Ono što Ukrajina ističe za NATO i EU

Podizanje ruske vojske duž ukrajinske granice izazvalo je koherentan odgovor NATO-a i razotkrilo poremećaj EU. Bez jasne politike prema svojim istočnim susedima i Moskvi, Unija ne može da se nosi sa današnjim geopolitičkim izazovima.

Ne vole to da priznaju. Ali postoji nepotrebno rivalstvo između NATO-a i Evropske unije. NATO je vojna, odbrambena organizacija, dok je EU ekonomska i politička sa velikim resursima da napravi razliku za svoje članice i za svoje susede. Obe organizacije mogu da se dopunjuju, pri čemu je NATO fokusiran na vojne operacije, a EU na civilne misije.

Krize u istočnom susedstvu Evrope, poslednja u nizu ruskog vojnog zastrašivanja Ukrajine do te mere da Moskva ugrožava njen suverenitet i nezavisnost, stavljaju na test NATO i EU. Rezultat će uticati na sposobnost Evrope da deluje strateški i da se dalje integriše. Znaci nikome ne izgledaju dobro.

NATO je imao mnogo razlika između svojih evropskih članica. Sećate se kako je američka invazija na Irak 2003. godine skoro uništila NATO. Francuska i Nemačka su tada stale na stranu Rusije kako bi se suprotstavile napadu. Moskva je skoro postigla svoj dugoročni cilj cepanja transatlantske alijanse. Vojna intervencija NATO-a u Libiji 2011. godine i njeno nedavno povlačenje iz Avganistana ostavili su alijansu „povređenom“ i demoralizovanom.

Ali otkako je Rusija ponovo počela da preti invazijom na Ukrajinu, NATO je pokazao hrabrost. Šalje trupe u baltičke države i Rumuniju. Iako se Ukrajina ili Gruzija neće uskoro pridružiti alijansi, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg odbija da se preda zahtevu Rusije za suspenziju pristupanja.

Snaga NATO-a bi zaista bila testirana ako bi alijansa Ukrajini ponudila Akcioni plan za članstvo. To bi dovelo zemlju na putanju ka NATO-u, ali bi takođe dovelo do nepredvidive reakcije Rusije. Setite se kako je NATO otvorio vrata Crnoj Gori koja uopšte nije bila spremna da uđe u alijansu i kojoj je Rusija pretila ako to učini. Ništa se nije dogodilo.

Osim toga, u Ukrajini NATO drži liniju. Ovo je uprkos naporima Nemačke da spreči neke od svojih članica da šalju oružje u Kijev. Najočiglednije, a to je velika razlika između NATO-a i EU, većina članica alijanse zapadne i istočne Evrope sada je počela da deli zajedničku percepciju pretnje.

To nije slučaj u EU.

Kada je reč o Ukrajini, osim što nema skoro nikakvog rukovodstva Evropske komisije, Evropske službe za spoljne poslove i Evropskog saveta, blok je pun podela.

Ne radi se samo o tome da su se države članice mučile da se dogovore o dodatnim sankcijama Rusiji. Dve najvažnije zemlje, Francuska i Nemačka, izgleda ne shvataju ozbiljno stavove baltičkih država i Centralne Evrope, za razliku od NATO-a. Kao da su Centralna Evropa i Baltik razbili zonu udobnosti koja je karakterisala EU pre tog velikog proširenja 2004. Kriza u Ukrajini je istakla ove razlike.

To je najveća slabost EU: nedostatak strateške politike prema njenim istočnim susedima s jedne strane i Rusiji s druge strane. Kriza koja se razvija u Ukrajini potvrđuje ove intelektualne, političke i strateške deficite.

Bila bi velika razlika ako bi Nemačka preuzela vođstvo u izvlačenju EU iz ovoga. Ovo izgleda nemoguće. Vlada u Berlinu je podeljena oko toga kako da se nosi sa Rusijom. Krilo u Socijaldemokratskoj partiji kancelara Olafa Šolca povezano je sa konceptom Ostpolitik. Pristalice ove hladnoratovske politike smatraju da bi jačanje političkih, trgovinskih i ekonomskih veza sa Moskvom Rusiju približilo Zapadu. Umesto toga, učinila je nemačku političku elitu i ekonomske lobije više zavisnim od Rusije.

Ova zavisnost, ilustrovana kontroverznim gasovodom Severni tok 2, produbila je sumnje među Nordijcima, Baltikom i centralnim Evropljanima EU u vezi sa raskolom Nemačke i Rusije, i kako se njen stav prema Ukrajini posmatra kroz prizmu Rusije. Zaista, zbog ovih stavova, teško je videti da EU postaje politički integrisanija. Nepoverenje prema Berlinu je duboko.

Stav Francuske je takođe šokirao neke vlade EU. Pozivi francuskog predsednika Emanuela Makrona da Evropa izgradi svoje strateške i odbrambene kapacitete nemaju nikakve veze sa nezavisnošću bloka od NATO-a ili Sjedinjenih Država. Oni se bave pripremanjem Evrope da se suoči sa promenljivim geopolitičkim pejzažom i promenama moći, u kojima dominiraju Kina i i Rusija. Njihova politika bi mogla da potkopa zapadne demokratije i stabilnost EU ako Evropljani ne prepoznaju prirodu pretnji koje predstavljaju Peking i Moskva. Ukrajina mora da iznudi veliki remont u evropskim prestonicama.

Izvor: carnegieeurope