Mafijaški deo srpske države – noć kada su Vučić, Belivuk i Radoić srušili Savamalou za interese arapskih milijardera

U mraku noći između 24. i 25. aprila 2016. godine, dok je Beograd još uvek „goreo“ od napetosti parlamentarnih izbora, otvorio se još jedan front u tihoj borbi za vlast: Savamala se pretvorila u urbanu ratnu zonu, gde su crne maske, bejzbol palice u rukama i buldožeri rušili zgrade u naselju.

To nije bila nesreća, niti „urbana greška“, kako su je vlasti prvobitno nazvale, već planirano izvršenje i čin državnog varvarstva.

Vlasnici kuća i preduzeća, poput onog iz kompanije Iskra, videli su kako se 1.057 kvadratnih metara njihove poslovne imovine pretvara u pepeo bez ikakvog sudskog naloga, bez policijskog poziva, bez pravde. Čuvar obezbeđenja, vezan kao ratni talac, umro je ubrzo nakon toga pod mutnim okolnostima. Ovo nije bio puki kolaps, već zastrašujuća simfonija korupcije, sa buldožerima koji pevaju himnu projekta „Beograd na vodi“ vrednog više milijardi dolara, izgrađenog na kostima običnih građana.

Ali ko je stajao iza ove mračne mašinerije? Ne samo nepoznati radnici ili bezimeni izvođači radova, već tajanstvena mreža organizovanog kriminala, koju su predvodile ličnosti poput Veljka Belivuka, poznatog kao „Velja Nevolja“, huligana koji je postao srpsko mafijaško čudovište. Belivuk, vođa bande „Janičer“, nije bio običan kriminalac, već instrument države, stvoren u senci SNS-a.

„Služili smo potrebama države“, rekao je Belivuk na suđenju 2022. godine.

Zajedno sa Zvonkom Veselinovićem, biznismenom povezanim sa teroristom Milanom Radojičićem, i Aleksandrom Stankovićem, poznatim kao „Sale Mutavi“, priznao je da je poslao svoju bandu da uništi Hercegovačku, otvarajući put zajedničkom projektu sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Ovo nije bio prvi put da su „Janjičari“ učestvovali u prljavim poslovima, jer su gušili proteste, zastrašivali taksiste koji su se usudili da se suprotstave vladi, osiguravali „mir“ na Paradi ponosa prikrivenim pretnjama, pa čak i „smirivali“ navijače Partizana koji su se usudili da skandiraju protiv predsednika.

Belivuk to nije porekao. Njegova banda je formirana „za potrebe i po naređenju Aleksandra Vučića“, predsednika Srbije, koji se, prema dokazima, lično sastao sa njim i predložio mu da dalje komunicira preko bivšeg ministra unutrašnjih poslova, Aleksandra Vulina.

Vučić, veliki arhitekta ove strašne drame, nije bio nevini posmatrač. Kao lider SNS-a, viđen je kao dirigent simfonije korupcije gde su se mafija i politika njihali kao blizanci rođeni u mraku. Belivuk je, u transkriptima sa suđenja, otvoreno govorio o pruženim „uslugama“: od gušenja antivladinih protesta do zastrašivanja političkih rivala, pretvarajući svoju bandu u privatne snage obezbeđenja za režim.

„Vučić i njegovi prijatelji zahtevali su više usluga“, rekao je Belivuk, otkrivajući mrežu u kojoj su se stadionski huligani pretvarali u profesionalne ubice.

Srpski predsednik je sve negirao, ali činjenice se ne mogu sakriti: Belivuk je imao fotografije sa Vučićevim sinom Danilom i veze sa visokim zvaničnicima poput Aleksandra Vidojevića nadimka „Aca Rošavi“, još jednog huligana povezanog sa predsedničkom porodicom. I dok je Belivuk priznao da je ponudio da svedoči o Savamalanu, zajedno sa ubistvom Olivera Ivanovića ili misterioznom smrću advokata Vladimira Cvijana, bivšeg Vučićevog saradnika, srpski pravosudni sistem je ostao slep, ostavljajući da se slučaj godinama vuče u mraku. Devet godina nakon te noći, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je nagazio na ovu noćnu moru. Dana 18. novembra 2025. godine, presudio je da je Srbija prekršila pravo Iskre na „mirno uživanje imovine“, naređujući isplatu simboličnih 6.000 evra: 3.000 za moralnu štetu i 3.000 za sudske troškove. To je mali, ali značajan udarac, koji otvara put Iskri da traži punu nadoknadu štete na lokalnim sudovima i šalje jezivo upozorenje Briselu da Evropska unija neće zažmuriti na nezakonite intervencije gde država sarađuje sa mafijom.

Međutim, ovo ne ublažava bol. Niko još nije osuđen za ova rušenja, ni nalogodavci, ni maskirani dželati, ni policija koja je ostavila građane da se sami suoče sa užasom. Smrt čuvara ostaje nerešena misterija, kao da je znak veće noćne more.

Savamala nije samo zaboravljena afera, već otvorena rana. To je priča o zemlji u kojoj huligani postaju mračni heroji vlasti, gde predsednik predlaže „bolju komunikaciju“ sa kriminalcima i gde pravda sa zakašnjenjem dolazi iz Strazbura, a ne iz Beograda. Devet godina nakon tutnjave buldožera, postavlja se pitanje: Koliko dugo će ovaj mrak trajati, gde mafija i politika plešu zajedno u smrtonosnom plesu?

/ The Geopost.