Sankcije SAD šefu srpske obaveštajne službe trebalo bi da budu signal za holističku preorijentaciju politike

Američko ministarstvo finansija nedavno je uvelo sankcije šefu srpske obaveštajne službe Aleksandru Vulinu zbog njegove umešanosti u „transnacionalni organizovani kriminal, trgovinu drogom i zloupotrebu položaja“. U sankcijama je takođe istaknuto da je Vulin „koristio svoje javne funkcije za podršku Rusiji, čime je olakšao ruske zlonamerne aktivnosti koje utiču na bezbednost i stabilnost Zapadnog Balkana i pružio platformu Rusiji da proširi svoj uticaj u regionu“.

Taj potez su naveliko pozdravili regionalni posmatrači, među kojima je Vulin dugo bio ismevan zbog svojih ultranacionalističkih stavova. Najvažnija od njih je njegova eksplicitna promocija takozvanog „srpskog sveta“, koji predviđa formalno ujedinjenje svih većinski srpskih područja Zapadnog Balkana sa samom Srbijom, kako bi se stvorila verzija onoga što je bilo poznato kao „Velika Srbija“ u vreme Miloševića.

Međutim, manje od dve nedelje nakon sankcije Vulinu od 11. jula, Sjedinjene Američke Države preduzele su akciju koja je izgleda bila u suprotnosti sa njom: da završe isporuku 66 lakih oklopnih vozila Humvee Vojsci Srbije, sa još 52 planirana za kraj godina. Iako je Humvee-jeva tehnologija jedva odlučujuća za bojno polje, kontrast između ova dva događaja je bio upečatljiv. Nažalost, nije zbunjujuća samo perspektiva stava SAD prema Srbiji; celokupna regionalna politika Bajdenove administracije, sa Srbijom u centru, je, kao što sam ranije primetio, zbrka.

Da bismo razumeli ovaj nedavni preokret, važno je znati ko je Vulin i koliko je blizak moćnom predsedniku zemlje Aleksandru Vučiću. Kao i Vučić, Vulin je pripadao „sledećoj generaciji“ mladih srpskih nacionalista koje je Milošević regrutovao u svoj režim uoči pada u oktobru 2000. godine, posle decenije rata i niza izbornih prevara. Vučić je bio ministar propagande u poslednjem Miloševićevom kabinetu i bio je vodeći član krajnje desničarske Srpske radikalne stranke 1990-ih. Vulin je, zauzvrat, proveo veći deo istog vremena kao vođa omladinskog krila Jugoslovenske levice, organizacije fronta Miloševićeve uticajne supruge Mirjane Marković.

Posle pada Miloševića i privremene pojave umerenog, demokratskog režima, i Vučić i Vulin su 2000-ih potisnuti u političku divljinu. Ipak, nastavili su da se zalažu za niz srpskih nacionalističkih ciljeva, koji su uključivali veličanje osuđenih ratnih zločinaca poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića, dok su ostali bezrezervno lojalni svom bivšem šefu, a njegovi postjugoslovenski osvajački ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu su ostali bez izvinjenja.

Nova stara garda

U Srbiji se 2012. godine na vlast vratila nacionalistička desnica, a novu staru gardu predvodili su Vučić i Vulin. Vučić se brzo pokazao kao arhitekta njihovog kolektivnog povratka, dok je Vulin preuzeo niz uticajnih funkcija u njegovoj režiji. Do kraja decenije, Vučić je napredovao od premijera do predsednika, a Vulin je na kraju postavljen za ministra odbrane, zatim za ministra unutrašnjih poslova (tj. šefa policije u zemlji) i na kraju za direktora obaveštajne agencije BIA.

Skromni demokratski dobici koje je Srbija ostvarila u deceniji nakon Miloševićevog odlaska brzo su nestali tokom Vučićevog mandata. Vučić je iskoristio uzastopne vanredne izbore, koji su crpili energiju i resurse iz neistomišljenika, da desetkuje opoziciju u zemlji. U Srbiji je od 2012. do 2022. održano pet parlamentarnih i tri predsednička izbora. Svima su dominirali Vučić i njegova nova Stranka progresa i njihova šačica koalicionih partnera, a svi su predvođeni bivšim Miloševićevim aparatčicima, uključujući i Vulinov Pokret socijalista.

Slobode medija su se takođe brzo pogoršale. Oslanjajući se na svoje iskustvo kao ministar informisanja pod Miloševićem, Vučić je brzo preuzeo kontrolu nad državnim srpskim telekomunikacionim konglomeratom Telekom Srbija i iskoristio njegovu snažnu mašineriju da izgradi medijski balon pod kontrolom režima koji je brzo dominirao medijskim pejzažom zemlje dok je agresivno napadao regionalna medijska tržišta. U decembru 2022. Vučić je čak proširio svoj uticaj na evropsko medijsko tržište kada je njegov bliski saveznik Igor Žeželj kupio srpski ogranak Euractiva, onlajn portala fokusiranog na EU. Ovo se koristi kao podrška ofanzivi šarma sa Evropskom unijom za promovisanje ulaska Srbije u blok, dok Žeželjevi srpski mediji istovremeno objavljuju dezinformacije i govor mržnje kako bi podstakli tenzije sa Kosovom.

