Nada, strah, umor i otpor u ratnom Dnjepru

Oko 1.30 ujutru, 6. decembra, eksplozija me je probudila u stanu moje majke, u jednoj centralnoj ulici mog rodnog grada, gde sam zaspala uz zavijanje sirene za vazdušnu opasnost. Eksplozija je odjeknula blizu i za njom je usledilo nekoliko talasa bombardovanja.

Kada sam otišla u majčinu sobu da je pitam da li treba da se sklonimo u podrum devetospratne zgrade, sagrađene u sovjetsko vreme, ona se nije složila.

„To su samo Šahedi [dronovi]. Tako ih obaraju“, rekla je.

„Možemo u hodnik stana… ako hoćeš. Ima noseći zid“, dodala je moja majka, Tetjana, pedesetogodišnjakinja.

Savetovala mi je da proverim lokalne Telegram kanale koji prate ruske napade, kako bih videla u kom pravcu se kreću dronovi.

Vazdušna opasnost trajala je celu noć, a ujutru je jedna raketa pogodila susedni deo grada. Tokom naredna dva dana, gusti stubovi dima zadržavali su se iznad tog područja, dok su helikopteri gasili požare izazvane napadom.

Pogođena su skladišta u kojima su se čuvale gaze, zavoji i gume, dok su ostaci druge rakete pronađeni razbacani po dečjem igralištu u jednom parku, desetak minuta hoda od naše kuće.

“Nikakvo sklonište te ne može spasiti“

Kao veliki industrijski centar i važna tačka za volontere koji pomažu u odbrani zemlje, četvrti po veličini grad u Ukrajini nalazi se oko 100–120 kilometara od linije fronta na istoku i jugu.

Ovaj grad je već dugo meta čestih ruskih vazdušnih napada.

Pošto je potpuna ruska invazija na Ukrajinu ušla u četvrtu godinu, stanovnici Dnjepra navikli su se na stalnu opasnost od smrti i naučili su da procenjuju tu pretnju, primetila sam tokom tromesečne posete gradu, uoči dolaska zime.

U Dnjepru nisam bila od leta 2022. godine – nekoliko meseci nakon početka invazije 24. februara – i bilo je nekoliko vidljivih promena, poput betonskih nadzemnih skloništa koja se sada nalaze na mnogim ulicama.

Ipak, retko se dešava da ljudi zaista ulaze u ta skloništa, rekao mi je Danijil, 21-godišnjak koji studira turizam na lokalnom univerzitetu, dan nakon noćnog napada.

„Od raketa se zapravo ne možeš zaštititi. Nikakvo sklonište te ne bi spasilo od direktnog pogotka“, rekao mi je dok smo sedeli u prepunom kafiću na levoj obali reke po kojoj grad nosi ime.

Kao glavni grad oblasti koja se graniči sa regionima Donjeck, Zaporožje i Harkov – koji su delimično pod ruskom okupacijom – Dnjepar je svakodnevno izložen pretnji raketama i dronovima, čak i kada im je krajnja destinacija dublje u Ukrajini, objasnio je Danijil.

„Ako nešto lansiraju sa juga ili istoka, gotovo je neizbežno da ćemo mi imati vazdušnu opasnost. Jednostavno je nemoguće svaki put reagovati“, rekao je.

U nekim slučajevima, vremena za reakciju uopšte nema.

Prvog decembra, raketa je pogodila grad oko 10 časova ujutru, svega nekoliko minuta nakon što je oglašena uzbuna. Četiri osobe su poginule, a 45 je ranjeno.

U trenutku udara, ja sam bila u koloni automobila, čekajući na crvenom svetlu na semaforu. Niko nije paničio, iako neposredna opasnost još nije prošla.

„Ovo je zaista kao ruski rulet“, pomislila sam dok sam na Telegramu čitala da drugi udar može uslediti svakog trenutka.

Kada sam nešto kasnije ušla u zgradu u kojoj radi moja majka, ljudi su stajali ispred svojih kancelarija i jedni drugima pokazivali snimke posledica koje su se pojavljivale na društvenim mrežama.

Pokušavajući da shvate šta se dogodilo pre zvaničnih saopštenja, zvali su članove porodica. Jedno pitanje odjekivalo je hodnicima: „Jesi li dobro?“

Nakon što su kanali koji prate ruske napade počeli da javljaju da je nivo opasnosti donekle opao, grupe ljudi su se razišle i svi su se vratili poslu: život se vratio u normalu, ili u ono što se danas u Dnjepru naziva normalom.

Mrak usred dana

Dnjepar nije grad na samoj liniji fronta, ali svaka godina rata dovodila je ruske trupe sve bliže, a život je ovog decembra izgledao drugačije nego 2022. godine. I zvučao je drugačije.

Vojnici koji dolaze sa fronta i odlaze ka njemu; bilbordi koji promovišu služenje u najpoznatijim brigadama ukrajinske vojske; oštećene zgrade zakucane daskama – sve je to svedočilo o prisustvu rata.

Uprkos čestim napadima, mnogi stanovnici su i dalje izlazili uveče, do poslednjih sati pred policijski čas, koji počinje u ponoć.

