Putinov novi front u ukrajinskom ratu je na Balkanu

Ruski lider gura propagandu i verske sukobe na Kosovu i u Bosni kako bi odvratio NATO od njegove ilegalne invazije.

Džejms Stavridis je kolumnista Bloomberg Opinion, penzionisani admiral američke mornarice, bivši vrhovni komandant NATO-a i dekan emeritus Flečerove škole prava i diplomatije na Univerzitetu Tafts.

Tokom istorije Rusije, carevi su uvek tražili načine da ovladaju takozvanim „bliskim inostranstvom“ svog prostranog carstva. U današnjem svetu, ilegalna invazija predsednika Vladimira Putina na susednu Ukrajinu prati ovaj strateški luk. Ako bi pobedio, sasvim je logično da se okrene Moldaviji, sledećoj stanici na putu ka istočnoj Evropi – i gde je ruska separatistička enklava, Pridnjestrovlje, već okupirana od strane Rusije.

Ali u blizini je još jedna veoma atraktivna destinacija: Zapadni Balkan. Turbulentni deo zemlje u jugoistočnoj Evropi obuhvata četiri stabilne članice Severnoatlantskog saveza: Hrvatsku, Albaniju, Crnu Goru i Severnu Makedoniju. Ali Kremlj ima na umu druge mete: Srbiju, Kosovo i etnički podeljenu naciju Bosne i Hercegovine. Kako bi Putin mogao da pokuša da proširi ruski uticaj i potkopa posvećenost Severnoatlantskog pakta i Evropske unije ovom važnom uglu Evrope?

Dobro poznajem ovu oblast iz vremena mog boravka u NATO-u i kao komandanta američkih snaga u Evropi. Pre toga, služio sam u Balkanskim ratovima 1990-ih kao kapetan razarača kod obala bivše Jugoslavije, sprovodeći blokadu oružja protiv njenog agresivnog režima. Tokom godina upoznao sam većinu lidera regiona, uključujući predsednika Srbije Aleksandra Vučića, bivšu predsednicu Hrvatske Kolindu Grabar-Kitarović i Milorada Dodika, aktuelnog lidera Republike Srpske (srpski deo Bosne).

Nakon raspada Jugoslavije, u neverovatno krvavim balkanskim ratovima između 1991. i 2001. godine ubijeno je do 105.000 ljudi, od kojih su mnogi civili (8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka masakrirano je u Srebrenici u julu 1995. godine, na primer). Nastavljaju se tenzije između katolika u Hrvatskoj, pravoslavnih, posebno u Srbiji, i muslimana u Albaniji, na Kosovu i u Bosni.

Putin pokušava da kapitalizuje ovu nedovršenu priču. On zna da će države članice NATO-a biti odvučene od svog zadatka da podrže Ukrajinu ako budu ponovo uvučene u policiju na problematičnom Balkanu.

Nekoliko hiljada mirovnih snaga NATO-a i dalje je stacionirano na Kosovu, nekadašnjem srpskom regionu koji ni Srbi ni Rusi ne priznaju kao nezavisnu naciju. Prošle godine, srpska vojska je stavljena u stanje visoke pripravnosti nakon što je u neredima srpskih demonstranata na Kosovu povređeno skoro 100 vojnika NATO-a; ovo je primoralo Alijansu da pošalje nekoliko stotina dodatnih mirovnih snaga. Putin jasno ohrabruje Srbiju da izvrši pritisak na vladu Kosova koju podržava NATO.

On takođe radi na destabilizaciji klimave vlade Bosne i Hercegovine, koja je podeljena na čudno tročlano predsedništvo sa predstavnikom svake od tri glavne etno-religijske grupe. Najiskusniji politički akter je Dodik, koji je blisko povezan sa Moskvom. Pre deceniju mi je govorio o potrebi otcepljenja Republike Srpske, čime bi se zemlja praktično uništila. Njen deo bi se tada udružilo sa samom Srbijom i stvorilo veću srpsku državu, što bi Putin rado podržao.

Kao što je rekao penzionisani kontraadmiral Mark Montgomeri, koji je nadgledao moje planove u američkoj Evropskoj komandi: „Ovo je ista vrsta izazova sa kojim smo se suočavali pre deset godina – Putin ima koristi od raspirivanja temperamenta drugde u Evropi uznemirujući i pokušava da oslabi kredibilitet NATO-a i odvratiti nas od podrške Ukrajini“.

Na sreću, Zapad ima mogućnosti. U ovom trenutku, ideja o slanju bataljona NATO-a u Ukrajinu je malo verovatna. Povećanje broja trupa stacioniranih na Kosovu je stoga moguće i strateški razumno kako bi se preduhitrili nemiri koje Putin pokušava da podstakne.

Takav pristup bi bio primer efikasne regionalne podele rada unutar alijanse: države NATO-a na Balkanu i u blizini (npr. Grčka i Italija) mogu da se koncentrišu na ovaj region. Istočnoevropske i nordijske članice mogu da preuzmu vođstvo u ukrajinskim naporima. Glavne zemlje na Zapadu – Francuska, Nemačka, Velika Britanija i SAD – imaju dovoljno resursa da se angažuju u obe oblasti.

Pored stabilizacijskih trupa, NATO takođe mora da pazi na rusku upotrebu takozvanog hibridnog ratovanja. Putin zna kako da koristi društvene mreže, kampanje dezinformacija i prorusku propagandu da stvori tenzije van svojih granica. NATO mora da koristi sopstvene informacione mreže da razotkrije i bori se protiv ovih lažnih predstavljanja. Ako Rusi odluče da povećaju ulog, mogli bi da iskoriste sajber napade na električne mreže i druge vitalne ciljeve na Kosovu i nesrpskim delovima Bosne. To bi izazvalo konfuziju i povećalo društveno nezadovoljstvo. NATO može svojim saveznicima i prijateljima na Balkanu da obezbedi bolje sisteme sajber odbrane.

Konačno, postoje i ekonomski podsticaji koji mogu da se suprotstave umešanosti Rusije. Srbija želi da se pridruži EU, kao i Bosna i Hercegovina. Njeni lideri žele da se angažuju sa Zapadom i izbegnu sankcije. Ambasador Srbije u SAD nedavno je u pismu naveo da Srbija želi samo mir. Srbi mogu da pokažu da misle dobro tako što će odbaciti Putinove manipulacije i dozvoliti Zapadu da se fokusira na svoj najveći izazov: ruski nemoralni rat u Ukrajini.

Stavridis je takođe potpredsednik za globalne poslove u Carlile Group. On je u odborima Fortinet, NFP, Ankura Consulting Group i Neuberger Berman i savetovao je Shield Capital, kompaniju koja investira u sektor sajber bezbednosti./Bloomberg/