Bezbednost na Kosovu i Zapadnom Balkanu nakon Banjske: Političke preporuke Instituta za studije hibridnog ratovanja Octopus

Dr Jasmin Mujanović, Novembar 2023

Srpski nacionalistički paravojni napad u Banjskoj na severu Kosova, u kojem je ubijen jedan kosovski policajac, a dvojica ranjena, najgori je primer nasilja u zemlji od kraja rata 1999. godine i intervencije NATO-a.

U Banjskoj vidimo impresivne dokaze da Beograd pokazuje obnovljenu spremnost da upotrebi silu da utiče na političke prilike u susednim državama. Direktna umešanost službi državne bezbednosti Srbije u napad – kroz obezbeđivanje oružja i municije, korišćenje njihovih vojnih objekata za pripremu napada i poznate veze napadača sa najvišim nivoima rukovodstva Srbije – zahteva suštinski odgovor iz prestonica Kvinte i same vlade Kosova.

Sledeći izveštaj sadrži pet političkih preporuka da se adekvatno odgovori na događaje u Banjskoj i, pre svega, da se osigura da Beograd ne rizikuje dalju eskalaciju nasilja. Verodostojne posledice i izgradnja jakih preventivnih kapaciteta u Prištini su ključni za obezbeđenje stabilnosti Kosova i celog regiona Zapadnog Balkana. Ako se srpskim nacionalističkim elementima dozvoli da veruju da je nasilje ponovo dozvoljeno sredstvo političkog uticaja, oni neće samo ugroziti bezbednost, suverenitet i teritorijalni integritet Kosova. S vremenom će Bosna i Hercegovina i Crna Gora takođe biti na meti. To bi takođe dovelo do daljeg demokratskog nazadovanja u Srbiji, što bi takođe povećalo verovatnoću međudržavnih sukoba u regionu.

Ni NATO ni EU ne mogu sebi priuštiti još jednu krizu sa više frontova u regionu, posebno imajući u vidu značajnu promenu globalnih geopolitičkih uslova od februara 2022. Primena preporuka iz ovog izveštaja bi stoga ne samo značajno unapredila stabilnost i bezbednost na Kosovu, već bi takođe osigurao interese Zapada u održavanju mirnog okruženja širom Zapadnog Balkana.

Ovo je, na kraju krajeva, glavni analitički cilj ovog teksta: naglašava da je u interesu evroatlantske zajednice pre svega da ima suvereno, demokratsko Kosovo čiju bezbednost pouzdano štite kosovske službe za sprovođenje zakona i bezbednosne službe. U tom pogledu, Srbija na svom sadašnjem kursu je protivnik, a ne partner. Ali, konsolidacijom podrške i posvećenosti Zapada Kosovu, možemo vremenom da obezbedimo da će srpska politička klasa prepoznati da je njen trenutni maksimalistički kurs gubitnički predlog: na međunarodnom, ali i na unutrašnjem planu. Jaka, suverena država Kosovo – zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom – su daleko najbolji instrumenti na raspolaganju evroatlantskoj zajednici da konačno u srpskom društvu stvori istinsko prihvatanje da su jugoslovenski ratovi završeni i da je srpski nacionalistički i ekspanzionistički projekat – bilo da se zove „Velika Srbija“ ili „Srpski svet“ – poražen.

Preporuka 1: Zamrzavanje dijaloga između Prištine i Beograda dok ne bude dostupan potpun i nepristrasan izveštaj operativne grupe NATO-a o događajima u Banjskoj

Pokušaj da se u ovom trenutku nastavi dijalog između Prištine i Beograda je nerazuman i nepromišljen. Prvo, u nedostatku formalnih sankcija Srbiji i od strane SAD i EU nakon događaja u Banjskoj, takav pokušaj implicitno šalje signal da je zvanični Zapad spreman da toleriše upotrebu sile za oblikovanje i usmeravanje političkih pregovora između dve strane. Kao signal i celom regionu Zapadnog Balkana, ovo je duboko destruktivno po sopstveni interes Zapada u promovisanju međunarodnih normi i vladavine prava. Čak ni Kosovo, kao suverena država, ne može sebi priuštiti da bude prisiljeno na političke ili diplomatske pregovore sa vladom koja podstiče nasilje na njenoj teritoriji; to je politički samoubilački predlog za svaku demokratsku vladu.

