Bankrot Vučićeve unutrašnje i spoljne politike

2025 godina predstavljala je godinu dospeća političkih računa koje je tokom svoje 13. godišnje vladavine napravio režim Aleksandra Vučića. Pored unutrašnje erozije podrške koja je temeljno uzdrmala stabilnost njegovog režima, Vučić se još ozbiljnije suočio sa kolapsom svoje spoljne politike koja se do sada bazirala na četiri stuba, a koja je gotovo preko noći doživela potpunu imploziju. Da će ova godina biti fatalna po Vučića nagovestio sam u jednom tekstu koji je objavljen 28.09. u dnevnom listu Danas i ta moja saznanja su bila iz centara moći kao što su Brisel i Vašington. Ona su se bazirala na osnovu onog što je predviđeno da se dešava u BiH, na Kosovu i u Ukrajini! Ipak, neki elementi tih planova su se promenili ili nisu do kraja ispunjeni zbog tri razloga: pobeda Trampa u Americi koji je pokazao malo interesovanje za region i drugačiji pristup prema ratu u Ukrajini, politička nestabilnost na Kosovu i tehničko stanje skoro cele godine, kao i tragedija zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu koja je izazvala najveći politički potres u zemlji od kada je Vučić vlast.

Prve napukline u toliko hvaljenoj spoljnoj politici Srbije pojavile su se početkom maja meseca, tokom debakla Vučićeve posete SAD, kada je prvi čovek režima u Beogradu izmislio navodne zdravstvene probleme i brže bolje pohitao na višečasovni let preko Atlantika za Beograd. Prema nepotvrđenim informacijama, Vučić je tada neuspešno, pod lažnim imenom pokušao da uđe na donatorski skup Republikanske stranke, gde je imao nameru da se sretne sa Donaldom Trampom. S obzirom da je poseta takvom događaju stranih državnika ilegalna, očigledno je da su reagovale nadležne službe, a Vučić je, kako bi izbegao još veći skandal, glavom bez obzira pobegao nazad u Srbiju. S obzirom da uprkos obećanju, sam Vučić nikada nije objasnio šta se zaista dogodilo na Floridi, više je nego očigledno da je čitav događaj poprimio nepodnošljiv nivo neprijatnosti i blamaže kako za njega lično, tako i za državu Srbiju. U ovom slučaju je Vučić pokazao ono što odavno govorim i što sam govorio i dok sam bio član SNS – predsednik Srbije je majstor političkog inženjeringa, ali apsolutno politički nepismena osoba. Posmatrajući svet iz ugla malog balkanskog muvatora, potpuno je prenebegao činjenicu da je 2020. godine potpisao Vašingtonski sporazum u prisustvu Donalda Trampa, ali da NIŠTA iz tog sporazuma nije ispoštovao – NIJE uradio energetsku diverzifikaciju, nije postigao krajnji sporazum sa Kosovom, nije prebacio ambasadu Srbije u Jerusalim… Tako nešto vas uvek baci na začelje interesovanja Amerike, što je samo po sebi loša posledica.

Igrajući na kartu Trampovog izbora, Vučić se kladio na pogrešne ljude u Vašingtonu, poput Ričarda Grenela i Rudolfa Đulijanija, koji nisu dobili očekivane pozicije u Trampovoj administraciji. Ti pojedinci, bliski Vučiću, su apsolutno minorni, bez uticaja u svetu političke elite u Americi. Poslednji događaj vezan za odustajanje kompanije Džeralda Kušnera da izgradi hotel u centru Beograda, na mestu ‘Generalštaba’ zbog korupcijske afere, zapečatio je Vučićevu sudbinu u US. Njega sada vide kao šarlantana koji je porodicu predsednika Trampa uvukao u korupcionašku aferu i koji nije imao ništa spremno za početak projekta.

Pored toga, s obzirom da nova američka administracija region Zapadnog Balkana ne drži visoko na listi prioriteta, ona je više nego spremna da rešavanje regionalnih pitanja prepusti drugim uticajnim regionalnim igračima. Tu se izdvajaju Nemačka i Turska sa kojima Srbija sve teže nalazi zajednički jezik, pogrešno očekujući da te sile usaglase svoje ciljeve sa intersima Srbije umesto da stvari posmatra u skladu sa realnim odnosom snaga u odnosu na te neuporedivo moćnije države.

