‘Osa Moskva-Beograd-Ljubljana’: Dr. Verčič objašnjava ruski ‘suptilni’ informativni rat

Dr. Dejan Verčič, šef Centra za marketing i odnose s javnošću na Univerzitetu u Ljubljani, objašnjava zašto pravi informativni rat Rusije nije samo “dezinformacija”, već je to stogodišnja propagandna strategija koja koristi sve, od kulturne diplomatije do “ose Moskva-Beograd” za infiltraciju u EU, prenosi Insight News.

Koje su, po Vašem mišljenju, glavni ciljevi ruskih informacionih operacija usmerenih na Sloveniju?

Mislim da su ključne mete, zapravo, stavovi slovenačke populacije prema nekoliko objekata. Pre svega, na jednoj strani, prema samoj Rusiji. Zatim prema slovenačkoj vladi, slovenačkim vlastima i partnerstvima u kojima Slovenija deluje — što znači Evropska unija, NATO, Zapad u celini, a posebno Sjedinjene Države. I tek onda Ukrajina ulazi u igru.

“Moje mišljenje je da je, za razumevanje ruskih informacionih operacija, mnogo bolje razmišljati u konceptima klasičnog istraživanja propagande nego istraživanja dezinformacija. Jer je pojam dezinformacije binaran — ili je neka vest istinita ili je lažna, i svi onda samo traže tu tačnu ili pogrešnu informaciju.”

Ako govorimo o propagandi, onda govorimo o veoma širokom prostoru — idući od bele propagande na jednoj strani, koja je u osnovi veoma povoljna, vrlo tačna, vrlo istinita komunikacija i šta god da se dešava, do crne propagande na potpuno drugoj strani. I mislim da je, ako želimo da razumemo — bar kako ja vidim šta se dešava u Sloveniji — izuzetno važno sagledati čitav taj prostor.

“Rusija je veoma angažovana u negovanju i daljem građenju pozitivnih stavova prema sebi u Sloveniji. Pre svega, postoji prikrivena komunikacija koja se tiče panslavizma: ‘Svi smo mi Sloveni, pa bi trebalo da se držimo zajedno. Nemamo istorijskih sukoba. Pa zašto počinjemo da se svađamo oko stvari, kada znamo da nekako mi, kao Sloveni, zaista ne pripadamo Zapadu?’ Dakle, tu počinje.”

Na to se nadovezuje vrlo ekstenzivna kulturna diplomatija, koja traje zauvek. Rusija ima vrlo dobru komunikacionu infrastrukturu, vrlo dobre komunikacione artefakte i vrlo dobre umetnike koje može stalno da izvozi. I oko toga postoji čitava mreža, koja postoji i u Sloveniji — ne samo u Sloveniji.

Onda taj panslavizam ima, posebno za Sloveniju, vrlo opasnu ili skoro nevidljivu liniju koja ide od Rusije do Srbije i Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, do Slovenije. Zapravo dolazi na dva različita načina. Posebno, rekao bih da većina finansijske infrastrukture i izgradnje zapravo ide tim putem — ne direktno iz Rusije — što sada otvara ozbiljna bezbednosna pitanja u Sloveniji. Dakle, imamo taj ruski, da tako kažem, narativ.

Onda imamo, na drugoj strani, narativ koji se, rekao bih, gradi na legitimisanju neoliberalizma kako ga oni danas koriste, a koji, na drugoj strani, gradi slučaj za iliberalne demokratije — Rusija, Mađarska, možete dodati Kinu, Tursku, i tako dalje. Ali ipak, pokreće političku debatu gde mnogi ljudi počinju da raspravljaju o tome gde se pozicioniramo u ovoj novoj geopolitičkoj igri.

I tek nakon toga, i na osnovu toga, Ukrajina ulazi u igru. A ulazi u igru vrlo suptilno u smislu da postoji ova reorganizacija globalnog ekonomskog poretka gde moramo početi da razmišljamo da li imamo sredstva da podržimo Ukrajinu, da li imamo sredstva da kupimo oružje za Ukrajinu, da li imamo dovoljno sredstava da prihvatimo ukrajinske imigrante, i tako dalje. Dakle, rekao bih da je, ako govorite o ciljevima, vrlo suptilno. Nije direktno. Naravno, imamo neke medijske platforme, veb stranice i pojedince koji otvoreno prosleđuju rusku propagandu, ali rekao bih da je njihov efekat zanemarljiv u poređenju sa ovim glavnim temama koje se zapravo igraju dugoročno. Rekao bih da je istraživanje propagande, ili sada strateška komunikacija, mnogo produktivniji prostor za razmišljanje o tome šta se dešava.

