Стратешка емпатија: Изградња политичке кохезије широм НАТО-а

НАТО има крила. Ова чињеница се често третира готово инстинктивно као слабост или препрека – географија која производи различите перцепције претњи, конкурентске предности и на крају ризик од политичке фрагментације.

Али да ли је то тако? Наравно, покретање теме крила НАТО-а као политичког адута никада није било посебно добро прихваћено унутар Алијансе – управо супротно, заправо. Видео сам ову реакцију из прве руке на безбројним састанцима и дискусијама НАТО-а током година. Па ипак, војно планирање Алијансе се кретало управо у супротном смеру, све више препознајући и операционализујући регионалне реалности.

Превазилажење ове војно-политичке дихотомије када је у питању размишљање о крилима НАТО-а би, чини се, ојачало, а не ослабило, јединство Алијансе.

А шта је тачно крило? Наравно, то је географија. Али географија је важна јер покреће изложеност претњама, перцепцију тих претњи и, као резултат тога, безбедносне и одбрамбене интересе савезника који је чине својим домом.

Финска, Литванија и Пољска ће неизбежно другачије гледати на европску безбедност од Шпаније, Италије или Турске. И с правом. Географија није избрисана из стратегије. Гледано на овај начин, крила НАТО-а могу бити мање препрека него предност. Она усмеравају пажњу, способности, стручност и одговорност тамо где су најпотребније. Североисток се природно фокусира на одвраћање Русије. Југ има веће знање и искуство када је у питању Медитеран, Северна Африка и Блиски исток, тероризам, поморска безбедност, илегалне миграције и нестабилност у ширем суседству, извештава Defence24.

Одбрамбено планирање НАТО-а је све више регионално у својој војној процени претњи и ризика. Нема много разлога за веровање да би његова политичка географија требало да буде толико разнолика. Стога, питање није у томе да ли крила постоје. Питање је како се Алијанса носи са јазом између њих. Јер се овде НАТО суочава са једним од најоскуднијих ресурса у политици: пажњом. Сваки савезник жели да се његовим безбедносним бригама посвети дужна пажња. Сходно томе, то жели и свако крило.

Ово није ни изненађујуће нити нездраво. Пажња обликује приоритете, планирање одбране, развој капацитета, улагања у инфраструктуру, јавну подршку и, на крају крајева, где савезници улажу снаге и политички капитал. Проблем почиње када се разлике у пажњи претворе у разлике у перципираној важности – а разлике у перципираној важности претворе се у расправе о томе чије су претње реалније. За североисточне савезнике НАТО-а, Русија је очигледно егзистенцијална војна претња.

Гледано из Талина, Риге, Виљнуса, Варшаве или Хелсинкија, неки од изазова који долазе са Југа могу деловати мање хитно и на крају мање претеће. Гледано са Југа, слика је другачија. Русија остаје озбиљна претња, али не она која је увек доживљавана са истим непосредним обимом и интензитетом. Дестабилизација у Северној Африци и на Блиском истоку, тероризам, миграције, поморска несигурност, поремећаји у снабдевању енергијом и растућа геополитичка конкуренција широм Медитерана могу имати много директније домаће и политичке последице.

Обе перцепције су разумљиве. Ниједна не пружа посебно корисну основу за политику Алијансе. Перцепције су, на крају крајева, саме по себи део стварности. Владе распоређују ресурсе, граде капацитете и преузимају политичке ризике не само према објективним претњама, већ и према томе како те претње схватају њихова друштва и политички актери. Покушај да се утврди чија је несигурност легитимнија води НАТО у расправу коју не може да добије.

Бољи приступ је преиспитати значење самих крила. То није знак недостатка стратешке кохерентности. Посматрана одвојено једно од другог, она су израз специјализације када се правилно управљају. Ово је важно јер линија између крила НАТО-а постаје све дефинисанија и мање јасна. Русија јесте и остаће главна војна претња НАТО-а, а одвраћање и одбрана од Русије морају наставити да буду главни војни приоритет Алијансе. Поглед на југ то не мења.

Међутим, постоји важна асиметрија у начину на који се неизвесност шири по Алијанси. Дестабилизујући трендови из јужног суседства НАТО-а често су се испољавали на североистоку у року од неколико дана или недеља. Развој догађаја на Блиском истоку, на пример, може променити цене енергије, пореметити поморску трговину и ланце снабдевања, појачати миграционе притиске, утицати на критичну инфраструктуру и преобликовати домаћу политику у року од неколико дана.

Недавни сукоб са Ираном је конкретан пример: догађаји који се одвијају хиљадама километара даље у балтичком региону имали су готово тренутне политичке, економске и безбедносне последице тамо. Претње које долазе са североистока често се крећу ка југу на другачији начин – и, обично, такође споријим темпом. Руски војни притисак је егзистенцијалан за савезнике у њиховом непосредном стратешком окружењу. Утицај који има на јужне савезнике је подједнако реалан, али се често врши кроз дуже ланце: издатке за одбрану, енергетску безбедност, економске поремећаје, подршку Украјини, обавезе у вези са снагама или споро уништавање ширег европског безбедносног поретка. Ова асиметрија је важна.

