Kada grad postane lovište: Srbija, paravojne jedinice i turisti koji su plaćali da ubijaju civile u Sarajevu

Na mestu gde ga je snajperista pogodio kao desetogodišnjaka u oktobru 1992. godine, Elvedin Sulić danas mirno stoji, razmišljajući o nepoznatom licu osobe koja je pucala na njega i stotine druge dece tokom opsade Sarajeva.

Oštre stene su u to vreme bile jedna od snajperskih baza Vojske Republike Srpske.

Odatle su snajperisti imali jasan pogled na ulicu u kojoj je Elvedin živeo u starom naselju Sedrenik.

„Bio sam ovako, okrenut leđima, igrao sam se sa decom. Čuo sam rafal. Sva deca su pobegla, rasula se, ali ja sam pogođen“, seća se Elvedin svoje povrede 1992. godine.

Kaže da snajperista nije stao posle prvog hica: „Pokušavao je da me eliminiše, da me namerno ubije.“

Hasan Jusović, Elvedinov komšija i taksista, takođe se seća da je snajperista bio uporan u svom planu da ubije dete.

„Čuo sam samo jauk. Rekli su, ranjeno dete.“

Hasan je imao auto i hteo je da odveze Elvedina u bolnicu.

„Pucnjava je ponovo počela, okrenuo sam se, dete je bilo na zadnjem sedištu, ležalo je, prekriveno krvlju… Krv je bila svuda po sedištu. Vozio sam auto punom brzinom prema bolnici. Dete je vrištalo, ali je bilo svesno. Zadnji prozor je eksplodirao, pogodilo me je…“, seća se Hasan.

Tokom skoro četiri godine opsade Sarajeva od strane Vojske Republike Srpske, jedno od desetoro dece od preko 1.600 ubijenih u gradu pogođeno je snajperima, prema podacima udruženja žrtava i odlukama međunarodnih sudova. Preko 14.000 dece je povređeno.

Elvedin nikada nije saznao ko je čovek koji ga je ranio.

Nijedan snajperista Vojske Republike Srpske nije procesuiran, iako je, prema odlukama Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, cilj snajperske kampanje bio terorisanje civila u Sarajevu, gde je ubijeno preko 11.000 ljudi.

Više od trideset godina kasnije, mediji u Bosni i Hercegovini i širom sveta ponovo pišu o ubistvima građana Sarajeva od strane snajpera.

Ovog puta, teror je dobio novu dimenziju, nakon pokretanja istraga tužilaštva u Milanu o takozvanim „snajperskim turistima“ i „snajperskim safarijima“.

Istraga počinje pre objavljivanja knjige

Početkom novembra, italijanski mediji su izvestili da je tužilaštvo u Milanu pokrenulo istragu o „vikend snajperistima“, koji su, prema osudi pisca i novinara Ecija Gavacenija, plaćali velike sume da bi odlazili na položaje Vojske Republike Srpske oko Sarajeva i ubijali civile snajperima, uglavnom „za svoje zadovoljstvo“.

Gavaceni je, nakon nekoliko pokušaja Radija Slobodna Evropa da ga intervjuiše, objavio da ne želi da razgovara.

U međuvremenu, održao je konferenciju za novinare u Milanu, gde je najavio da će u februaru objaviti knjigu o „snajperskim ekspedicijama“.

Rekao je da je prvi put pročitao o strancima koji idu u rat 1995. godine, u članku u novinama „Corriere della Sera“, i da je počeo da piše o toj temi.

Međutim, prestao je nakon što je shvatio da su informacije veoma oskudne.

Situacija se promenila tek 2022. godine dokumentarnim filmom „Sarajevski safari“ slovenačkog reditelja Mirana Županića.

I u filmu i u ovogodišnjoj optužnici, centralna figura je Edib Subašić, penzionisani oficir Armije Bosne i Hercegovine.

On objašnjava da su obaveštajne službe Armije Bosne i Hercegovine dobile informacije o dolascima iz Italije nakon hapšenja 1993. godine jednog srpskog dobrovoljca iz mesta Paraćin, u sarajevskom naselju Hrasno Brdo.

„Tada smo shvatili da postoji ‘safari’… što znači da su ljudi plaćali da pucaju u ljude, za razliku od običnih plaćenika. Obavestili smo italijanske obaveštajne službe, koje su u to vreme bile deo UNPROFOR-a u Sarajevu. Dali smo im informacije i zatražili istragu. Vrlo brzo, otprilike početkom 1994. godine, dobili smo odgovor da je pronađeno mesto u Italiji odakle je sve organizovano i da su italijanske vlasti obustavile ovu aktivnost“, ponovio je Subašić nekoliko puta medijima, u novembru i decembru, nakon što je istraga počela.

Ono što niko ne govori je zašto Italija, odmah nakon ovih otkrića, nije pokrenula istrage i kaznila organizatore i učesnike.

Radio Slobodna Evropa/Radio Liberti tražio je odgovore od italijanskih obaveštajnih agencija, tužilaštva u Milanu, kao i italijanske ambasade u Sarajevu i preko generalnog konzula Bosne i Hercegovine u Milanu, ali niko nije komentarisao.

Prema Gavaceniju, učesnici su se sastali u Trstu, pre nego što su otputovali u Beograd, a zatim u Sarajevo, na snajperske položaje, odakle su mogli da pucaju na građane.

