Sa Putinovim petim mandatom, i Kina i Rusija će imati doživotne vladare – Osvrt

Vladimir Putin je u petak najavio da će se kandidovati za predsednika na izborima u martu 2024. godine. Ako pobedi – a to je gotovo izvesno – 71-godišnji ruski lider će u maju početi svoj peti mandat na vlasti. To se već dogodilo u Kini. Si Đinping je prekršio smernice Komunističke partije prošle godine kada je započeo svoj treći petogodišnji mandat kao generalni sekretar i predsednik Centralne vojne komisije na 20. nacionalnom kongresu. Dobio je i treći petogodišnji mandat predsednika na godišnjem Kongresu naroda u martu ove godine. Predsednik Džo Bajden je više puta – i to s pravom – nazvao Ksija „diktatorom“.

I Rusijom i Kinom sada vladaju moćnici, što je katastrofalna repriza Staljin-Maove ere. Posle Hladnog rata, bilo je trenutaka kada su dve zemlje flertovale sa otvorenijom politikom, ali su njihovi politički sistemi inherentno fokusirani na dominaciju, borbu i nasilje. Sada obe zemlje istovremeno klize u diktaturu.

Zašto bi Amerikanci trebali da brinu o tome da Vladimir Putin i Si Đinping traže potpunu kontrolu? Jer ne može biti dobrih rezultata za svet ako stegnu stisak.

Istorija daje veliki razlog za zabrinutost. Pre Drugog svetskog rata, Hitler u Nemačkoj i Musolini u Italiji postali su diktatori. Japan je takođe donekle sledio ovaj obrazac, iako premijer Hideki Tojo nikada nije imao punu diktatorsku vlast. U Sovjetskom Savezu, Staljin je preuzeo vlast 1922. godine i učvrstio svoju vlast, transformišući „diktaturu proletarijata“ u diktaturu jedne brutalne figure.

Ova četvorica su odgovorna za početak najrazornijeg rata u istoriji. SSSR se pridružio Nemačkoj potpisivanjem pakta Molotov-Ribentrop u avgustu 1939. Sledeće godine, Nemačka, Italija i Japan potpisale su Trojni pakt. “Osovina” je rođena.

Hoće li diktatori Putin i Si ojačati svoju vezu? Dana 4. februara 2022. godine, dok je Putin bio u Pekingu na ceremoniji otvaranja Zimskih olimpijskih igara, izdali su zajedničku izjavu od 5.300 reči u kojoj su proglasili svoje „bezgranično“ partnerstvo. Dvadeset dana kasnije, ruske snage su izvršile invaziju na Ukrajinu. Kina je očigledno dala zeleno svetlo za invaziju.

Od tada, Kina podržava ratne napore. Peking finansira Rusiju velikim nabavkama sirovina, nudi finansijske usluge ruskim bankama i institucijama koje su pod sankcijama, stavlja diplomate u službu Moskve i povećava ratne dezinformacije Kremlja.

Štaviše, Kina je prešla „crvenu liniju“ Bajdenove administracije pružajući smrtonosnu pomoć. Na početku rata, Kina je prosleđivala Rusiji podatke o lokaciji dronova kineske proizvodnje koji rade u Ukrajini kako bi mogla da eliminiše operatere dronova.

Peking je takođe prodao dronove Rusiji i isporučio hitno potrebnu robu poput municije. U novembru prošle godine ukrajinski sajt Defens ekspres objavio je da teretni avion An-124 skoro svakodnevno prevozi vojnu robu iz kineskog Džengdžoua u Rusiju.

Si Đinping je 22. marta jasno stavio do znanja kako vidi partnerstvo sa Rusijom. „Dolazi promena koja se nije dogodila 100 godina“, rekao je kineski diktator opraštajući se od ruskog predsednika u Moskvi na kraju 40. ličnog sastanka. “I zajedno ćemo pokrenuti ovu promenu.”

Zahvaljujući ovim diktatorima, pobuna se širi. Kina i Rusija podržavaju severnoafričke pobune koje počinju da liče na ratove, a Kina je teokratskom Iranu dala sredstva i oružje koje je omogućilo napad na Izrael 7. oktobra. Od tada, Peking pruža diplomatsku i propagandnu podršku Teheranu i njegovim terorističkim zastupnicima.

I to nas vraća Putinu. Ruski lider, koji je na vlasti od poslednjeg dana 1999. godine, rekao je da ga je rat u Ukrajini primorao da se ponovo kandiduje. „Ne želim da krijem da sam u različito vreme imao različite misli, ali sada je vreme da donesem odluku“, rekao je on na televiziji dok je najavljivao kandidaturu za još jedan mandat. „Razumem da nema drugog načina.

Sjedinjene Države bi mogle čak pomoći u njegovom izboru. Amerika je sada umorna od rata i mnogi pozivaju da se prekine podrška Ukrajini. Ako bi SAD odustale od Kijeva, Putinov put ka aneksiji ostatka bivše sovjetske države bio bi širom otvoren.

Trenutno istraživanja javnog mnjenja u Rusiji pokazuju da je Putinova popularnost preko 70 odsto, iako ove ankete, naravno, nisu nezavisne od Kremlja. Pobeda u Ukrajini – ili čak privid pobede – svakako bi pružila pravi podsticaj njegovoj popularnosti i obezbedila uspeh na martovskim izborima.

Pobeda u martu bi takođe ohrabrila Putina da dalje napadne međunarodni sistem. Posle raspada Gruzije 2008. i pripajanja Krima 2014. nije stao. Uspeh u aktuelnom ratu sigurno će ga ohrabriti da deluje protiv članica NATO-a za koje veruje da bi sada trebalo da budu deo Rusije. Njegov krajnji cilj je da obnovi Rusko carstvo u najvećoj meri.

Mnogi na Zapadu kažu da se Putin ne bi usudio da napadne zemlju NATO-a, ali neuspeh Zapada da odbrani Ukrajinu, zemlju koja je navodno zaštićena garancijama Budimpeštanskog memoranduma iz 1994. godine, može da ubedi Putina da u suprotnom ne mora da brine o transatlantskom savezu ili njenom najvažnijem članu, Sjedinjenim Američkim Državama./Newsweek/