ustavnih i zakonskih prava i njihovu primenu na terenu. Zbog pravnog položaja bošnjačke manjine, koja je gusto naseljena u sandžačkom regionu, koji takođe nije dobar, izneti su i zahtevi da njihova prava kao nacionalne manjine budu uporediva sa pravima manjina na Kosovu. .

Uzimajući u obzir čitav niz nepoštovanja prava nacionalnih manjina u Srbiji, u detaljnom izveštaju Helsinškom odboru u Beogradu ističe se da se u izveštajima Evropske komisije kritikuje slabost vladavine prava. Razlog zašto u poslednje dve godine nije otvoreno nijedno poglavlje pregovora o članstvu Srbije u EU.

Nacionalne manjine Srbije su organizovane u nacionalne savete, preko kojih se obezbeđuje očuvanje jezika, kulture, obrazovanja i informisanja na njihovim jezicima. Ovo se iznova i iznova pokazalo kao nedovoljno i beskorisno za njihovu stvarnu integraciju u društvo. Sa sadašnjim kapacitetom ovih nacionalnih saveta, manjine su isključene iz mogućnosti koje bi imale da je Beograd dao volju da ih integriše u srpsko društvo. Primer za dokaz ovakvog stanja može biti obrazloženje izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava sa sedištem u Beogradu, avangardne organizacije za ljudska prava, u kome se razrađuje kulturna strategija Vlade Srbije za 2020. godinu. 2029, koji je odobrila Vlada Srbije./THE GEOPOST/