Ipak, svetla na mestima okupljanja često su bila ugašena, a gradske ulice ispunjene bukom generatora postavljenih pored većine kafića i prodavnica. Prolazeći pored njih, jedva da možete čuti osobu pored sebe.

Usled pojačanih ruskih napada na energetsku infrastrukturu Ukrajine, Dnjepar sada ima redovne restrikcije struje, a povremeno i potpune nestanke električne energije.

Hiljade stanova ostaju bez grejanja i u mraku više od 12 sati dnevno.

Ne mogavši da kuvaju, da se tuširaju toplom vodom ili obavljaju druge svakodnevne obaveze, neki stanovnici spas vide u energetskim inverterima, čija cena obično počinje od oko 1.000 dolara – iznos koji ne mogu svi da priušte.

„Čuvamo deo energije kada je imamo i koristimo je kada je nemamo“, rekao mi je Volodimir, 23-godišnji fabrički radnik, dok sam bila u njegovom stanu.

„Porodica mi je poklonila inverter za Novu godinu pre nekoliko godina“, rekao je. „Bio je to sjajan poklon, s obzirom na našu realnost. Iako je jedan od skupljih modela, ne pokriva sve potrebe, ali barem imamo svetlo.“

A buka? „Može se izdržati“, rekao je Volodimir. „Zvuči kao da neko suši kosu u susednoj sobi.“

“Njihove duše su još uvek u borbi“

Od početka ruske vojne agresije pre više od decenije u susednom Donbasu – regionima Donjeck i Lugansk – Dnjepar je mobilisan kako bi podržao brojčano i vojno slabije ukrajinske snage u otporu invaziji.

Sada, dok se puna invazija nastavlja, ukrajinska vojska je brojnija, bolje naoružana i iskusnija, ali uloga grada – i dalje pretežno rusofonog – nije se promenila.

Dnjepar pruža utočište hiljadama izbeglica sa istoka i juga i u svakom trenutku prima stotine ranjenih vojnika. Lokalne volonterske organizacije neprekidno rade na podršci raseljenima i snabdevanju brigada na liniji fronta.

Serhij Kramarenko, 43-godišnji volonter, rekao mi je da su posete frontu i telefonski pozivi 24 sata dnevno od vojnika, rođaka i drugih civila – koji su „zastrašujući za javljanje“ – postali stalni deo njegovog života.

„Ovo je krst koji nosimo svakog dana“, napisao je Kramarenko u poruci na Telegramu. „Srećemo majke koje žive od jednog poziva do drugog. Vojnike koji gledaju kroz tebe, jer su njihove duše još uvek tamo, na linijama fronta.“

Dok su lekovi, odeća i hrana potrebni svakodnevno, stotinama ljudi koji su iz ratom razorenih regiona pobegli u Dnjepar treba nešto još važnije: ljudska bliskost, rekao je Serhij.

„Posao je postao tiši, teži i dublji. Jer iza svakog zahteva stoji stvarna ljudska bol“, rekao je. „Ljudi ovde žive između uništene prošlosti i zastrašujuće budućnosti.“

Dalje od Dnjepra, bliže linijama fronta, ljudi traže samo jedno: „da prežive“, dodao je.

„Tamo se ne govori o udobnosti… Ljudi samo žele da ne budu zaboravljeni, jer zaborav ubija brže od hladnoće i gladi.“

„Umor ne znači ravnodušnost“

Gotovo četiri godine nakon početka pune invazije, umor je učinio sve težim prikupljanje finansijskih donacija. Skandali sa korupcijom na visokim nivoima takođe nisu pomogli.

„Niko nije očekivao da će trajati ovako dugo“, rekao mi je 45-godišnji preduzetnik iz Dnjepra koji prikuplja sredstva za ukrajinsku vojsku. Ipak, kaže da to nije zaustavilo donacije koje uspeva da obezbedi za vojna vozila, dronove i sisteme elektronskog ratovanja.

„Ljudi su umorni. To je očigledno“, rekao je preduzetnik, takođe po imenu Serhij, koji nije želeo da mu se objavi prezime. „Ali u isto vreme, umor ne znači ravnodušnost.“

Uprkos svakodnevnom ratu, grad me je povremeno podsećao na Ukrajinu iz vremena mira. A sećanja na to doba još su bila svuda oko mene.

Saobraćajni znakovi pokazivali su udaljenost do Donjecka i Sevastopolja, na Krimu – ukrajinskih gradova koje je Rusija okupirala pre mnogo godina.

Desetine magneta iz cele Krima, omiljenog mesta naše porodice kada sam bila dete, visile su na frižideru u stanu mojih bake i deke. Mnogi drugi suveniri, kupljeni tamo pre ruske okupacije, bili su razbacani po sobi u kojoj sam nekada živela.

Ali, za razliku čak i od 2022. godine, stanovnici više nisu glasno govorili o povratku granica Ukrajine iz 1991. godine, iako su ostali nepokolebljivi u protivljenju zahtevima Kremlja za dodatnom teritorijom i drugim ustupcima koji bi ugrozili suverenitet zemlje – ili još gore.

„Ljudi ovde više ne govore o bezuslovnoj pobedi“, rekao je Serhij. „Mi samo pokušavamo da pomognemo našim braniocima da sačuvaju našu zemlju.“ /RSE