Priprema Zapada za sledeću kinesku krizu

Demokratije se suočavaju sa strateškim konkurentom u Kini, koji proizvodi destruktivnu tehnologiju velikom brzinom i u velikim količinama. Zapad mora brzo da razmisli da bi ostao ispred.

Sukob u Ukrajini pokrenuo je duboka pitanja o tome kako ulažemo u odbranu. Sjedinjene Države su potrošile preko 4 triliona dolara na ratove u Iraku i Avganistanu. Poređenja radi, Kina je potrošila manje od četvrtine toga na izgradnju ogromne mreže luka, autoputeva i dominantnog globalnog lanca snabdevanja kroz svoju inicijativu Pojas i put, povezujući većinu savremenog sveta sa Pekingom. Primer naglašava radikalno različite pristupe tome kako Zapad i Kina daju prioritet strateškim investicijama.

Imajte na umu da smo u poslednjih 20 godina mnogo investirali u visokotehnološke, precizne sisteme oružja i sposobnosti za borbu protiv pobunjenika za koje su potrebne godine da se izgrade i meseci da se obuče visoko kvalifikovani operateri za upotrebu. Ovi sistemi se pokazuju ograničenom vrednošću za naše prijatelje u Ukrajini, kojima je potrebno bezbedno snabdevanje osnovnom municijom da bi preživeli dug rat na iscrpljivanje. Nešto više od šest meseci od početka rata, a ovo se već pokazuje kao veliki izazov, jer su SAD, Velika Britanija i Francuska sve prijavile alarmantno smanjenje ključne municije. I zapamtite, potrebni su meseci (a ponekad) godine da se napune.

S obzirom na nejednakost u potrošnji na odbranu između NATO-a (1,1 bilion dolara) i Rusije (66 milijardi dolara), možda imamo pravo da se zapitamo kako smo se našli u ovoj nevolji. Ali najvažnije pitanje je da li je naš pristup investicijama u odbranu održiv. Već znamo da su Kina i Rusija mnogo bolja vrednost za novac. Takođe moramo imati na umu da znatno jeftiniji troškovi rada i proizvodnje znače da je jaz između njihovih budžeta za odbranu i budžeta SAD mnogo bliži u realnom smislu.

Jedan od glavnih problema je taj što vreme za napredne sisteme naoružanja kao što je program pete generacije F-35 ponekad traje nekoliko decenija i ne može da održi korak sa bržim napretkom u računarstvu, inženjeringu i robotici.

F-35 možda ima impresivne sposobnosti, ali zbog njegove složenosti programske godine su zaostajale za planom i znatno premašile budžet. Naši konkurenti (naime Kina) imaju sasvim drugačiju strategiju masovne proizvodnje mnogo jeftinijih platformi koje jednostavno mogu pobediti sofisticiranije sisteme. Uzmimo pretnju koju predstavljaju autonomni sistemi (i vazdušni i podvodni) i mogućnost da bismo u roku od nekoliko godina mogli imati relativno jeftine nano-svetove koji se samo repliciraju i brojne dronove koji rade nezavisno i lako ciljaju naše platforme strateškog oružja, kao što su nosači aviona i podmornice sa nuklearnim oružjem.

Doživotni troškovi programa F-35 su oko šest puta veći od celokupnog projektovanog budžeta za odbranu Kine. Međutim, uzmite u obzir da se za otprilike istu količinu Kina može pohvaliti impresivnim arsenalom hipersoničnih raketa (procenjuje se da su SAD „nekoliko godina u zaostatku” u ovoj oblasti), mornaricom koja ima više ratnih brodova od cele flote američke mornarice, takođe kao tri nova nosača aviona, program nuklearne modernizacije, veliko vazduhoplovstvo i preko 3 miliona vojnog osoblja.

Problem nije samo u tome što izgleda da Zapad ulaže zapanjujuće velike količine kapitala u neverovatno složene sisteme koji gotovo da igraju na ruku našim strateškim konkurentima. Najozbiljniji osnovni problem proizilazi iz istine da se svi ratovi na kraju dobijaju brzinom, efikasnošću i pouzdanošću industrijske proizvodnje odbrane. Razlog zašto je Kina uspela da izgradi veću mornaricu od SAD za nekoliko godina je taj što Kina već gradi 40% svetskih trgovačkih brodova, u poređenju sa oko 1% u SAD i Evropi zajedno.

Ovaj ogroman jaz u brodogradnji je simptom šire zavisnosti od kineskog ogromnog globalnog lanca snabdevanja. Zaista, retki zemni materijali neophodni za mnoga od naših najsofisticiranijih oružja i tehnologija potiču skoro isključivo iz zemlje koja je okarakterisana kao „strateška pretnja“. Slično tome, svet se opasno oslanja na Tajvan za poluprovodnike, a iz brojnih javnih izjava znamo da Kina planira da ponovo preuzme Tajvan do 2050. godine, silom ako bude potrebno. Ratoborna reakcija Kine na posetu Nensi Pelosi Tajvanu 3. avgusta sugeriše da smo možda korak dalje na tom putu.

Kao i sa Putinovom tvrdnjom da Ukrajina „nije prava zemlja“, možda bi trebalo uzmite predsednika Sija po nominalnoj vrednosti i planiramo u skladu sa tim. To znači predviđanje neposredne invazije na Tajvan, koja bi Kini mogla dati kontrolu nad jednom od najvažnijih svetskih industrija. Nije potrebno Nostradamusu da zamisli sličan scenario noćne more u kojem Kina ucenjuje Zapad koristeći svoju kontrolu nad kritičnim industrijama i globalnim lancima snabdevanja na isti način na koji Rusija ima nad snabdevanjem energentima širom Evrope (uprkos usvajanju zakona ovog meseca koji će obezbediti više od 52 milijarde dolara pomoći američkim proizvođačima čipova.) I da bude jasno, Kina je već globalni lider u veštačkoj inteligenciji, kvantnom računarstvu, satelitima, 5G, bespilotnim letelicama, UHV snazi i digitalnim valutama.

Dok čekamo objavljivanje nove američke strategije nacionalne bezbednosti, Zapad mora da napravi korak unazad i suštinski preispita kako da odredi prioritete za ulaganja u kolektivnu odbranu i izgradi mnogo veću vrednost, efikasnost i brzinu u svom vojno-industrijskom kompleksu.

Ovo može zahtevati kolektivnu mešavinu smanjenja regulatornih opterećenja, povećanja konkurencije, skeniranja horizonta koje olakšava veštačka inteligencija, podrške inovacijama i startapima, proširenja naše industrijske baze i omogućavanja saveznicima da učine isto, čak i povećanja naše tolerancije na rizik. Ono što je sigurno jeste da će nas konkurenti, ako budemo išli istim putem kao u poslednjih 20 godina, brzo i zauvek prestići.

Džoel Hikman je zamenik direktora Transatlantskog odbrambenog i bezbednosnog programa u Centru za analizu evropske politike (CEPA). On je ranije bio britanski diplomata u Pakistanu, gde je vodio strategiju, politiku i ozbiljan program vlade Velike Britanije za organizovani kriminal širom juga Azije. Ranije je Džoel radio kao viši savetnik za politiku u Ministarstvu unutrašnjih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, Ministarstvu odbrane i Kancelariji za spoljne poslove, Komonvelt i razvoj.