Da li Kina izvozi svoj politički model u svet? Novi izveštaj kaže da.

Decenijama se vodi debata o tome da li Peking aktivno izvozi svoj autoritarni sistem u inostranstvo. Međutim, novi izveštaj zasnovan na prethodno neispitanim vladinim dokumentima pokazuje kako Kina eksperimentiše sa širenjem svog modela na druge zemlje.

Novi izveštaj, koji je 13. juna objavio Atlantski savet, vašingtonski istraživački centar, zasnovan je na 1.691 fajlu kineskog ministarstva trgovine prikupljenim onlajn 2021. i 2022. godine. Skup podataka opisuje 795 vladinih programa koji se sastoje od obuke i razmene sa stranim zvaničnicima, a koji su, prema dokumentima, namenjeni širenju ideja i praksi kineskog ekonomskog i političkog modela u zemljama Istočne Evrope i Latinske Amerike, Afrike i Azije. zemlje koje čine takozvani globalni da obrazuju i promovišu jug.

„Ovo je pravi dokaz rastućeg uverenja stručne zajednice“, rekla je za RSE Niva Jau, autorka izveštaja i saradnica Globalnog kineskog centra Atlantskog saveta. „Sada možemo pokazati šta pokušava da uradi sopstvenim rečima Kine iz njenih internih planskih dokumenata.

Kineski zvaničnici su u više navrata govorili da Peking ne izvozi svoj autoritarni sistem vlasti, ali je zbirka vladinih dosijea dodatni dokaz da Kina pokušava da proda vrline svog modela zvaničnicima širom globalnog juga dok razvija nove inicijative i praktične programe za ubrzavanje do njegovog preuzimanja.

Kineski model

Komunistička partija Kine (KPK) ima isključivu vlast više od 70 godina i doživela je ekonomski procvat poslednjih decenija kroz model zasnovan na autoritarnoj jednopartijskoj političkoj vladavini kombinovanoj sa državno-kapitalističkim ekonomskim sistemom.

Promovisanje ovog sistema u drugim zemljama širom sveta analitičari vide kao način da se kultiviše pro-autoritetni politički blok koji bi mogao da pomogne Pekingu da preoblikuje globalne institucije i da uravnoteži pokušaje Zapada da kontroliše Kinu putem ekonomskih sankcija ili kritike njenih trgovinskih praksi, teritorijalnih tužbe ili evidenciju o ljudskim pravima.

Mnogi dokumenti u izveštaju opisuju programe obuke u oblastima vezanim za trgovinu, kao što su smernice za upravljanje lukama, pokretanje BeiDou-a – kineskog odgovora na globalni sistem pozicioniranja (GPS) koji je razvio SAD – i oblasti kao što su blokčejn i druge tehnologije u nastajanju.

Međutim, dosije se odnosi i na druge oblasti koje tradicionalno ne potpadaju pod nadležnost Ministarstva trgovine. Neki promovišu razmenu o tome kako lokalni trustovi mozgova mogu da pomognu u implementaciji inicijative Pojas i put (BRI) – kineskog infrastrukturnog projekta vrednog više milijardi dolara – i unaprede politiku kineske vlade kroz programe koji se bave pitanjima kao što su integracija etničkih manjina, bavljenje novim oblicima medija i obučavanje predsedničkih savetnika stranih vlada o praksi kineske vlade.

Sami programi se uspostavljaju putem bilateralnih sporazuma ili preko multilateralnih regionalnih organizacija koje predvode Kinezi i fokusiraju se na određene geografske regione i grupe zemalja koje govore sličan jezik.

Na primer, nekoliko dokumenata opisuje kurseve obuke za službenike lokalnih vlasti, predsednike univerziteta i političke savetnike „iz zemalja ruskog govornog područja“, dok su drugi programi posebno osmišljeni za zvaničnike iz država članica Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), koje uključuju Kinu, Indiju, Iran, Kazahstan, Kirgistan, Pakistan, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan.

Prema Jauu, ovi programi su osmišljeni da globalnom jugu prodaju narativ da je brzi ekonomski uspon Kine u poslednje tri decenije direktan rezultat autoritarnog pristupa zemlje upravljanju.

„Ovi dosijei pokazuju da Kina ne samo da izvozi praktično znanje za svoj ekonomski uspeh, već i promoviše ideju da se ovaj uspeh direktno može pripisati metodama upravljanja [Kineske komunističke] partije“, rekla je ona.

Dimenzija inteligencije“ i dalje

Dok mnoge vlade širom sveta podstiču praktičnu razmenu i obuku sa zvaničnicima iz inostranstva, dosijei koje je Jau dokumentovao su upečatljivi po tome što mnogi od njih koriste suvoparni vladin jezik da eksplicitno izraze nedemokratski pristup pitanjima kao što su regulisanje nacionalnih medija, upravljanje pravna pitanja i kontrola onlajn toka informacija.

Još jedan aspekt dokumentovan u Jauovom izveštaju je da mnogi programi, posebno oni koji su usmereni na vladine zvaničnike, „izgleda da služe obaveštajnim ciljevima“ jer „zahtevaju da svaki učesnik podnese izveštaje, u kojima on detaljno izveštava o svojim prethodnim razmenama i angažmanu sa druge strane zemlje u konkretnoj oblasti saradnje u vezi sa predmetom obuke“.

Jau kaže da ovaj zahtev programa služi višestrukim svrhama, prvo time što omogućava prikupljanje važnih podataka o stranim vladinim zvaničnicima. Ali ona takođe kaže da se može koristiti za procenu otvorenosti svakog zvaničnika za stavove i politike predstavljene tokom razmene.

„Na ovaj način [kineska strana] može da odluči da li ova osoba ispunjava uslove kao neka vrsta posrednika za dalju saradnju sa Kinom i njihovom zemljom“, rekla je ona.

Kineski programi informisanja i obuke sa stranim vladama decenijama su bili u nadležnosti Odeljenja za međunarodnu vezu (ILD), agencije pri Centralnom komitetu KPK čija je primarna odgovornost međupartijska diplomatija.

Ali dok je ILD tradicionalno bio odgovoran za zemlje sa jednopartijskom vladavinom ili sličnim komunističkim strukturama, poslednjih godina je proširio svoje delovanje na programe i razmene nezavisne od orijentacije političke stranke, a nedavno je održao sastanke sa visokim zvaničnicima iz zemalja kao što su kao Kazahstan i Srbija.

U izveštaju se ističe da su i druga odeljenja kineske vlade takođe počela da sprovode slične vrste programa razmene. Pored Ministarstva trgovine, najmanje 10 kineskih ministarstava i odeljenja sprovelo je programe obuke za strane vladine zvaničnike u protekle tri godine, prema Jauovom istraživanju.

S obzirom na novoproverene dosijee i druge dokaze, Jau je rekao da postaje sve jasnije da Peking pokušava da izveze aspekte svog političkog modela u inostranstvo. Ono što je manje jasno, kaže ona, jeste kakav uticaj ovi napori imaju širom sveta.

„U ovim fajlovima možemo videti šta Peking želi da postigne“, rekao je Jau. „Možda je prerano da se oseti uticaj, ali ovi programi su se značajno povećali od kasnih 2010-ih i utiču na hiljade zvaničnika širom globalnog juga.