Drugo, insistiranje na obnavljanju dijaloga je u suprotnosti sa principima zapadne politike koji su jasno izraženi na drugim mestima tekuće geopolitičke krize, pre svega u Ukrajini i Izraelu. U slučaju ruske agresije na Ukrajinu i terorističkih napada Hamasa na Izrael, SAD i druge prestonice Kvinte odbacile su pregovore kao kredibilnu alternativu fundamentalnim bezbednosnim interesima ukrajinske i izraelske države. Iako na Kosovu nema aktivnog rata, Srbija je jasno pokrenula hibridnu kampanju protiv zemlje i njenih građana, te stoga Kosovo mora da insistira na istim osnovnim bezbednosnim principima kao Ukrajina i Izrael. Odnosno, mora da obezbedi punu pravno-političku kontrolu nad svakim delom svoje teritorije pre nego što kredibilno razmotri bilo kakvu alternativnu administrativno-ustavnu reformu države.

Neuspeh da se to uradi samo će podstaći pojavu paralelnog i kontradiktornog političkog režima na teritoriji Kosova, čak i ako se isti nominalno integriše u ustavni poredak zemlje. Treba samo pogledati Republiku Srpsku u Bosni i Hercegovini i njene secesionističke vlasti da bi se shvatilo da će dijalog i transfer bez funkcionalnog, racionalnog bezbednosnog i pravnog aparata koji slobodno deluje na celoj teritoriji samo dovesti do još većeg haosa. Stoga, da bi se vratila mogućnost nastavka dijaloga, neophodna je potpuna istraga događaja u Banjskoj od strane nepristrasne treće strane kao što je KFOR ili obaveštajna služba povezana sa Severnoatlantskom alijansom. Kada se činjenice u potpunosti razjasne i počinioci pravilno sankcionišu (u političkom i krivičnom smislu), može se nastaviti dijalog sa ciljem stvaranja ravnopravnog, ali i funkcionalnog okvira za buduću vladavinu Kosovom.

Preporuka 2: Povećati bezbednosnu podršku za Kosovsku policiju i Kosovske bezbednosne snage

Kao što je već pomenuto, Kosovo bi trebalo da bude priznato kao suverena strana u kontekstu spora sa Srbijom, bez obzira na stav(e) Beograda i pet zemalja EU koje ne priznaju. Prema tome, Kosovo treba da uživa prava na sve iste odredbe o državljanstvu kao i svaki drugi suvereni akter, čiji je najosnovniji aspekt bezbednosni monopol nad celom teritorijom države. Stoga, Kosovskoj policiji i Kosovskim bezbednosnim snagama (KBS) potrebna je stalna, ali i povećana podrška da bi mogli da projektuju snage i održavaju red i zakon u svim delovima Kosova, uključujući sever.

Tokom napada na Banjsku, kosovska policija se pokazala kao efikasna i profesionalna snaga, sposobna da vešto neutrališe sofisticirani, državno sponzorisani paravojni napad. Ali Srbija nesumnjivo i dalje ima značajnu vojnu prednost nad Kosovom. Stoga je od najveće važnosti da NATO pomogne kosovskim agencijama za sprovođenje zakona i bezbednosnim agencijama u (ponovnom) stvaranju kredibilnog kapaciteta za odvraćanje, u cilju uspostavljanja šireg regionalnog balansa snaga protiv Beograda.

