Nad Evropom se nazire opasnost od ruskog nacionalizma

Visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku bio je nedvosmislen kada je prošlog meseca održao govor odbrane u Briselu. “Posle pada Berlinskog zida, mislili smo da smo okruženi prstenom prijatelja. Ovaj svet je sada zamenjen vatrenim prstenom oko nas”, rekao je Žozep Borel.

Borelovi partneri u transatlantskom savezu trebalo bi da poslušaju njegovo jasno upozorenje. Na svojim istočnim granicama, Evropa je suočena sa nerešivim nacionalnim pitanjem koje preti da preoblikuje bezbednosni poredak kontinenta: svojim agresorskim ratom protiv Ukrajine, Rusija pokušava da povrati ono što veruje da je njena prava sfera uticaja.

Pad komunizma se često posmatrao kao miran proces. Revolucije koje su zahvatile istočni blok 1989. srušile su komunističke režime bez ijednog ispaljenog metka, iako sa izuzetkom Rumunije. Ali to je takođe bio iznenadni i neočekivani prekid ruskog nacionalnog identiteta sa dubokim implikacijama po evropsku bezbednost.

Kako mi je Lin Hartnet – vanredni profesor na Univerzitetu Vilanova i stručnjak za rusku istoriju – objasnila, Rusija je oduvek bila susedna imperija u kojoj metropola i kolonizovana područja dele zajedničku kopnenu masu. Erozija onoga što je činilo i carsko rusko i sovjetsko carstvo, prema Hartnetu, bila je povezana sa egzistencijalnom krizom bezbednosti i identiteta Rusije.

Krhki osećaj nacionalnog identiteta jedna je od mnogih složenosti u Rusiji. Mongolska okupacija između 13. i 15. veka dovela je do toga da je ruski nacionalni identitet postao preokupiran nacionalnom odbranom. A na prostranoj evroazijskoj ravnici, sa svojim nekoliko prirodnih granica, odbrana je poprimila oblik teritorijalnog proširenja. Od tada, težnja za „preuzimanjem ruskih teritorija“ oblikovala je sliku o sebi u onome što ona vidi kao neprijateljski međunarodni sistem.

Vladimir Putin je iskoristio ovu ideju o samopouzdanju Rusije da pokrene invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. Ruski predsednik je požalio raspad Sovjetskog Saveza kao „najveću geopolitičku tragediju 20. veka“ i propast „istorijske Rusije“. Za Putina, Ukrajina je samo veštačka država koja je odvojena od Rusije zahvaljujući Lenjinovoj nacionalnoj politici 1922. godine nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Ali ruski neorevizionizam nije samo pretnja Ukrajini. Povratak ruskog ekspanzionizma je takođe učinio Zapadni Balkan ranjivim za nacionalne aspiracije Srbije. Kao i Rusija, Srbija je zemlja čija je nacionalna svest povezana sa istorijskom borbom protiv strane okupacije. Duboke veze Kosova sa srpskim identitetom datiraju iz bitke na Kosovu Polju 1389. godine, kada su se Srbi borili protiv osmanskog napada.

NATO je svoju intervenciju na Kosovu 1999. opravdao odgovornošću za zaštitu prava kosovskih Albanaca od politike etničkog čišćenja Slobodana Miloševića. Međutim, za mnoge ljude u Srbiji, mešanje NATO-a u poslove njihove zemlje je izvor negodovanja. Ovo je negovalo iredentističku političku ideologiju u srpskoj politici, nazvanu Srpski svet. „Zadatak ove generacije političara je da stvori srpski svet, odnosno da ujedini Srbe gde god da žive“, rekao je Aleksandar Vulin, novoimenovani proruski potpredsednik Vlade Srbije.

Nezadovoljstvo Rusije i Srbije posthladnoratovskim poretkom koji je razbio njihove nacionalne identitete dovelo je do toga da se dve zemlje preorijentišu na Kinu. Trgovina i investicije između dve zemlje su značajno porasle. Kao rezultat toga, Moskva i Beograd se pojavljuju kao važni partneri Pekinga u njegovom geostrateškom nadmetanju sa Vašingtonom i onome što on doživljava kao američko zadiranje u principe državnog suvereniteta i nemešanja.

Kina je prećutno prihvatila ruske neorevizionističke namere. Dok Si Đinping insistira na tome da Kina igra „pozitivnu ulogu“ u pronalaženju mirnog rešenja za ruski rat protiv Ukrajine, on takođe vidi Putinovu invaziju u punom obimu kao priliku da se preokrene neosporna nadmoć Sjedinjenih Država u međunarodnim poslovima. Kina je odbila da osudi ruski napad, nakon lažnog narativa Kremlja da je NATO kriv za rat.

U Srbiji se Kina i Rusija vide kao moćni saveznici koji podržavaju pravo zemlje na nezavisnu spoljnu politiku. EU je kritikovala Srbiju što se nije pridružila međunarodnim sankcijama protiv Rusije zbog njenog ničim izazvanog napada na Ukrajinu. Međutim, to nije sprečilo Beograd da razvija bliske odnose sa Moskvom i Pekingom, koji snažno podržavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.

Oživljavanje Rusije predstavlja najveću pretnju Evropi od Hladnog rata, posebno uz implicitnu podršku Kine koji se brzo razvija. Više nije dovoljno podržavati Ukrajinu onoliko koliko je potrebno. Ruski nacionalizam se vratio na evropski kontinent – i Zapad mora da se prilagodi da odgovori na ovu geopolitičku realnost./The Hill/