Sulj Ukšini: Bez suočavanja s prošlošću, Balkan ostaje talac srpske hegemonije i ruskog uticaja

Evropa je sporo delovala prema Balkanu, pristup koji je naneo štetu Kosovu, ali i samoj Evropskoj uniji. Ovo kaže bivši diplomata Sulj Ukšini u intervjuu za Geopost.

„Srbija ne odustaje od Rusije a da ne odustane od svoje hegemonističke pozicije“, naglašava Ukšini govoreći o igri srpske države dve „stolice“, između Zapada i Rusije.

Govoreći o destabilizujućoj ulozi Rusije u regionu, uticaju Srpske pravoslavne crkve u hegemonističkim projektima Srbije i dvostrukoj igri koju Beograd i dalje vodi između Zapada i Istoka, on poziva na jasniji i odlučniji pristup Zapada prema Balkanu, a posebno prema Srbiji. Podvlači se da će bez stvarne konfrontacije sa prošlošću region ostati talac stare hegemonističke politike.

Ceo intervju:

Ukšini: Ima jedan profesor iz Potsdama, ne zato što je to rekao, čak i da nije rekao smatram to zanimljivim jer često stičem utisak, čak i u analizama koje se danas sprovode, da ljudi kratkovido gledaju na stvari. I kaže da ne možete rešiti neke aktuelne probleme bez dobrog poznavanja dešavanja iz 19. veka. Vaše pitanje takođe ima ovu vezu. A pokušaj Rusije da se proširi ka Aziji i izgubljeni ratovi sa Japanom ostavljaju Rusiji samo jedno rešenje: da stigne do Mediterana ili preko Bosfora ili preko Balkana. A pošto se Osmansko carstvo nalazilo na Bosforu, odnosno iza njega su bili interesi same Velike Britanije u moreuzima, fokus Rusije bi bio na Balkanu. A prekretnica, ili trenutak kada se njen uticaj osetio na Balkanu, nesumnjivo je bila Istočna kriza 1875-1878. I tu je Rusija počela da traži klijentelu na Balkanu. A jedna od njenih najpovoljnijih klijenata je Srbija, i preko Srbije pokušava da stigne do Jadrana.

I tu se javlja ideja o teritorijalnom širenju. I naravno, u ovoj igri je i Austrougarska. Poenta je, međutim, bila da je u to vreme, kada evropski koncept i evropski odnosi još nisu bili ono što su danas, Rusija uspela da pronađe saveznike čak i unutar velikih sila: Pronašla je Francusku, pronašla je Veliku Britaniju i, na osnovu te premise, mogla je da ostvari svoje interese deo po deo. Čak i na Svetostefanskoj konferenciji, Berlinskom kongresu, a zatim i na Londonskoj konferenciji. I upravo na Londonskoj konferenciji pojavilo se pitanje Kosova, u kojem je Rusija podržala Srbiju i njene teritorijalne pretenzije.

Ono što mu, međutim, nije uspelo jeste da dobije srpski pristup Jadranu, jer je naišao na snažan otpor Austrougarske. Cilj je bio da se povuče linija kroz Srbiju i tako stvori kanal za ruski prodor. I imam utisak da su ga očigledno ovde imali, a to je bila briga i Edvarda Greja, tadašnjeg ministra spoljnih poslova Velike Britanije, koji svojim neutralnim stavom nije donekle podržao Rusiju kada je pozvana u okvir Antante, čime je sprečio Rusiju da izađe. Međutim, ako su ovi problemi na Balkanu nasleđe 19. i početka 20. veka, oni su zapravo upravo posledica klijentelističke i hegemonističke pozicije koja je postojala u to vreme, ili panslavističke ideje koja je začeta u Moskvi, a zatim sprovedena u delo u Beogradu.

The Geopost: Ova panslavistička ideja je pomenuta i tokom poslednje posete patrijarha srpskog Irineja, sastanka sa patrijarhom moskovskim Kirilom i sastanka sa Putinom. Kako vidite uticaj Pravoslavne crkve i u kojoj meri je Rusija potvrdila svoj uticaj kroz Pravoslavnu crkvu na Balkanu?