Aerodrom u Trstu je rekao za Radio Slobodna Evropa/Radio Liberti da nemaju evidenciju o letovima iz 1990-ih. Čak i ako ih je bilo, čuvani su samo dve godine.

„Sve što je vezano za letove od pre više od trideset godina više ne postoji, čak ni u sećanju. Čak je i statistika saobraćaja iz tih godina, koja je danas sačuvana, opšta“, rekao je aerodrom u Trstu kao odgovor na pitanje o podacima ili dokazima o putovanjima „snajperskih turista“.

Ono što Gavaceni ne kaže jeste da li je poznat identitet bilo koga od tih ljudi koje tužilaštvo istražuje zbog sumnje na „ubistvo sa predumišljajem“ i „niske motive“.

„Safari“ pred Haškim tribunalom

Reč „safari“, koja se koristi za opisivanje stranaca koji su pucali na opsednuti grad radi „zabave“, prvi put je pomenuta 2003. godine u Haškom tribunalu, tokom svedočenja zaštićenog svedoka C-017, na suđenju protiv Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Srbije, optuženog za ratne zločine.

Svedok je identifikovao Nikolasa Ribića, poznatog kao „Kanada“, jer je došao iz Kanade i rekao da je došao na „safariju, da lovi ljude“.

Kada i kako je Ribić stigao u Sarajevo nije poznato, ali se zna da je poreklom iz Bosne i Hercegovine.

Kasnije se pridružio Specijalnoj jedinici Vojske Republike srpske „Beli vukovi“, formiranoj 1993. godine.

„Možda ga je njegovo poreklo privuklo i zato se pridružio srpskoj vojsci… Poreklom je bio iz Bosne i Hercegovine“, kaže Janko Šešljica, bivši pripadnik ove jedinice, koji negira postojanje turista koji su pucali na stanovnike Sarajeva za novac.

Međutim, bilo je stranih dobrovoljaca. Šešljica kaže da su došli iz ideoloških razloga da se bore.

„Bilo je dobrovoljaca iz Rusije, Ukrajine i istočnih zemalja. Bio je čak i jedan Francuz, ako želite konkretan primer, pravi Francuz, ne srpskog porekla“, kaže on.

Činjenicu da je Ribić ostao u Sarajevu duže od vikenda potvrđuju snimci hvatanja mirovnjaka UN kao talaca na Palama, kao i sudski proces koji se kasnije održao u Kanadi.

Zbog vezivanja mirovnjaka za električne stubove kako bi se sprečili planirani napadi NATO-a na srpske položaje, Ribić je u Kanadi osuđen na tri godine zatvora.

Ali Ribić nije bio jedini sa kanadskim pasošem koji je bio na srpskim položajima iznad Sarajeva.

Emir Ramić, direktor Instituta za istraživanje genocida u Kanadi, kaže za Radio Slobodna Evropa da ima informacije da je u to umešano nekoliko ljudi.

„Imamo informacije da je bio vikend, što znači petak, subota, nedelja… Takođe imamo informacije da su u tome učestvovali kanadski državljani koji trenutno ne žive u Kanadi, a nalaze se negde drugde“, kaže Ramić.

Dodaje da ima informacije da će i kanadsko pravosuđe započeti pripremne istražne radnje u vezi sa ovim putovanjima.

Lokalni Srbi i stranci na Grbavici

Jedina osoba koja se pominje u kontekstu „safarija“, Nikolas Ribić, poznat je Slavku Aleksiću, „četničkom vojvodi“ i centralnoj ličnosti tokom rata u okupiranom sarajevskom naselju Grbavica, iznad kojeg se nalazila jedna od snajperskih baza na Jevrejskom groblju.

Aleksić je predvodio paravojnu jedinicu pod nazivom „Četnička jedinica Novog Sarajeva“, koja je kasnije integrisana u Vojsku Republike srpske.

Kontroverzna ličnost čak i posle rata, osuđen je za podsticanje nacionalne, rasne i verske mržnje, za pobunu i netrpeljivost.

Aleksić kaže da je u njegovoj jedinici bilo stranaca, ali ne i onih koji se danas pominju.

„Imali smo Rusa, oko pedeset… Bili su dobrovoljci, a ne ubice. Što se tiče ovih bogataša koji su dolazili… nismo nikoga videli, i niko nije kontaktirao našu komandu niti mene lično“, kaže on.

Za razliku od Aleksića, Džon Džordan, američki vatrogasac koji je tokom rata posetio srpske položaje iznad Sarajeva, govorio je u Hagu 2007. godine.

Rekao je da je tamo video strane „safari ubice“ i da je čuo da su deca i lepe žene najtraženiji trofeji.

Iako nije video nijednog od njih kako puca, posmatrao je kako se prema njima postupa i kako su se kretao oko poznatih snajperskih položaja.

„Bilo je sasvim jasno da je osoba koju su vodili ljudi koji su poznavali teren bila potpuno nepoznata sa tim mestom, a način na koji je bio obučen i oružje koje je nosio naveli su me da pomislim da je ‘turista lov’. To je termin koji sam prvi put čuo u Bejrutu, gde smo videli da se ista stvar dešava oko Zelene linije“, rekao je tada Džordan.

Bivša portparolka Haškog tribunala, Florens Hartman, kaže za Radio Slobodna Evropa da su znali za ovaj fenomen, ali ne i kako je organizovan.

„Izuzetno je važno da se pokrene sudska istraga i ko su bili organizatori“, kaže ona./REL.