Beloruski diktator Aleksandar Lukašenko trenutno pokušava da poboljša odnose sa Zapadom razmenom političkih zatvorenika za ustupke. Ako ova talačka diplomatija uspe, to bi ojačalo Lukašenkovu poziciju moći u Belorusiji i podstaklo druge autokrate da koriste slične cinične taktike.
Početkom septembra, Belorusija i Sjedinjene Države su objavile sporazum o oslobađanju 52 politička zatvorenika u zamenu za ublažavanje sankcija protiv beloruske državne avio-kompanije Belavija. Ovo je bio drugi takav sporazum koji su posredovale Sjedinjene Države u poslednjih nekoliko meseci. U junu 2025. godine, 14 zatvorenika je oslobođeno tokom posete Minsku specijalnog predstavnika SAD Kita Keloga.
Oslobađanje političkih zatvorenika od strane Lukašenkovog režima pozdravila je Bela kuća kao korak u pravom smeru, jer Trampova administracija teži zbližavanju sa Belorusijom nakon godina hladnih odnosa. Kao još jedan znak poboljšanja odnosa između Vašingtona i Minska, američki oficiri su pozvani da posmatraju nedavne zajedničke vojne vežbe između Belorusije i Rusije.
Na prvi pogled, ovo može izgledati kao napredak, ali stvarnost je manje ohrabrujuća. Za svakog beloruskog zatvorenika koji je pušten, drugi su zatvoreni. Samo nekoliko dana nakon što je američka delegacija napustila Minsk u septembru, novinar Ihar Iljaš je osuđen na četiri godine zatvora. Od juna, kada su bivši beloruski opozicioni lider Sergej Tihanovski i drugi pušteni na slobodu zahvaljujući američkim naporima, zatvoren je 131 novi politički zatvorenik, što je skoro tačno dvostruko više od broja puštenih u istom periodu. Danas je oko 1.300 beloruskih političkih zatvorenika ostalo iza rešetaka.
Ne bi trebalo da bude iznenađenje što Lukašenko zatvara sve više ljudi. Na kraju krajeva, nedavno ublažavanje sankcija dalo mu je očigledan podsticaj da uzme više talaca, koje zatim može da zameni za dalje ustupke u budućim pregovorima.
Sjedinjene Države i Evropa su već krenule ovim putem. Između 2015. i 2020. godine, neke zapadne sankcije protiv Belorusije su ukinute i posete visokog nivoa Minsku su nastavljene, dok je Lukašenku udvarano kao potencijalnom posredniku u naporima da se reši neobjavljeni rat Rusije protiv Ukrajine. To je rezultiralo nizom simboličnih gestova, ali ne i strukturnim reformama. Na kraju, nade za zbližavanje sa Belorusijom su ugašene 2020. godine kada je Lukašenko odgovorio na nacionalne prodemokratske proteste brutalnom represijom.
Svaki ozbiljan pokušaj poboljšanja odnosa između Minska i demokratskog sveta mora biti zasnovan na realnoj proceni Lukašenkovog režima. Na kraju krajeva, Lukašenko će uvek preferirati Moskvu u odnosu na Zapad jer njegov politički opstanak zavisi od toga. To je bilo sasvim jasno od 2020. godine, kada je Kremlj intervenisao kako bi pomogao beloruskom diktatoru da uguši proteste. Dve godine kasnije, Belorusija je poslužila kao odskočna daska za potpunu invaziju Rusije na Ukrajinu.
Danas se navodno u Belorusiji nalazi rusko taktičko nuklearno oružje i igra pomoćnu ulogu u hibridnom ratovanju Moskve protiv Zapada. Čak i kada se čini da Lukašenko deluje nezavisno, on pazi da ne prelazi direktno Kremlj. Kada su ruski dronovi nedavno narušili poljski vazdušni prostor, uključujući i neke koji su prešli u Poljsku preko beloruske teritorije, Minsk je upozorio Varšavu na pretnju, ali je pažljivo izbegao da okrivi Moskvu.
Zagovornici obnove približavanja sa Minskom tvrde da napori da se kazni Lukašenko nisu uspeli da spreče Belorusiju da sklizne dublje u autoritarizam. Međutim, prerano približavanje bi podrazumevalo ogromne troškove. Ublažavanje sankcija i obnavljanje trgovine ojačalo bi beloruska preduzeća pod kontrolom države i revitalizovalo režim, dok bi istovremeno demoralizovalo demokratski otpor u zemlji i inostranstvu. Najvažnije od svega, to bi Rusiji pružilo potencijalnu rupu u sankcijama u srcu Evrope.
Rešavanje izazova koje predstavlja autoritarna Belorusija je ključno za bezbednost Evrope. Dokle god Lukašenkova diktatura traje, istočni bok NATO-a će ostati nestabilan, a Ukrajina će se nastaviti suočavati sa velikom pretnjom duž svoje severne granice. Drugi autoritarni režimi takođe pažljivo prate stav Zapada prema Belorusiji. Ako Lukašenko bude u stanju da obezbedi prednosti bez ugrožavanja sopstvenog položaja, njegove autokratske kolege će izvući očigledne zaključke i delovati u skladu sa tim.
Odbijanje angažovanja na visokom nivou sa Lukašenkom ne znači napuštanje Belorusije. Umesto toga, fokus u ovom trenutku treba da bude na pronalaženju načina za direktnu podršku Belorusima, uz održavanje pritiska na režim. To bi moglo da uključi veću podršku beloruskom civilnom društvu i nezavisnom novinarstvu u egzilu, kao i kulturne i obrazovne mere za jačanje veza između Belorusa i evropske zajednice u celini. Trebalo bi da bude dostupno više stipendija, a pristup vizama i profesionalnim mogućnostima takođe bi mogao biti značajno poboljšan.
Nagrađivanje Lukašenka bez zahtevanja značajnih promena u Belorusiji nije pragmatizam. To je pomirenje. Ovakva vrsta kratkoročnog razmišljanja samo će poslužiti daljem učvršćivanju trenutne diktature. Umesto toga, poruka Minsku mora biti poruka zapadnog jedinstva i odlučnosti, uz posvećenost održavanju pritiska sankcija na režim, uz istovremeno ulaganje u bolju budućnost za obične Beloruse. Na kraju krajeva, zapadna politika prema Lukašenku mora biti informisana priznanjem da samo demokratska Belorusija može doneti trajnu stabilnost celom regionu.
Tajland suspenduje mirovni sporazum sa Kambodžom nakon eksplozije mine 
Šest mrtvih u napadima Rusije na energetske i stambene objekte u Ukrajini 
Poljska novinarka: Rusija iskorišćava unutrašnje podele da bi širila dezinformacije 
Nemačka dobija novi „leteći stražarski“ avion Posejdon za lov na Putinove podmornice 
Nemački general kaže da Rusija može da pokrene ograničeni napad na NATO u bilo kom trenutku 
Tramp i Centralna Azija postigli sporazum o kritičnim mineralima na Samitu u Vašingtonu