Rusija se igra vatrom na Balkanu

Kako Putinova igra moći preti Evropi

Ove godine se navršava 30 godina od početka jugoslovenskih ratova, najkrvavijeg evropskog sukoba od Drugog svetskog rata. Iako su balkanske države krenule ka demokratskom upravljanju i integraciji sa NATO-om i Evropskom unijom neposredno nakon ratova, kontinuirani nemar Zapada doprineo je dramatičnom nazadovanju poslednjih godina. Sada ruski predsednik Vladimir Putin koristi priliku i koristi države bivše Jugoslavije kao sledeće bojno polje za slabljenje NATO-a i Evropske unije.

Putinovi napori da gurne Balkan na ivicu deo su njegove misije da obnovi Rusiju kao posrednika globalne moći. Slično strategiji Kremlja na Kavkazu, cilj Rusije na Balkanu je da poveća tenzije kako bi se pozicionirala kao jedini regionalni posrednik i garant bezbednosti. Takođe ima za cilj da pokaže da ni NATO, ni EU ni njihove članice nisu pouzdani partneri nijednoj od balkanskih zemalja. Kako Moskva takođe nastavlja svoje vojno jačanje blizu granice sa Ukrajinom, njena kampanja uticaja na Balkanu služi kao još jedno poprište za izazivanje Zapada.

Za mnoge na Zapadu Putinova strategija je zbunjujuća. Ovi analitičari vide Balkan kao geopolitičku nazadnost; ne razumeju šta će Rusija dobiti intervencijom u regionu. Kako je rekao direktor moskovskog centra Karnegi, „Balkan nije glavno bojno polje u konfrontaciji Rusija-Zapad“.

Balkan ne treba tako lako odbaciti. Rusija vidi region kao meki stomak Evrope. Putinov veliki cilj je da odnos snaga u Evropi okrene u korist Moskve, a Balkan je deo te strategije. Moskva je pokrenula obaveštajne operacije da bi podstakla etničke tenzije i podstakla proteste, zacementirala poslove sa oružjem, ugradila se u kritičnu energetsku infrastrukturu i iskoristila verske i kulturne veze između Ruske pravoslavne crkve i Srpske pravoslavne crkve u svoju korist u regionu.

Napori Rusije su u velikoj meri potpomognuti slabim odgovorom EU. Uprkos mnogo godina i milijardi evra utrošenih na pripremu Balkana za integraciju u EU, napori su zastali. EU se nije proširila od ulaska Hrvatske 2013. i uprkos obećanjima o članstvu za „zapadnobalkansku šestorku“ – Albaniju, Bosnu, Kosovo, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Srbiju – razgovori o svim praktičnim svrhama su zamrznuti. Oštećeno raznim izazovima kao što su Bregzit, pandemija COVID-19, uspon ekstremno desničarskih grupa i migrantska kriza u Evropi, proširenje izgleda kao da čeka beskonačno. Ovaj neuspeh je učinio Balkan očiglednom metom za Putina.

Tokom poslednje krize na Balkanu 1990-ih, Rusija je bila preslaba da bi vojno intervenisala. Umesto toga, bila je ograničena na mirovnu misiju posle Kosova, iz koje je odlučila da se povuče 2003. Ali ne treba sumnjati da je čak i tada ruska vlada videla proširenje NATO-a na istočnu Evropu kao značajnu pretnju nacionalnoj bezbednosti. Sada, sa relativno jačom ekonomijom i vojskom Rusije, Kremlj vidi priliku da preokrene napredak NATO-a ciljanjem na bivše jugoslovenske države. Zapadna Evropa je spavala za volanom poslednji put kada je izbio rat na Balkanu – rizik je prevelik da bi ovaj put ignorisala region.

Čakmak Balkana

Endemska korupcija na Balkanu otkrila je pukotine koje je Moskva iskoristila da unapredi svoje ciljeve. Kako su bivše jugoslovenske države prešle iz socijalizma u slobodnu tržišnu ekonomiju nakon 1990-ih, kleptokratija i nelegalna privatizacija su zaživele. Prema Freedom House-u, sve zemlje Zapadnog Balkana se okreću „delimično slobodnim“. Putin koristi korupciju da ubaci ekonomske, etničke i verske klinove u balkanska društva.