Ništa bolje Vučić ne stoji ni u Moskvi i Pekingu. Aktivno učešće Rusije u jednogodišnjim protestima u Srbiji koji su u značajnoj meri preuzeti i usmeravani od strane proruskih grupa, odsustvo dugoročnog gasnog aranžmana i otvoreni neprijateljski stav prema Srbiji po pitanju rešavanja problema sa NIS-om koji se našao pod američkim sankcijama, pokazali su da Vučić nema ni podršku ni razumevanje Kremlja uprkos svom slugeranskom odnosu prema ruskom diktatoru i njegovom režimu.

Slična je situacija i sa Kinom koja je potpuno obustavila svoje ionako nepovoljne i kolonijalnom logikom vođene investicije u Srbiji koje su u 2025. godini doživele pad od čak 94%. Odnosi Vučićevog režima sa komunističkim liderima iz Pekinga premrežen je ogromnim netransparentnim zaduživanjem od strane Srbije i koruptivnim vezama koje su, nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, dovele do ozbiljnih šumova u međusobnim odnosima i sada već jasno vidljivim distanciranjem od sve slabijeg i politički potrošenog Vučića.

U takvom rasporedu karata jedino gde Vučićeva Srbija još uvek može da dobije kakvu takvu slamku spasa jeste Evropska unija koja, uprkos potpunom zastoju srpskih evrointegracija, još uvek nije spremna da Srbiji u potpunosti zatvori vrata pristupnog procesa. Međutim, svestan da za njegov režim i njega lično nema mesta u zakonski uređenoj članici EU, Vučić gotovo svu svoju energiju ulaže na antievropsku propagandu pokušavajući da uništi podršku građana Srbije daljem nastavku procesa evrointegracija. Ta iracionalna i ličnim interesima motivisana politika kulminirala je Vučićevim predlogom o prijemu svih zemalja iz regiona istovremeno u članstvo EU. Iako bi se na prvi pogled moglo činiti da je ovo predlog podstaknut iznenadnim evroentuzijazmom srpskog predsednika, on je u osnovi duboko antievropski i sračunat na dalje produbljivanje jaza između zvanične politike Srbije i EU.

S obzirom da Vučićev predlog počiva na pretpostavci neispunjavanja osnovnih kriterijuma za prijem u članstvo, više je nego jasno da je takva inicijativa unapred osuđena na propast i odbacivanje od strane Brisela što je Vučiću više nego jasno. Razlog zbog koga je on izneo takav predlog, uprkos svesnosti da neće biti prihvaćen, leži u njegovoj nameri da optuži EU za odsustvo stvarne želje za prijem Srbije kako bi taj argument iskoristio za novi zamah antievropske kampanje koja u Srbiji postoji decenijama unazad, a u poslednjih nekoliko godina je i otvoreno sponzorisana od strane države. Time Vučić želi da kupi dodatno vreme za sebe i svoju kamarilu kako bi na vlasti dočekao dovršavanje projekta Ekspo 2027 koji je paravan za pljačku epskih razmera koja se događa u režiji Vučića i njegovih saradnika. Pored ogromnih ekonomskih posledica, ta politika rizikuje da Srbiju dugoročno gurne u izolaciju i poziciju države koja je izvor regionalne nestabilnosti, što je scenario koji smo već gledali 90ih godina prošlog veka.

Na izmaku ove burne godine više je nego jasno da Srbija na čelu sa Vučićem i njegovim kleptokratskim režimom više nema nikakvu budućnost. A činjenica da će se o sudbini zemlje ključne odluke doneti u narednih nekoliko meseci, pokazuje koliko je važno da se na njega izvrši odlučujući unutrašnji i spoljašnji pritisak za formiranje prelazne vlade koja će obezbediti donošenje ključnih geopolitičkih odluka i stvoriti uslove za fer i slobodne izbore, bez malignog mešanja Rusije i bez mehanizama prisile na kojima Vučićeva vladavina već neko vreme počiva.

Dragan Shormaz