Такође може помоћи у објашњењу зашто обе стране могу сагледати исто европско безбедносно окружење, а ипак извући различите закључке о хитности или интензитету истих изазова. На североистоку, ове претње могу бити потцењене јер многе од њих нису првенствено војне или егзистенцијалне природе – иако се њихови ефекти осећају готово одмах. Насупрот томе, на југу се Русија може доживљавати са мањом хитношћу управо зато што последице несигурности на североистоку често до ње стижу постепеније. Ниједна перцепција није ирационална.

Али ниједно не треба мешати са целокупном стратешком сликом. Дестабилизујућа улога Русије на Југу додаје још један слој овој динамици. У том региону, Москва мање значаја придаје пројектовању конвенционалних снага великих размера, а више војним испоставама, посредничким мрежама, дезинформацијама, политичком утицају и постепеном искоришћавању нестабилности. Инструменти се мењају. Темпо се такође мења. Али стратешки ефекти нису ограничени само на Медитеран. Географија обликује изложеност. Не би требало да ограничава стратешку пажњу. Исток и Југ стога нису ни синоними ни ривалска позоришна подручја. То су одвојени безбедносни простори повезани претњама које прожимају Алијансу различитим брзинама, кроз различите векторе и са различитим степеном видљивости. Ово је разлика са разликом.

НАТО не мора да види претњу сваком савезнику свуда и увек да би разумео да сваки савезник има легитимне безбедносне бриге. Нити мора да разводњава регионалну специјализацију у име кохезије. Напротив. Преузимање веће одговорности за конвенционалну одбрану од стране европских савезника довешће до повећане регионалне специјализације. Савезници ће више предњачити тамо где им географија, стручност, способности и политичка посвећеност дају компаративну предност.

Северни и североисточни савезници ће неизбежно сносити већи део терета одвраћања од Русије. Јужни савезници ће остати кључна компонента безбедности широм Медитерана и његовог суседства. Ово није фрагментација. То је зрелија подела рада. Међутим, подела рада има своју цену: веровање да специјализација не значи недостатак бриге. Од војне до политичке адаптације, војна адаптација НАТО-а више није под озбиљном сумњом. Његов распоред снага се значајно променио. Регионални одбрамбени планови, већа спремност, реформисана структура снага, повећани издаци за одбрану и убрзани развој капацитета указују у истом правцу. Процес није ни потпун нити једнообразно успешан, али је у току – и све је више укорењен у начину на који Алијанса размишља о одвраћању и одбрани.

Арктик и регион Далеког севера пружају један од најновијих и најјаснијих примера. Приступање Финске и Шведске НАТО-у ефикасно је прецртало северну војну мапу Алијансе. Крајем 2025. године, Алијанса је нордијске савезнике ставила под зону одговорности Заједничких пољских снага Норфолка, чиме су Арктик, нордијски регион и Северни Атлантик доведен у све кохерентнији оперативни простор. Операција „Арктичка стража“, која је покренута 2026. године, иде корак даље са овом логиком спајањем националних и НАТО активности широм Арктика у јединствени оперативни приступ. Предње копнене снаге у Финској додатно повезују северни и североисточни бок Алијансе. Другим речима, војна регионализација се дешава и убрзава.

Изненађујуће, политичка и институционална адаптација се креће у истом географском правцу – али спорије. Арктичка политика ЕУ из 2021. године била је углавном усмерена на заштиту климе и животне средине, одрживи развој и мирну међународну сарадњу. Њен преглед из 2026. године пише се у знатно другачијем геополитичком контексту, где су безбедност, одбрана, повезаност и економска безбедност сада јасно међу новим приоритетима. Тренд је поучан. Географија се реинтерпретира не само као еколошка или економска чињеница, већ као стратешка. Ово не треба схватити као још један облик поделе.

Напротив, новонастајући простор Север-Балтик-Североисток илуструје потенцијал регионализације који се јача када она помаже у повезивању, а не сегментирању, различитих делова НАТО-а. Политички изазов је да се иста логика примени на целу Алијансу – укључујући и између Севера и Југа. Стога, најтеже прилагођавање сада може бити политичко. Прецизније, то је прилагођавање перспективе.

Јачи, европскији и регионално специјализованији Савез неће нужно постати кохезивнији Савез. Подела рада која НАТО чини војно јачим може створити политичку дистанцу ако савезници постану превише добри у разумевању сопственог безбедносног окружења, а превише лоши у разумевању туђег. Ту познати приступ НАТО-а од 360 степени достиже своје границе. Концепт је и даље политички користан. Подсећа савезнике да је безбедност недељива. Али релативно мало говори о томе како одржати политички консензус када географија производи заиста различите приоритете и перцепције претњи.