Ako govorimo o periodu pre invazije punog obima na Ukrajinu, da li se sećate bilo kakvog pominjanja Ukrajine u ruskoj propagandi usmerenoj na Sloveniju, ili su se ona pojavila tek nakon invazije punog obima?

Zanimljivo je sada analizirati unazad i razmišljati o tome, ali čini mi se da su oko vremena invazije na Krim, ruske operacije počele da se nadograđuju. I čak poznajem neke ljude koji, u Rusiji, rade u strateškoj komunikaciji, a pošto organizujem konferencije u toj oblasti, sreo sam neke od njih koji su posećivali Sloveniju. Čak znam da su imali obrazovne kurseve za ljude u ambasadi, ali bih rekao da je najverovatnije bilo i van nje.

Postoje stvari koje su se desile u prošlosti za koje ne možete dokazati — ili nema dokaza, nema evidencije — da su urađene u propagandne svrhe, ali daću vam nekoliko slučajeva. Postoji operativno Društvo prijateljstva Slovenija–Rusija koje postoji u Sloveniji i koje je izgrađeno. Zatim postoji parlamentarna grupa prijateljstva sa Rusijom u parlamentu. Zatim u Ljubljani deluje forum za slovenske kulture. I postoji i centar za slovenske kulture. Dakle, postoje sve vrste stvari koje se mogu koristiti. Recimo to tako. Nemam dokaza ili potvrdu da bih mogao reći da se direktno koriste ili da su formirane u tu svrhu. Ali bih rekao, posebno pošto poznajem neke ljude iz tih krugova, da mnogi od njih danas igraju funkciju onoga što bi se nazvalo korisni idioti. Apsolutno sam siguran da su neki od njih ruski agenti. Sada, na kom nivou i u kom kapacitetu je potpuno drugačije pitanje.

Kao što znate, imali smo primer prilično poznatog ruskog obaveštajnog para koji je uhapšen u decembru 2002. godine u Ljubljani — Artem i Ana Dulcova. Oni su kasnije bili ključni za onu poznatu razmenu agenata između Istoka i Zapada, ali su delovali u Ljubljani pet godina pre nego što su uhapšeni.

“Dakle, možemo pretpostaviti da je Ljubljana bar malo logističko čvorište za Rusiju, posebno zato što se Slovenija nalazi na raskrsnici puteva sever-jug i istok-zapad.”

Slovenija je članica EU i NATO-a na jednoj strani, ali na drugoj strani, kao bivša jugoslovenska zemlja, imamo vrlo dobre odnose širom Balkana, koji se takođe koristi tokom celog rata kao neka vrsta teritorije za ucenjivanje za Rusiju.

Kada govorimo o tradicionalnim medijima kao što su štampani, onlajn i TV, kako biste ocenili prisustvo ruske propagande tamo?

Rekao bih da postoje pokušaji sa ruske strane da provuku svoje poruke kroz mejnstrim medije, ali nisu baš efikasni jer je jednostavno previše očigledno — ne radi dobro. Ono što sam video u poslednje vreme je da počinju da koriste alternativne medije. Pod alternativnim medijima, ne mislim na digitalne medije; mislim na alternativne tradicionalne medije poput malih TV stanica. Na primer, video sam nedavno veliki potisak od male religijske televizijske stanice koja je u osnovi povezana više sa Vatikanom nego sa Moskvom, ali ipak. Dakle, traže izlaze koji su manji gde bi mogli da prođu, a verovatno koriste i novac ili šta god da dobiju.

“A u društvenim medijima, oni postoje — imaju neke veb stranice, male veb stranice, koje su opet prvobitno finansirane više iz Beograda nego iz Moskve. Zato uvek kažem da je to ta linija koja dolazi: Moskva — Beograd, Beograd — Ljubljana.”

I kroz to, šire klasične informacije iz Sputnjika ili RT, iako nijedan od njih više ne deluje ovde. Imaju influensere na društvenim medijima koji prepričavaju njihove priče. Recimo to tako — dakle, postoje. Ali ne bih rekao da su posebno efikasni na toj strani, iako postoji taj snažan potisak.

