Putin preuzima veliki rizik

“Njegova odluka da okupi invazione snage duž granice Rusije sa Ukrajinom sugeriše da smo spremni da uđemo u novu opasnu fazu međunarodnih odnosa”, piše Tomas Rajt, doprinosni pisac u Atlantiku, viši saradnik na Institutu Brukings i koautor.

Kada se države suprotstave drugim državama koje vide kao preteće ili moćne, politikolozi ovo ponašanje nazivaju „balansiranjem“. U zbirci eseja pod naslovom Neuporediva Amerika, neki profesori sugerišu da je ovaj osnovni čin geopolitičkog nadmetanja izostao od raspada Sovjetskog Saveza jer su Sjedinjene Države bile daleko ispred svih ostalih.

Danas se, međutim, ravnoteža sigurno vratila – i naširoko se opisuje prilično nesavršenom i amorfnom frazom, takmičenje velikih sila. Rusija je aneksirala Krim 2014. godine, vojno intervenisala u Siriji i intervenisala na predsedničkim izborima u SAD 2016. U međuvremenu, Kina je izgradila veštačka ostrva u Južnom kineskom moru i brzo napredovala u vojnoj tehnologiji, ponekad čak i prevazišla Sjedinjene Države. Rusija i Kina su počele da balansiraju kako su jačale, ali i zato što su Vladimir Putin i Si Đinping bili zabrinuti da, ako bi zapadni liberalizam globalno uspeo, mogao da predstavlja egzistencijalnu pretnju njihovim režimima.

Posle Hladnog rata, Sjedinjene Države su mogle, a ponekad i tretirale geopolitičke preferencije rivalskih ili čak prijateljskih sila kao kasniju misao. To više ne mogu. U stvari, rusko okupljanje okupatorskih snaga od 175.000 ljudi duž granice sa Ukrajinom sugeriše da smo spremni da uđemo u novu opasnu fazu međunarodnog rivalstva.

Niko ne zna zašto izgleda da Putin bira ovaj trenutak da krene na Ukrajinu. Invazija se ne može verodostojno pripisati određenoj akciji ili podsticanju Zapada, kao što je intervencija u Siriji ili Evropska unija koja Ukrajini nudi sporazum o pridruživanju 2013. Neki tvrde da je Putin frustriran što Ukrajina ne ispunjava svoje obaveze prema sporazumu iz Minska iz 2014. i 2015. da se regionima u kojima dominira Rusija daju veto na odnose Ukrajine sa Zapadom – ali opet, ovo nije novi razvoj događaja.

Jedno tumačenje je da Rusija koristi pretnju invazije da natera stvarnu diskusiju o primeni sporazuma iz Minska i budućnosti evropske bezbednosti.

Najmračniji scenario je trenutna invazija. U julskom eseju pod naslovom „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“, Putin je tvrdio da dve zemlje čine „jedan narod“ i da je „pravi suverenitet Ukrajine moguć samo u partnerstvu sa Rusijom“.

Zapadni analitičari odavno primećuju da ruska i kineska odlučnost može biti kontraproduktivna. Pre aneksije Krima od strane Rusije, Ukrajina se osećala podeljenom između Zapada i Rusije. Nakon toga, Ukrajina je počela da se geopolitički stabilno kreće ka Zapadu. Slično, kineski napad na Hong Kong ojačao je stav Tajvana protiv mirnog ujedinjenja po modelu „jedna zemlja, dva sistema“. Invazija bi bila Putinov odgovor na ovu kritiku – ako mali akti agresije stvore antirusko raspoloženje, on će ga jednostavno udvostručiti i nametnuti svoju volju.

Ovo je veliki rizik. Ako Rusija brzo ne uništi ukrajinske snage, sukob bi mogao eskalirati, uz zapadnu vojnu pomoć koja se sliva u Ukrajinu. Neizbežne civilne žrtve i uništavanje imovine mogli bi da zapale javno mnjenje u istočnoj Ukrajini, što bi moglo dovesti do pobune.

Malo je verovatno da će neatlantski lideri zauzeti čvrst stav u korist Ukrajine i protiv Rusije, ali treba da znaju da će, ako Putin zauzme Ukrajinu, Rubikon biti prevaziđen. Azijske sile (Indija i Japan) se nadaju da će dugoročno oslabiti rusko-kinesku saradnju. Takva invazija bi učinila Rusiju sve više zavisnom od Kine i možda joj je politički dužna za podršku tokom ove krize. Indija i Japan imaju strateški interes da spreče da se to dogodi. Generalno, uništenje ukrajinske države izazvalo bi ubrzanje rivalstva između SAD i Rusije, posebno ako bi se Putin osvetio za zapadnu vojnu pomoć Ukrajini. To bi rezultiralo ogromnim pritiskom na saveznike SAD koji nisu deo NATO-a da smanje veze sa Moskvom i da je izoluju.

Ova kriza se ne odnosi samo na sporazume iz Minska ili spor između Rusije i Ukrajine. Pitanje je da li smo spremni da vidimo dramatičnu eskalaciju vojne konfrontacije između sila, to će uzdrmati međunarodni poredak do srži. Diplomatski napori da se ovo spreči moraju biti globalni.