Kosovske vlasti će morati da obaveste Kvint i NATO o tačnim sredstvima koji su im potrebni, ali je jasno da će ova lista neizbežno uključiti visoko mobilna oklopna vozila za kosovsku policiju, protivtenkovske i artiljerijske sisteme za KBS, i helikoptere za hitne službe u zemlji (vidi isporuku američkih helikoptera Huei II Oružanim snagama Bosne i Hercegovine 2022.).

Preporuka 3: Ukinuti mere SAD i EU protiv Kosova

U međuvremenu, imperativ je da se ukinu mere SAD i EU protiv Kosova koje su uvedene ranije ove godine nakon nereda srpskih nacionalista u Zvečanu, u kojima je povređeno više od dvadesetak vojnika KFOR-a. Ove kvazisankcije su nesumnjivo još više ohrabrile Vučića i srpske ekstremističke elemente saveznike pre napada na Banjsku i učvrstile postojeću asimetriju u odnosu međunarodne zajednice prema obema stranama.

Zapadni zvaničnici će možda nastaviti da negoduju zbog protivljenja Kurtijeve vlade jednostranoj primeni Briselskog sporazuma iz 2013. godine, odnosno daljem prenosu lokalnih vlasti na šačicu opština sa srpskom većinom na severu bez ikakvih političkih pokreta iz Beograda. Ali Kurtijeva vlada je ponudila razumne ustupke u realizaciji istog, a njena zabrinutost da Srbija naoružava kriminalne i ekstremističke elemente na severu, nažalost, pokazala se odmerenom i tačnom. Posebno u odnosu na premijerovo često poređenje postojećih modaliteta ‘Zajednice srpskih opština’ koje podržava SAD i EU sa propalim modelom Republike Srpske u Bosni i Hercegovini.

Razgovori između Prištine i Kvintija o alternativnim planovima vlade za sever Kosova mogu i treba da se nastave, ne samo zato što se čini da je Priština jedina strana u dijalogu koja je spremna da razgovara i debatuje o ovim pitanjima. Međutim, takvi razgovori mogu biti istinski plodonosni samo ako SAD i EU isprave grešku svojih prethodnih akcija prema Kosovu. Za Prištinu je obezbeđivanje ove političke promene fundamentalno pitanje demokratske odgovornosti prema njenim građanima, koji su jasno stavili do znanja da neće tolerisati vlade koje ugrožavaju osnovne bezbednosne i političke interese zemlje. Nažalost, s obzirom na nedostatak istinskih demokratskih procesa u Srbiji, to se ne može reći za režim u Beogradu.

Preporuka 4: Hitan prijem Kosova u NATO-ovo Partnerstvo za mir

Mali, ali izuzetno važni koraci se takođe moraju preduzeti da bi se poboljšao položaj Kosova u međunarodnoj zajednici. Možda bi najuticajniji od njih – koji bi takođe poboljšao bezbednosnu poziciju i sposobnosti zemlje – bilo uključivanje Prištine u program NATO-a Partnerstvo za mir (PzM).

To je odluka koju NATO može da donese bez saglasnosti i učešća Srbije, Rusije ili Kine. Glavna prepreka je nepriznavanje suvereniteta Kosova od strane četiri države članice NATO-a. Međutim, Alijansa je nesumnjivo u poziciji da obezbedi uključivanje Kosova u program Partnerstva za mir čak i ako zemlje koje nisu priznale zvanično zadrže svoje postojeće stavove; jednostavno ne bi morali da se protive uključivanju Kosova u program. To znači da ne treba da podržavaju aspiracije Kosova u Partnerstvu za mir, već da se jednostavno uzdrže od glasanja.

Ovo bi bio razuman kompromis, jer bi omogućio četiri zemlje koje nisu priznale da u velikoj meri zadrže svoje trenutne diplomatske pozicije, dok istovremeno poboljšavaju međunarodni položaj Kosova i sposobnost NATO-a da modernizuje i razvija odbrambene kapacitete Prištine. To bi takođe poslalo neophodan signal Beogradu da atlantska zajednica neće beskonačno tolerisati njegove destruktivne aktivnosti. Konačno, to bi takođe bilo jasno upozorenje Rusiji i Kini, koje sve više veruju da one – a ne NATO – određuju uslove angažovanja na Zapadnom Balkanu.