Istorijski gledano, gradili su bliske odnose sa nekim političarima u Sloveniji koji su u prošlosti dobili visoke medalje od samog Putina, i tako dalje. Dakle, definitivno imaju igrače i unutar političkog sistema. A zapravo, šest meseci nas deli od sledećih parlamentarnih izbora, a jedan od predsednika novoformirane stranke — koji je, između ostalog, služio kao ministar na nekoliko pozicija u prethodnim vladama — direktno je javno upitan da li prima sredstva iz Moskve. On je, naravno, rekao ne, ali ako se takve vrste pitanja postavljaju otvoreno, možete zamisliti kakva je situacija.

Takođe ste pomenuli Sputnjik, koji je sada zabranjen u EU. Međutim, da li postoje slučajevi u Sloveniji gde je vlada zabranila neke medije, na primer, zbog širenja propagande?

Ne.

Da li imate zakone ili propise koji to mogu da kontrolišu?

Ne baš, ne znam za takve. Ministarstvo spoljnih poslova formiralo je radnu grupu koja prati lažne vesti koje bi mogle biti opasne. Aktivizirani su nekoliko puta kada je postalo očigledno da je bilo napada iz Rusije prema lokalnom političkom sistemu ili samo pokušaja stvaranja panike ili nepoverenja u vladu. Postoji i šira grupa koja radi, mislim, u Kancelariji za komunikaciju Vlade. Ali zakonski, ne.

Proučavate strateške komunikacije — iz te perspektive, kako biste ocenili otpornost Slovenije na propagandu, posebno rusku propagandu ili strane dezinformacione kampanje?

Rekao bih srednja do niska. Ako pažljivo pratite i analizirate podatke javnog mnjenja o tome kako se Slovenci osećaju prema svojoj vladi, posebno kako se osećaju prema svojim savezima sa NATO-om i još više sa Sjedinjenim Državama, možete videti narative koji pokušavaju da ožive istorijsku nesvrstanost bivše Jugoslavije. Kao što znate, tokom Hladnog rata, Jugoslavija je navodno bila između Istoka i Zapada, i tako je postojala ideja nesvrstanosti — da ne želimo da se petljamo sa Istokom, ne želimo da se petljamo sa Zapadom. Bićemo nešto drugačije u sredini.

Ova ideja je i dalje vrlo jaka, i postoji mnogo, rekao bih, ruskog rada na građenju ovog narativa.

“Dakle, iz tog razloga, rekao bih da postoji mnogo simpatija iz te perspektive prema Rusiji, gradeći, kao što sam rekao, na panslavizmu, zatim na ovom ekskluzivitetu da nismo ni Istok ni Zapad. A u budućnosti, to bi moglo postati opasno.”

Pomenuli ste da neki ruski narativi stižu u Sloveniju preko Srbije i Beograda, ali šta je sa Mađarskom? Pošto se Slovenija graniči i sa Mađarskom, a ruska propaganda je tamo jaka, kako to utiče na Sloveniju?

Mađarska ima funkciju finansijske podrške izgradnji medija. Ovde ulazimo u vrlo komplikovano područje u Sloveniji jer ako pogledate ceo politički spektar, hajde da ga pogledamo iz druge perspektive, kao što sam rekao: liberalno i iliberalno. I ovde Mađarsku uvodite kao iliberalnu. Mađarska je investirala u neke slovenačke medije, uključujući televiziju, i poseduje ih. Mađarska takođe poseduje jednu od dve najveće banke u Sloveniji. Takođe ima i svoju naftnu kompaniju MOL koja posluje u Sloveniji, i tako dalje.

Dakle, Mađarska je prilično ozbiljan igrač u Sloveniji, ali je ova linija povezana sa političkom strankom, SDS (Slovenačka demokratska stranka – prim. aut.), koju vodi Janez Janša, koji je bio među prva tri vrhunska evropska političara koji su došli u Kijev kada je agresija počela. Dakle, rekao bih da su u vrlo komplikovanom položaju. Na jednoj strani, oni su bliski mađarski saveznici na ovoj iliberalnoj strani, ali ne bih rekao da su pro-ruski. Zato su ove male nijanse važne, a situacija postaje vrlo, vrlo komplikovana. Dakle, za Mađarsku, kao takvu, ne bih rekao da ruska propaganda dolazi kroz narative osim po pitanju liberalnih i iliberalnih demokratija.

