Putin između arogancije i pregovora: Kako manipuliše Zapadom radi dobiti

Rusija se približava sumornoj prekretnici: do sredine januara, „specijalna vojna operacija“ predsednika Vladimira Putina u Ukrajini trajaće duže od rata na Istočnom frontu koji je počeo nemačkom invazijom na Sovjetski Savez u junu 1941. i završio se padom Berlina u maju 1945.

Putin je poznat po svojoj opsednutosti Drugim svetskim ratom, a zvanično poštovanje sovjetske pobede nad nacističkom Nemačkom deo je ideološkog lepka koji drži rusku državu zajedno. Putinova Rusija je čak doživela rehabilitaciju Josifa Staljina, komunističkog diktatora koji je predsedavao nemilosrdnom čistkom 1930-ih pre nego što je poveo svoju zemlju u ono što je u Rusiji poznato kao Veliki otadžbinski rat.

Ali skoro četiri godine nakon potpune invazije na Ukrajinu, odlučujuća pobeda nad Kijevom izmiče lideru Kremlja: Rusija kontroliše oko 20% ukrajinske teritorije, procenjuje se da je rat koštao Moskvu više od milion žrtava, a u možda najvećem suprotstavljanju Putinovim ratnim ciljevima, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski ostaje na vlasti.

Ali kako se godina bliži kraju, Putin projektuje poverenje da je vreme na njegovoj strani i da je pobeda neizbežna. Pre samita sa indijskim premijerom Narendrom Modijem u decembru, Putin je dao intervju za India Today u kojem je rekao da će Rusija „osloboditi Donbas i Novorusiju u svakom slučaju – vojnim ili drugim sredstvima“, udvostručujući svoj zahtev da dobije sve regione Ukrajine koje Rusija polaže pravo, uključujući i one koje njegove trupe nisu uspele da zauzmu silom.

I ta krvava namera izgleda kao strategija pregovaranja. Putin je sigurno svestan da je američki predsednik Donald Tramp odlučan da postigne dogovor o Ukrajini i da je ruski lider učinio sve što je u njegovoj moći da izvuče maksimalnu korist iz želje Vašingtona da okonča sukob.

Na svojoj konferenciji za novinare na kraju godine, ruski predsednik je rekao da je njegova zemlja spremna i voljna „da završi sukob mirnim sredstvima“ – ali ne bez hvalisanja da njegove snage „napreduju preko cele linije fronta“.

I nekoliko dana kasnije, u svom tradicionalnom televizijskom obraćanju za Novu godinu, Putin je pozvao Ruse da „podrže naše heroje“ koji se bore u Ukrajini, dodajući: „Verujemo u vas i u našu pobedu!“

Putinovi razlozi za projektovanje samohvalisanja su jasni. Za početak, lider Kremlja je mogao da posmatra kako nekada ujedinjeni zapadni front koji podržava Kijev pokazuje ozbiljne pukotine nakon što je Tramp stupio na dužnost u januaru.

U februaru, potpredsednik SAD DŽ. D. Vens je zapanjio evropske lidere na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji govorom u kojem je kritikovao transatlantske saveznike Vašingtona. Nakon tog spektakla usledilo je veoma javno vređanje Zelenskog od strane Trampa i Vensa u Ovalnom kabinetu.

Nekoliko meseci kasnije, usledio je još jedan PR udar za Kremlj sa samitom u Ankoridžu, na Aljasci, između Putina i Trampa. Iako samit nije doneo otopljavanje odnosa između SAD i Rusije, to je bio više od prilike za fotografisanje za Putina: ruski predsednik je mogao da igra na više vremena u svom neumoljivom ratu iscrpljivanja protiv Ukrajine.

Ali Putinovo očigledno nevoljstvo da se ozbiljnije uključi u mirovne napore nakon Ankoridža na kraju je testiralo Trampovo strpljenje. Poziv na drugi bilateralni samit SAD i Rusije u Budimpešti je propao, a Trampova administracija je uvela sankcije dvema najvećim ruskim naftnim kompanijama. Američki predsednik, koji često ima reči hvale za Putina, izrazio je frustraciju svojim ruskim kolegom.

Ipak, čini se da je dovoljno leda probijeno između Vašingtona i Moskve da bi se omogućio napredak nekonvencionalnog američkog diplomatskog napora koji su predvodili Trampov bivši poslovni saradnik Stiv Vitkof i njegov zet Džared Kušner.