Srbija se ponaša kao ključni igrač u nastojanju Kremlja za Balkan. I vlada i crkva održavaju lojalnost Moskvi, koja je podržana vekovima zajedničkih verskih i kulturnih veza – kao i međusobnom izolacijom Srbije i Rusije od savremenih zapadnih sila. Vlada Srbije je pozvala na stvaranje „srpskog sveta“ – balkanske paralele Putinovom „ruskom svetu“ – osmišljenog da ujedini sve Srbe pod zajedničkim kulturnim okvirom. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima neposrednije strateške interese u intervenciji Rusije, dok će mu haos u regionu omogućiti da se rasporedi kao snaga stabilnosti uoči reizborne kampanje 2022. Da bi izbori išli u njihovu korist, Srbija i Rusija su se nedavno založile  zajedno da rade u borbi protiv masovnih protesta i „obojenih revolucija“ koje dolaze sa Zapada.

Rusija na srpsku lojalnost odgovara velikodušnom podrškom srpskoj vojsci. Od 2018. godine budžet Srbije za odbranu se skoro udvostručio i prednjači u svim balkanskim zemljama po izdacima za odbranu. Uprkos pretnjama američkim sankcijama Srbiji, Moskva je 2019. poslala Srbiji raketni sistem S-400 na vojnu vežbu. Kremlj ga je dodatno povećao ove godine kada je Srbiji dozvolio da ugovori PVO sisteme Pancir-S1M. Srbija je takođe domaćin „humanitarnog centra“ koji vodi Rusija i koji služi kao objekat za prikupljanje obaveštajnih podataka, koji se nalazi u blizini kampa Bondstil – glavne baze NATO-a na Kosovu.

Moskva je otvoreno pretila balkanskim zemljama koje su nastojale da ojačaju svoje bezbednosne veze sa Zapadom. Moskva je pokušala da osujeti referendum o članstvu u NATO-u 2018. u Severnoj Makedoniji, a njen ambasador je tu zemlju proglasio „legitimnom metom“ ako tenzije između NATO-a i Rusije eskaliraju (zemlja je postala članica 2020.). U susednoj Crnoj Gori, Moskva je podržala državni udar 2016. godine, neposredno pre svoje uspešne kandidature za pridruživanje NATO-u.

Rusija je dobro svesna da je religija na Balkanu uvek bila važna u raspirivanju sukoba. U Crnoj Gori, Kremlj promoviše prorusku politiku preko Srpske pravoslavne crkve, koja je ocrnila koncept različitih crnogorskih i srpskih nacionalnih identiteta i intervenisala u politici u ime Moskve. Delujući kroz crkvu, Rusija je organizovala masovne proteste prošle godine i zamenila nekooperativno rukovodstvo proruskim rukovodstvom.

Najeksplozivnije kutije na Balkanu su Kosovo i Bosna i Hercegovina. Iako stanovništvo Kosova čini više od 90 odsto etničkih Albanaca, Srbi tu zemlju vide kao domovinu predaka u kojoj se nalaze neka od najsvetijih mesta Srpske pravoslavne crkve. Baš kao građanski rat koji je izbio iz tenzija između različitih verskih i etničkih grupa početkom 1990-ih, Kremlj sada koristi Pravoslavnu crkvu da destabilizuje zemlju i širi region. Ruska pravoslavna crkva je eskalirala ponovljene sporove oko verskih objekata, a nedavno je izrazila zabrinutost zbog „sudbine hrišćanskih svetinja na Kosovu“ nakon žestokih tenzija između Kosova i Srbije.

Moskva je takođe jasno stavila do znanja da će diplomatsko priznanje Ujedinjenih nacija nezavisnosti Kosova od Srbije biti nemoguće bez odobrenja Rusije. Putin često citira Kosovo da opravda aneksiju Krima od strane Rusije, tvrdeći da je priznanje otcepljenja zemlje od Srbije od strane zapadnih zemalja predstavljalo presedan koji legitimiše jednostrano proglašenje nezavisnosti drugih teritorija.

Brisel nije uspeo da napravi napredak ka priznavanju Kosova od strane Srbije, kao što „Vašingtonski sporazum“ predsednika SAD Donalda Trampa iz 2020. nije uspeo da ostvari suštinski napredak u ključnim pitanjima spora. KFOR, mirovne snage NATO-a sa sedištem na Kosovu, na sličan način su se borile za održavanje stabilnosti. U septembru je izbila kontroverzna granica između Kosova i Srbije u znak protesta zbog zabrane ulaska vozila sa srpskim tablicama na Kosovo. To je rezultiralo blokadom i aeromitingom od strane Srba i raspoređivanjem Kosovskih policijskih snaga. Predvidljivo, Rusija je sledila ovaj primer ismevajući KFOR i pozivajući EU da neadekvatno posreduje u tekućim tenzijama između dve zemlje.