Оно што недостаје јесте комплементарна навика размишљања: стратешка емпатија. Стратешка емпатија не захтева од једног савезника да прихвати процену претње другог. Не захтева од било ког савезника да тврди да су све претње подједнако озбиљне, подједнако војне или подједнако егзистенцијалне. То значи разумевање зашто други савезник може другачије видети своје безбедносно окружење – и препознавање да ће на његову спремност да подржи ваше приоритете неизбежно утицати то да ли озбиљно схватате његове забринутости. Због тога стратешка емпатија није замена за јединство сврхе, већ један од његових стубова. Разумите Југ. За североисток, ово није милосрђе на геополитичком нивоу. Ово је уметност владавине. И иста логика важи и обрнуто. Пагодба за све стране.

Шта би ово требало да значи у пракси? Прво, североисточни савезници морају доследније признати да безбедност у Медитерану директно служи европској безбедности. То не значи нужно проширивање основне мисије НАТО-а или вештачко надувавање било ког јужног изазова до егзистенцијалних размера руске претње. Међутим, то захтева признање да турбуленције на Југу све више одређују стабилност Европе, поморску безбедност, енергетску инфраструктуру, ланце снабдевања и домаћу политику – а самим тим и политичко окружење у којем се мора заснивати само одвраћање.

Друго, савезници морају одолети искушењу да перцепцију претње претворе у хијерархију легитимитета. Аргумент да се једно крило суочава са „стварним“ или егзистенцијалним претњама, док се друго суочава само са секундарним претњама, стратешки је веома стерилан. Различите географије генеришу различите рањивости. Задатак НАТО-а није да избрише ове разлике, већ да их организује у кохерентну поделу рада.

Треће, североисток би требало да издашније подржи одабране јужне иницијативе усмерене на јачање ангажмана НАТО-а у региону. Ближа сарадња са јужним партнерима, редовна интеракција министара са Медитеранским дијалогом, канцеларије за везу НАТО-а и рад специјалног представника за јужно суседство не треба посматрати као пројекте који служе само интересима јужних савезника. То су прилично скромна улагања у политичку кохезију од које у крајњој линији зависи подршка приоритетима на другим местима.

Четврто, политичка солидарност мора бити видљива с времена на време. Доприноси мисијама, операцијама, вежбама или стручним активностима са друге стране могу бити војно ограничени, али политички вредни. Допринос балтичких земаља на југу – или допринос јужних земаља на североистоку – говори више од своје нумеричке вредности: да се регионална специјализација није претворила у регионалну равнодушност.

Пето, НАТО би требало систематски да улаже у везивно ткиво између својих крила. Заједнички министарски дијалози, јаче везе између регионалних иницијатива и чешће размене између стручњака, парламентараца, стратешких заједница и тинк-тенкова могу помоћи да се открије колико регионални изазови изгледају све више међусобно повезани.

Ово је такође важно у обиму јавних активности. Један од најлакших начина за изградњу и учвршћивање мостова између крила јесте да гласови са североистока више говоре о југу – и обрнуто. Ово може звучати као ситница, али јавне перцепције се пре свега обликују оним што се чини најближим и најнепосреднијим. Стрпљиво објашњавање различитој публици зашто су нам изазови другде у Алијанси важни део је изградње политичких темеља солидарности. НАТО је потрошио огромне ресурсе на војну интеракцију. Регионално специјализованијој Алијанси ће такође бити потребна већа политичка – и јавна – интеракција.

Коначно, савезници морају боље да препознају шта други већ нуде. Дебата о подели терета и расељавању, као и растућа улога Европе, с правом се фокусирала на одбрамбене издатке и капацитете. Тако би требало да остане. Али операције, регионална безбедност, подршка Украјини, поморска безбедност, отпорност, партнерства и преузимање политичких ризика, све то је темељ Алијансе. Признање је јефтино. Цена његовог недостатка може бити висока. Ништа од овога не захтева балансирање Истока и Југа. Нити захтева од НАТО-а да постане све за све људе. Потребно му је нешто уређеније: признање да је регионална разноликост природна и корисна, али забрана њеног претварања у политичке поделе.

Крила НАТО-а нису творевина. Крила НАТО-а постоје зато што географија постоји. Географија ствара и обликује претње. Претње стварају и обликују перцепције. Перцепције стварају и обликују интересе. А интереси неизбежно стварају и обликују место где савезници посвећују своје најоскудније политичке ресурсе – пажњу. Циљ не би требало да буде елиминисање ових разлика. Требало би да буде да се оне натерају да раде за Алијансу. Европа, како преузима већу одговорност за конвенционалну одбрану, видеће да НАТО-у све више треба регионална стручност, регионалне капацитете и регионално вођство. Ово би требало да ојача Алијансу, а не ослаби. Али само ако специјализација долази са способношћу да се виде стратешки приоритети оних који гледају на мапу са друге стране.

Аутор : Витаутас Лескевичијус – литвански стручњак за безбедносну и одбрамбену политику и аналитичар за питања НАТО-а и ЕУ.

ГеоПост