Nakon Vitkofove i Kušnerove posete Kremlju početkom decembra, usledila je vala diplomatije na visokom nivou u kojoj su učestvovali Zelenski i evropski lideri, sa mnogo razgovora o razradi finijih tačaka potencijalnog sporazuma.

Do sredine decembra, Trampova prognoza je bila optimistična, a američki predsednik je novinarima rekao da smo „sada bliži nego ikada“ mirovnom sporazumu.

Ali na kraju godine, Putin i dalje izgleda igra ulogu potencijalnog prekršioca dogovora: Dok je Zelenski dobio audijenciju kod Trampa u Mar-a-Lagu prošlog vikenda kako bi razgovarali o revidiranom mirovnom sporazumu, lider Kremlja je taj sastanak završio sopstvenim telefonskim pozivima američkom predsedniku.

A ruski stav o mirovnim pregovorima sada izgleda da se učvršćuje. U razgovoru sa Trampom u ponedeljak, Putin je obavestio svog američkog kolegu o navodnom napadu ukrajinskog drona na njegovu rezidenciju Valdaj u Novgorodskoj oblasti, prema izjavi koju je ruskom državnom radiju dao pomoćnik Kremlja Jurij Ušakov.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov takođe je telegrafski izrazio negodovanje zbog navodnog napada – koji je Zelenski odbacio kao „potpunu izmišljotinu“ – rekavši da će „pregovaračka pozicija Rusije biti revidirana“ usred tekućeg mirovnog procesa.

Neki posmatrači Kremlja su skeptični u pogledu Putinovog prihvatanja sporazuma koji bi prešao bilo koju od njegovih crvenih linija. Konture takvog sporazuma se još uvek pojavljuju, ali ruska strana je odavno jasna u vezi sa glavnim spornim tačkama.

Nedavno je ruski zamenik premijera Sergej Rjabkov ponovio te stavove u intervjuu za ABC News: Nema predaje nijedne ukrajinske teritorije na koju Moskva polaže pravo i nema prisustva NATO trupa na terenu u Ukrajini nakon završetka rata.

„Lavrov, Ušakov, (portparol Kremlja Dmitrij) Peskov i sam Putin (koji je vidljivo pojačao angažmane sa vojskom, dok je udvostručio tvrdnju ‘ostvarićemo svoje ciljeve’) jasno su stavili do znanja da je revidirani plan potpuno neprihvatljiv. Pa ipak, Vašington nastavlja da se angažuje sa Kijevom, hvaleći se ‘napredkom’ koji Moskva smatra iluzornim“, napisala je ruska politička posmatračica Tatjana Stanovaja na X nakon poslednjih razgovora u Mar-a-Lagu.

„Upravo o tome se radi u ruskoj priči o napadu dronom na Putinovu rezidenciju: snažan ‘udar na sto’ kako bi se Zapad konačno naterao da čuje da trenutni mirovni pregovori idu u potpuno neprihvatljivom pravcu za Moskvu i da se ometa nastajući američko-ukrajinski okvir“, rekla je ona.

Putin ima Trampovo uvo, ali još nije uspeo da uguši te suprotstavljene glasove. Koliko je poverenja Kremlja dim i ogledalo je veliko pitanje.

U novembru, Putin je obukao kamuflažu kako bi posetio vojni komandni punkt na neotkrivenoj lokaciji, gde je vrhovni komandant ruske vojske, general Valerij Gerasimov, tvrdio da ruske trupe kontrolišu istočni grad Kupjansk.

Samo nekoliko nedelja kasnije, Putina je zasenio Zelenski, koji je objavio video snimak posete Kupjansk, u panciru, stojeći ispred znaka sa šupljikavacima – i veoma geolociranim – oznakom. Upitan kasnije o videu tokom svoje konferencije za štampu na kraju godine, Putin je bio odbačen, rugajući se ukrajinskom predsedniku kao „talentovanom umetniku“ koji se bavi teatralnošću.

Raspoloženje u Rusiji je teško proceniti – kritikovanje vojske može dovesti do zatvora – a ekonomija nastavlja da se pogoršava, uprkos usporavanju rasta i ukrajinskoj kampanji udara na rusku energetsku infrastrukturu, kamen temeljac ekonomske moći Moskve.

Ipak, Putinova neosporna kontrola vlasti daje mu prednost u svakom mirovnom procesu. Groblja u provincijskoj Rusiji mogu nastaviti da rastu ratnim mrtvima, ali nijedan parlament ne može da ga pritisne, nijedna politička opozicija izgleda da mu preti, a očigledno pasivno stanovništvo znači da može da nastavi svoj rat protiv Ukrajine./CNN