U Bosni i Hercegovini je Dejtonski mirovni sporazum kojim je okončan rat 1995. godine u krizi. Zemljom i dalje vladaju podele između bošnjačke, srpske i hrvatske zajednice, a Rusija je ove podele iskoristila u svoju korist. Rusija je u martu zapretila odmazdom ako Bosna uđe u NATO. U međuvremenu, član tročlanog predsedništva bosanskih Srba Milorad Dodik zapretio je da će se Republika Srpska, jedan od dva entiteta koja čine zemlju, otcepiti od Bosne. U decembru, Narodna skupština Republike Srpske glasala je za pokretanje procedure za povlačenje bosanskih Srba iz institucija na državnom nivou, uključujući bosansku vojsku, službe bezbednosti, poreski sistem i pravosuđe. Pored Republike Srpske, Kremlj je podržao nacionaliste bosanskih Hrvata da se zalažu za stvaranje drugog entiteta unutar Bosne i Hercegovine. Najviši međunarodni izaslanik Bosne, Kristijan Šmit, oglasio je alarm u novembru kada je rekao da su “izgledi za dalju secesiju i sukob veoma realni”.

Putinova zabrana

Krajnje je vreme da se zapadne sile probude za pretnju koju ruska intervencija na Balkanu predstavlja po njihove interese. Ovde vredi gram prevencije vredi kilo leka. I oni imaju nekoliko opcija na raspolaganju.

NATO treba da se ponovo fokusira na region i da prioritet deeskalaciji tenzija. Mora da pošalje svoj Antihibridni tim za podršku na Balkan, kao što je to uradio u Crnoj Gori 2019. godine, da se bori protiv ruskih kampanja dezinformacija i drugih obaveštajnih operacija. Članice NATO-a bi takođe trebalo da organizuju „koaliciju dobrovoljaca“ kako bi se suprotstavile ruskoj intervenciji u Bosni, raspoređujući mirovne misije u strateškim oblastima, kao što je severoistočni distrikt Brčko, kako bi sprečile da ugrožena područja izmiču kontroli. Ove snage bi mogle da dopune mirovne snage predvođene EU (EUFOR) koje imaju zadatak da održavaju mir i bezbednost u Bosni – ali čiji mandat treba da bude proširen na Savet bezbednosti UN, gde Rusija i Kina imaju pravo veta. U junu je američki predsednik Džo Bajden takođe potpisao izvršnu naredbu o sankcionisanju onih koji ugrožavaju stabilnost Zapadnog Balkana; EU se mora pridružiti ovim naporima.

Ne može se očekivati da će sve članice NATO-a podržati Balkan, pošto Mađarska i nekoliko drugih evropskih zemalja NATO-a služe kao predstavnici Rusije u toj organizaciji. S druge strane, izgleda da je Ujedinjeno Kraljevstvo shvatilo prirodu krize. Ona je obećala da će održati „stabilnost na Zapadnom Balkanu“ i upozorila Rusiju da ne pravi „stratešku grešku“ u regionu. London mora da radi na tome da te reči pretvori u delo predvodeći koaliciju volje da se bori protiv ruske intervencije u regionu.

Iznad svega, NATO treba da ubrza članstvo Bosne i Kosova u NATO-u. Takav potez bi povećao troškove Kremlja za njegove operacije na Balkanu. Rusija se oštro protivila proširenju NATO-a i sada, kako se kriza u Ukrajini nastavlja, pozvala je na pravno obavezujuću garanciju da će NATO prekinuti vojnu aktivnost u istočnoj Evropi. Integracija Bosne i Kosova poslala bi poruku da Balkan neće biti prepušten Moskvi i da Putin neće određivati budućnost NATO-a.

Kao što je bilo na početku jugoslovenskih ratova ili uoči Prvog svetskog rata, može biti teško ubediti svet u značaj Balkana. Devedesetih godina prošlog veka evropske zemlje nisu uspele da reaguju dovoljno hitno na krizu i SAD su bile prinuđene da intervenišu. Ovog puta, međutim, Sjedinjene Države su se vratile iznutra i malo je verovatno da će intervenisati. Dakle, teret će verovatno ostati na EU. Ništa manje od stabilnosti Evrope i stalne vitalnosti EU i NATO saveza su u skladu.