Ako biste vrlo generalno procenili situaciju na celom Balkanu, koja zemlja mislite da je najslabija i glavna meta ruske propagande trenutno?

Od uvek je to Srbija, koja čak nije ni meta — ona je bliski saveznik. Oni podržavaju Rusiju iako žive od evropskih subvencija. Rekao bih da su poseban slučaj. Ako me pitate o slaboj tački, rekao bih Bosna i Hercegovina. Ali najopasniji igrač, i rekao bih zapravo skoro ruska teritorija na Balkanu, je Srbija.

Možete li malo objasniti o Bosni?

Bosna je propala država što se mene tiče, koja je formirana na kraju mnogih ratova koji su se dešavali nakon raspada Jugoslavije, i gde je na kraju potpisan sporazum koji je u osnovi smirio situaciju u zemlji podelivši je na dva dela. Jedan deo je Hrvatsko-Bošnjački, a drugi je Srpski, Republika Srpska. Sada, Republika Srpska deluje kao država za sebe — pokušavaju da deluju na taj način. Srećom, još uvek ima dovoljno američkih i britanskih vojnika u blizini, pa nisu spremni da igraju dve opasne igre. Ali rekao bih da je Republika Srpska verovatno najkorumpiraniji deo celog Balkana u ovom trenutku, i kroz nju prolaze sve vrste tokova novca — od pranja novca od droge iz velikih operacija trgovine drogom iz Latinske Amerike u Evropu, do svih vrsta poljoprivrednih poslova i sličnih stvari.

I zbog toga, Bosna i Hercegovina nikada nije zaista stabilizovana. Nema funkcionalnu federalnu vladu. I pod nekim nesrećnim okolnostima, lako bi mogla ponovo biti zapaljena u novi rat, a ako bi se to desilo, bilo bi vrlo teško ne uključiti Hrvatsku i Srbiju, što bi ponovo napravilo potpunu zbrku.

Samo sam hteo da Vas ponovo pitam da procenite zašto strateške komunikacije Rusije ostaju tako jake. Zašto i dalje imaju tako značajan uticaj u EU?

Ako mi postavite to pitanje, rekao bih da se svi moramo vratiti na Trockog. Za Trockog, kultura je nastavak politike drugim sredstvima. I sve je već počelo 1920-ih. Tada je postojala velika izgradnja povezana sa pojmom permanentne revolucije. A infrastruktura koja je izgrađena nikada nije potpuno demontirana, da tako kažem.

“Dakle, vidim nastavak od 1920-ih do 2020., da tako kažem. Uložili su 100 godina istraživanja i napornog rada da izgrade masivnu mrežu koja je, kada se Rusija (SSSR – prim. aut.) raspala, možda nestala na par godina, ali su je kasnije ponovo izgradili zajedno. Dakle, rekao bih da imaju mnogo znanja.”

Imaju mnogo ljudi. Imaju mreže koje su izgradili tokom poslednjih 100 godina. Mogu ih koristiti kad god su potrebne. I zapravo, kada sam razgovarao sa nekim ruskim ljudima koji su jasno priznali — mislim, otvoreno kažu, “Gle, bio sam operativac KGB-a tamo pre 50 godina. Dobro, onda se zemlja raspala. Nisam znao šta da radim, onda sam išao na taj univerzitet, taj univerzitet, taj univerzitet. I sada sam ovde i radim na tome.”

Dakle, imaju operativce — znate, njihovo ulaganje u tom smislu je mnogo posvećenije od bilo čega što sam video bilo gde u svetu. Sjedinjene Države su imale mnogo manju operaciju, koja je bila odlična — to je bila Informativna agencija Sjedinjenih Država, koja je demontirana nakon završetka Hladnog rata. Bila je deo takozvane Klintonove mirovne dividende. I demontirali su tu ogromnu, mnogo mlađu, ali ipak vrlo dobru infrastrukturu koju su imali. Onda su se suočili sa ratovima u Avganistanu, Iraku, Al-Kaidi, i tako dalje. I sada svi priznaju da je to bila jedna od najvećih strateških grešaka koju su Sjedinjene Države ikada napravile. Rusi nikada nisu uradili ništa slično.

/global-espreso-tv.cdn.ampproject.org