Energetski jaz između Rusije i Ukrajine nudi Evropi priliku da preuzme kontrolu nad svojom energetskom bezbednošću

Ratovima i vojnom agresijom, ruski predsednik Vladimir Putin pokušao je da nasledi nasleđe imperijalističkog ujedinjenja. Umesto toga, njegova dvadesetpetogodišnja vladavina ostavlja Rusiju bez vitalnog izvora prihoda od prodaje gasa cevovodima Evropi – poslednji ugovor o tranzitu istekao je 1. januara nakon što je Ukrajina odbila da ga obnovi. Ruski državni energetski gigant Gasprom pretrpeo je milijarde gubitaka jer se tranzit kroz Ukrajinu smanjio sa 130 milijardi kubnih metara (bcm) početkom 2000-ih na mršavih 15 milijardi kubnih metara 2023. Dok budući dugoročni ugovori sa Kijevom više nisu opcija nakon ruskih ilegalnih i neopravdanih zločina u Ukrajini, za Rusiju je i dalje otvoren prozor za prodaju manjih količina gasa na spot tržištu.

Ovo stavlja Evropu na raskrsnicu. Strateškim monopolisanjem evropskog tržišta gasa sa sniženim cenama, Rusija je uspela da promoviše narativ da ekonomski prosperitet Evrope zavisi od jeftinih ruskih izvora energije. Ovaj mit je razbijen kada je Evropa platila trilion dolara 2022. da ublaži energetsku krizu koju je orkestrirala Moskva da uceni Evropu da napusti Ukrajinu. Evropa sada ima dve glavne opcije. Može zauvek da prekine isporuke ruskog gasa i izgradi sigurnu, otpornu ekonomiju sa alternativnim snabdevanjem. Ili može popustiti pred ekonomskim pritiskom i vratiti se u zavisnost kroz splet ugovora sa kratkoročnim popustima.

Trgovci širom Evrope mogli bi da ignorišu lekcije iz protekle tri godine i pronađu kreativne načine da vrate ruski gas nazad. Razmatraju se i predlozi da se ruski gas prikrije kao azerbejdžanski kako bi sporazum bio politički prihvatljiviji. Baltičke države i Poljska su diverzifikovali svoje izvore energije do tačke bez povratka, dok druge evropske zemlje, posebno regioni koji su najviše pogođeni visokim cenama energije, rizikuju da se vrate ugovorima sa Moskvom ako Evropska unija (EU) ne postavi jasan , pravno obavezujući rok za ruski gasovodni gas u svom mandatu o budućnosti ruskih energenata. Zemlje bez izlaza na more, poput Slovačke, Mađarske, Češke i Austrije, sada imaju pristup terminalima za tečni prirodni gas, ali i dalje je privlačnost jeftinih cena.

Osiguranje kratkoročnih, manjih spot tržišnih poslova od strane Ukrajine moglo bi biti izvodljivo ako bi treće strane mogle odvojeno sarađivati sa Moskvom i Kijevom na pregovorima o novoj tranzitnoj taksi i logistici rada prenosnog sistema, završiti tehničku nadogradnju i, što je najvažnije, riješiti problem geopolitički apetit u Kijevu za buduće tokove. Još jedna varijabla koju treba uzeti u obzir je činjenica da je Gasprom zaglibljen u tekućim parnicama i nekoliko arbitražnih odluka vrednih više milijardi dolara protiv kompanije. Gasprom nije ispunio uslov „uzmi ili plati“ iz ugovora sa Ukrajinom koji je sada istekao i isporučio je Ukrajini samo 15 milijardi m3 gasa umesto minimalne količine od 40 milijardi m3. U bilo kom drugom sektoru evropske kompanije bi izbegavale buduće poslovanje sa takvom kompanijom. Iako mogućnost da se nastavi sa kupovinom ruskog gasa nudi iluziju kratkoročnog ekonomskog podsticaja, to bi bila skupa i opasna odluka na duži rok.

Iako ne postoje laka, jeftina ili brza rešenja za evropsku trilemu energetske bezbednosti, konkurentnosti i dekarbonizacije, ovo istorijsko razdvajanje je prilika bez presedana za stvaranje bezbedne, otporne ekonomije nezavisne od ruskih zavisnosti i pretnji. Tajming je takođe dobar: sa novom Evropskom komisijom fokusiranom na konkurentnost i inovacije koja preuzima kormilo, Evropa je spremna za smelu akciju i odlučnu politiku o budućnosti ruskih izvora energije. Nema boljeg trenutka za uvođenje sankcija Gaspromovim isporukama gasa kako bi se pružila sigurnost drugim dobavljačima i poslala jasna poruka evropskim trgovcima. Sankcije bi takođe zaustavile isporuku ruskog gasa od 15 milijardi kubnih metara gasovodom Turski tok, čime bi se poremetile sve isporuke ruskog gasa u EU. Istovremeno, zabrana EU za ruski tečni prirodni gas, čiji je obim izvoza u EU povećan, ne bi imala veliki uticaj na Rusiju, jer je tečni prirodni gas zamenljiva roba za koju, za razliku od gasa iz gasovoda, postoji nekoliko alternativnih globalnih puteva. Umesto toga, EU i njeni saveznici bi trebalo da prošire sankcije na ruske LNG projekte, finansiranje i plovila i nametnu dodatna ograničenja na izvoz tehnologije kako bi obuzdali prihode od LNG-a i proširenje projekta.

Iznad svega, pitanje energetike biće u centru transatlantskih trgovinskih pregovora sa imenovanim američkim predsednikom Donaldom Trampom. Ako ostavimo dobru volju na stranu, EU se ne može obavezati na kupovinu više LNG-a jer su ove transakcije regulisane slobodnim tržištem. Ali EU može da stvori predvidljivo investiciono okruženje i jasnoću buduće potražnje sankcionisanjem ruskog gasa iz gasovoda – što će verovatno dovesti do toga da EU kupuje više gasa od Sjedinjenih Država, što bi bila muzika za Trampove uši. Osim toga, smanjeni prihodi Moskve i nove sankcije dovele bi Ukrajinu u jaču pregovaračku poziciju, bez obzira na to kako se rat razvija. Evropa mora da deluje sada kako bi zaštitila svoj budući ekonomski prosperitet od hirova Putinove geopolitičke agende.