Preporuka 5: Povećati diplomatski pritisak na 5 zemalja EU koje ne priznaju kako bi se otvorile perspektive Kosova u EU i NATO-u

Kao što je pomenuto u ovom tekstu, trenutna asimetrija međunarodnog statusa Srbije i Kosova samo je pogoršala očiglednu nerešivost spora. Konkretno, veštački je ojačao opstrukcionistički stav Srbije, iako su SAD i EU potrošile ogroman diplomatski i politički kapital da ubede obe strane da se normalizuju. Međutim, nije Srbija sama dozvolila da se ova asimetrija održi; upravo je tvrdoglav stav petorice nepriznatelja EU doveo do toga da ovo pitanje postane velika geopolitička slaba tačka za celu evroatlantsku zajednicu.

Prestonice Kvinte moraju da izvrše mnogo veći diplomatski pritisak na svoje kolege u ovoj grupi da ih pojedinačno i kolektivno ubede da u potpunosti priznaju suverenitet Kosova. Mora se jasno staviti do znanja da se više ne radi o čisto unutrašnjim prioritetima; radi se o kredibilitetu i integritetu celokupnog evroatlantskog projekta na Zapadnom Balkanu i šire. Trenutno, na primer, i visoki predstavnik EU za spoljne poslove i izaslanik EU za dijalog Prištine i Beograda dolaze iz zemalja koje ne priznaju Kosovo. Ovo je apsurdno i naravno podriva kredibilitet EU kao poštenog posrednika u ovom sporu.

Promena stava prema samo jednoj od pet nepriznatih prestonica (od kojih se Atina smatra najverovatnijim potezom) značajno bi promenila strateški pejzaž odnosa Kosova i Srbije i na kraju bi konačnu odluku učinila mnogo verovatnijom. To bi značajno narušilo kredibilitet tvrdoglavog nacionalističkog establišmenta u Beogradu i poslalo jasan signal celoj srpskoj političkoj klasi da će evroatlantska zajednica zalagati za integraciju Kosova u demokratski poredak – bez obzira na proteste Beograda ili proteste njegovih partnera u Moskvi i Pekingu.

Zaključci

Ove preporuke, čak i kada bi se sprovele, ne bi odmah obezbedile trajno rešenje kosovsko-srpskog spora, uglavnom zato što je srž problema i dalje, kao što je to bio veći deo poslednje tri decenije, u nepopustljivom nacionalističkom političkom konsenzusu u Beogradu. Ali ove preporuke nude način da smanjimo našu kolektivnu zavisnost od (nepostojeće) dobre volje Vučićevog režima. Umesto toga, naglašava delotvorne mere koje danas može preduzeti evroatlantska zajednica, uglavnom bez zabrinutosti ili interakcije sa Beogradom ili njegovim partnerima u Kremlju ili Pekingu.

Ovaj tekst jasno stavlja do znanja da za budućnost bezbednosti i suvereniteta Kosova nije potrebna saglasnost geopolitičkih protivnika Zapada, velikih i malih. Evroatlantska zajednica može, po sopstvenoj volji i u trenutku kada su Zapadu očajnički potrebne strateške i simbolične pobede, da napravi velike korake u postavljanju ove nove demokratske politike na njeno mesto. Uspešno sprovođenje ovog programa pozitivno bi se odrazilo i na sigurnost i stabilnost susednih država, prije svega Bosne i Hercegovine i Crne Gore, čime bi se unapredila kolektivna sigurnost cijelog regiona.

Ostaje da se vidi da li evropski i američki donosioci odluka imaju političku volju da rade na stabilnijem i sigurnijem Zapadnom Balkanu.