Povratak autoritarizma u Srbiji

Tok nedavnih izbora u Srbiji ukazuje na demokratski pad zemlje. EU ne može da ostane neutralna pred provokacijama i autoritarnim tendencijama predsednika Vučića.

Srbija ima određeni kvalitet povratka u budućnost. Čovek bi pomislio da je zemlja odavno iza sebe ostavila najniže tačke 1990-ih. Međutim, bar neki Srbi smatraju da je sat vraćen u doba bivšeg predsednika i vladara Slobodana Miloševića.

Prvi primer: sveprisutni tabloidi i popularni televizijski kanali. Ako je verovati oštrim naslovima, rat u bivšoj Jugoslaviji se vratio. Srbija još uvek vodi bitke tog vremena protiv kosovskih Albanaca, Bošnjaka i povremeno protiv Hrvatske ili drugih susednih zemalja.

Dokaz broj dva: Perfidni Zapad je nesumnjivo saučesnik i sa jednakim entuzijazmom podržava strane neprijatelje i petu kolonu u Beogradu. Toliko da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić posle vanrednih parlamentarnih i lokalnih izbora 17. decembra sugerisao da se „važna država” umešala u glasanje „na najbrutalniji način” (prikriveno pozivanje na Nemačku).

Od iste pesme pevala je premijerka Ana Brnabić. Govoreći o protestima opozicije protiv izbornih neregularnosti, ona je zahvalila ruskim bezbednosnim službama što su upozorile vlast na „šta se sprema u Beogradu“.

Za opoziciju, policijsko gušenje mitinga 24. decembra jasno miriše na Miloševića. Opozicioni Savez Srbija protiv nasilja (SPN) je na čelu protesta protiv izborne prevare. Izborni posmatrači alarmirali su navodne manipulacije Vučića i njegovog okruženja.

Lista uključuje registraciju fantomskih birača u centralnim okruzima Beograda, prevoz ljudi iz Republike Srpske – entiteta u kojem dominiraju Srbi u Bosni i Hercegovini – na biračka mesta u Srbiji, kupovinu glasova, punjenje glasačkih kutija i višestruko glasanje pojedinaca. Ovakva praksa je iskrivila rezultate lokalnih izbora u Beogradu, koji su održani uporedo sa parlamentarnim izborima.

U specijalnom izveštaju, međunarodna izborna posmatračka misija je zaključila da su izbori obeležene nepravilnostima. Vučić i njegova Srpska napredna stranka (SNS) dobili su nesrazmernu pažnju u javnim i privatnim medijima, čime su „iskrivili jednake mogućnosti“.

Opozicija je verovatno imala šansu da zauzme Beograd. SNS i njen saveznik, Srpska partija socijalista (SPS) Ivice Dačića, izgubili su većinu u skupštini prestonice. Međutim, prema konačnim rezultatima objavljenim 4. januara, SNS je i dalje bio na prvom mestu, ispred SPN-a. A ko će preuzeti prepuni gradski parlament odlučivaće populistička grupa Mi – Glas naroda (MI-GN), koju je osnovao teoretičar zavere i antivakser Branimir Nestorović. Ne treba mnogo da se shvati da bi Nestorović mogao da stane na stranu Vučića da zacementira status kvo u Beogradu – čak i ako kaže da trenutno nema takve namere.

Ne čudi što SPN poziva na ponovljene izbore. A pošto se srpski pravoslavni Božić završi, protesti će biti ponovo u punoj snazi sledećeg vikenda. Marinika Tepić, koja je nakratko štrajkovala glađu, postala je zaštitno lice anti-Vučićevog pokreta. Kriza je daleko od kraja.

U prethodnim slučajevima EU bi verovatno radije delovala neutralno. Simpatije briselskih zvaničnika su možda bile na strani demokratske opozicije, ali bi otvoreno biranje strane izazvalo neodobravanje.. Vučić je izazov za EU koliko i partner, ne samo u teškim pregovorima sa Kosovom. I iako je Srbija parlamentarna republika, predsednik je odavno na čelu – činjenica koju malo ko u Briselu osporava.

Ovo više nije moguće. Srpska vlada je ciljala EU, optužujući je da vodi kampanju destabilizacije. Portparol Evropske komisije Peter Stano je 8. januara odbacio takve tvrdnje, uporedivši ih sa ruskom propagandom.

Jedan socijaldemokratski poslanik u nemačkom Bundestagu takođe je izneo kritike, a očekuje se da će koaliciona vlada u Berlinu pooštriti svoju retoriku. Rat reči bi mogao da eskalira još dalje – posebno ako srpski zvaničnici nastave da odaju počast Rusiji ili javno razgovaraju sa njenim ambasadorom Aleksandrom Bocan-Harčenkom kako bi prkosili Zapadu.

Srpska opozicija bi svakako bila srećna da vidi drugačiji ton u Briselu i najvažnijim prestonicama EU. Optužbe na račun evropskih velikodostojnika da su se dogovarale sa Vučićem danas su nešto manje ubedljive nego u bliskoj prošlosti. Istovremeno, pritisak Zapada na srpske vlasti možda neće pomoći da se izjednače uslovi, što opozicija zapravo traži.

Vučić bi mogao da dozvoli ponavljanje izbora u Beogradu i ovaj put bude pošteniji, ali to nije garancija za iskorak SPN-a u prestonici. Državni izbori su još manje verovatni, ali čak i ako se održe, SNS bi mogao ponovo da trijumfuje. Stranka ima 800.000 članova u zemlji sa manje od 7 miliona stanovnika. To je veliki klijentelistički aparat koji omogućava pristup poslovima u javnom sektoru i državnim resursima.

Vučić je i u dosluhu sa najpraćenijim medijima, posebno sa kanalima Pink i Hepi. I može ubedljivo da objasni kako neumorno radi na tome da Srbija bude prosperitetnija, razvijenija i uticajnija u regionalnim poslovima. S vremenom će verovatno pokušati da uveri zapadne lidere da ni u spoljnoj politici ne namerava da napravi zaokret prema Rusiji. Nasuprot tome, srpskoj opoziciji nedostaje narativna ili suštinska ponuda srpskoj bazi osim zahteva da se reši Vučića, koji je opterećen navodnom korupcijom i vezama sa organizovanim kriminalom.

Fridom haus je 2019. Srbiju ponovo svrstao u „delimično slobodnu” – odnosno „hibridni” režim, za razliku od nekonsolidovane demokratije. Događaji proteklih nedelja potvrđuju procenu posmatrača.

Dobra vest je da u Srbiji još uvek ima mnogo demokrata koji EU vide kao saveznika. Loša vest je, međutim, da oni nemaju prednost u zemlji. Jedino čemu mogu da se nadaju jeste zauzimanje Beograda – podvig koji je antimiloševićevska opozicija postigla još u novembru 1996. godine.

carnegieeurope.eu