Srpsko medijsko okruženje je takođe omogućilo infiltraciju ruskog zloćudnog uticaja širom regiona. Ruski dezinformacioni narativi rasprostranjeni su u srpskim mejnstrim medijima i njihovim regionalnim ograncima. Propagandni kanal Russia Todai (RT) je čak krajem prošle godine otvorio ekspozituru na srpskom jeziku, koju emituje Telekom Srbija.

Kako se u Srbiji povećavala sloboda medija, tako je opao i ukupan kvalitet upravljanja i građanskih sloboda u zemlji. Poslednjih nedelja, na primer, desetine hiljada građana Srbije izašlo je na ulice širom zemlje u znak protesta protiv rasprostranjenog, državno sponzorisanog veličanja nasilja i šovinizma, posebno u prorežimskim srpskim tabloidima i popularnim rijaliti programima, koji često sadrže scene verbalnog i fizičkog nasilja, kao i gotovo pornografske prikaze seksualnih odnosa između različitih učesnika (uključujući poznate gangstere, druge delinkvente i Z-slavne ličnosti).

Dovodeći u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet susednih država

Srbija se takođe vratila na svoje spoljnopolitičke pozicije iz Miloševićevog doba, često i eksplicitno dovodeći u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet susednih država, negirajući dobro dokumentovane zločine protiv čovečnosti koje je počinio prethodni režim, uključujući genocidnu agresiju na Bosnu, i dodvoravajući se Rusiji i Kini. Vulin je često zauzimao stav o ovim poduhvatima — kao što je njegova poseta Moskvi u avgustu 2022. godine, tokom koje je osudio EU zbog prodaje “antiruske histerije” — ali dok ga američki zvaničnici vide kao rusku prednost, ništa se ne dešava bez Vučićevog eksplicitnog uputstva, uključujući njegove bliske veze sa Kremljom.

Ipak, Bajdenova administracija je dosledno delovala na takav način da nema sumnje – posebno od ruske (ponovne) invazije na Ukrajinu u februaru 2022. godine – da veruje da je Beograd centralni deo stabilnog i bezbednog Zapadnog Balkana. Umesto da se bore protiv ključnog saveznika Rusije u regionu, SAD su nastojale da umire i ublaže Vučićev režim – čak i na račun čvrsto prozapadnih vlada u mestima kao što su glavni grad Kosova Priština i Sarajevo.

Sankcije Vulinu su primer ovakvog donkihotovskog stava. Kako je američki senator Kris Marfi (D-Konektikat), koji se smatra zamenikom za regionalni stav Bele kuće, rekao ubrzo nakon odluke Ministarstva finansija, „Nadam se da Vučić shvata da Vulinovi napori da stvori prijateljstvo sa Evropom i stoji na putu Sjedinjenih Država“. Čak i kao diplomatska ambasada, ovo je bila apsurdna fraza, jer je Vučić, daleko od toga da Vulin vidi kao obavezu, očigledno uspeo da se afirmiše kao preferirani partner SAD, EU, Rusije i Kine istovremeno, upravo zato što oslanjao se na likove poput Vulina. Sjedinjene Američke Države su prećutno priznale ovu činjenicu naknadnim prebacivanjem Hamvija u Srbiju. Ovo je, pak, usledilo nakon turbulentnog perioda u kojem je Bela kuća drastično ohladila svoje veze sa Kosovom nakon što su srpski nacionalistički militanti blisko povezani sa srpskim bezbednosnim službama napali mirovne snage NATO-a, incident zbog kojeg su, međutim, Sjedinjene Države okrivili kosovske vlasti.

Dok su sankcije Vulinu (in)direktan i zakasneli odgovor SAD na događaje na Kosovu, one prikrivaju visok stepen poštovanja prema Vučićevom režimu. Jer, dok su vodeći američki zvaničnici poslednjih nedelja javno i više puta kažnjavali vladu Aljbina Kurtija u Prištini, Bela kuća i Stejt department su pokušali sa Vulinom da podignu konceptualni zid između svojih sankcija šefu srpske obaveštajne službe i diplomatskih obaveza prema predsedniku zemlje. Ovo je kontradiktorno i neodrživo.

Američke sankcije Vulinu biće efikasne samo ako budu deo šire promene stava Bajdenove administracije prema Zapadnom Balkanu, a posebno prema Srbiji. SAD treba da sagledaju situaciju u celini, a ne samo delimično: Vulin nije loša jabuka, nego je ceo projekat Vučićevog režima u Srbiji – i unutrašnja i spoljna politika – trula.

Tako da je dobro što se Vulin našao na meti SAD. Za interese američke nacionalne bezbednosti u regionu bilo bi još efikasnije kada bi Bajdenova administracija shvatila da Vulin samo poštuje naređenja svog predsednika i da u skladu sa tim mora da postupa u budućnosti.

Jasmin Mujanović je politikolog i ko-voditelj podkasta “Sarajevo Calling” o pitanjima jugoistočne Evrope. Njegova prva knjiga, Glad i bes: kriza demokratije na Balkanu, sada je dostupna./Just Security/