Ukšini: Ponekad me iznenade mlade evropski diplomate. Oni ne poznaju baš dobro ulogu ovog dela Pravoslavne crkve. Čak i unutar Osmanskog carstva postojala je neka vrsta koalicije, neka vrsta saradnje između Ruske i Srpske pravoslavne crkve radi postizanja hegemonističkih ciljeva, jer je Pravoslavna crkva uvek poistovećivala nacionalno pitanje sa verskim pitanjem. Pa čak i u ratovima devedesetih godina crkva je bila u službi politike. I isto važi i za Rusiju. I pod tim uslovima, čak ni današnja Srpska crkva, koja tvrdi da traži nove ustupke na Kosovu, nije zabrinuta pitanjem srpskih prava, već demontiranjem države Kosovo i realizacijom ideje Velike Srbije. Jer, kako kaže srpska istoričarka Latinka Perović, postojanje države Kosovo je u suštini prepreka ideji Velike Srbije. I u tom kontekstu, Srpska crkva je moćan instrument ili treći instrument pored političkih elita, treći instrument koji služi projektu velike države. I tako je bilo u vreme Miloševića, a i u ranijim periodima, nacionalistički mitovi i ratovi ili indoktrinacija, trovanje javnog mnjenja u Srbiji, permanentno sprovođeni od strane srpskih crkava, koje su umesto molitava Bogu i verskih službi održavale ideološke, političke i hegemonističke službe. A crkva je samo politički instrument koji služi politici ekspanzije.

I videli ste to u poslednjoj izjavi, srpski patrijarh sa Kosova, on govori o neistinitim stvarima jer i mi ovde imamo međunarodno prisustvo, ali istovremeno govori i o Vučićevim porukama da će Vučić doći i da neće slušati Evropu.

Međutim, verujem da nisu krive samo Srpska crkva i Rusija. Mislim da je evropsko ponašanje prema Balkanu bilo presporo. Moram da priznam da Evropska unija govori o evropskim integracijama od pada Berlinskog zida pre 35 godina. Hladni rat je trajao 45 godina. 35 godina je dugo vreme. Evropska unija se kretala puževim tempom i stvorila je ovde jaz koji je Rusija iskoristila u svoju korist. Rusija je iskoristila istu rupu u slučaju Kosova, gde su neke zemlje Evropske unije de fakto potkopale uspeh Zapada na Balkanu i Kosovu kroz nedostatak podrške Ahtisariju i nezavisnosti.

I često kažem da ovaj pristup zemalja EU nije samo naštetio Kosovu, već je oštetio i poziciju same Evropske unije. Brisel zapravo mora biti odgovoran i za ovu situaciju koja nastaje, za ovu nestabilnost, jer je Brisel uvek vodio klijentelističku politiku na Balkanu, a Srbiji nije data nikakva stvarna prilika da se suoči sa prošlošću. I vidite, samo na osnovu toga, primorani smo da držimo crkvu u univerzitetskom kampusu koju je otvorio Arkan. Nemam ništa protiv crkvenih zgrada, ali ovo je crkva Arkana ili Miloševića.

A šta traži verski objekat u univerzitetskom kampusu? I nikada nismo videli da se srpska crkva distancira, da zauzme distancirajući stav protiv tvrdnje da je crkva izgrađena bez našeg interesa, bez verske misije i sa namerom da uvredi i ignoriše Albance.

Mislim da je, kako kaže jedan strani autor, Srpska pravoslavna crkva takođe bila centar antisemitizma. A osnivanje srpske države i njeno širenje iz pašaluka u Beogradu pokrenuti su na sledećim premisama: etničko čišćenje, borba protiv manjina i pre svega toga Srpska crkva je stalno i kontinuirano stajala iza ovog projekta, koji je naravno podržavala i Ruska pravoslavna crkva i ruski politički krugovi u Moskvi.

The Geopost: Trenutno se u svetu dešavaju velike promene. Srbija, sa svojom dvostrukom igrom prema Zapadu, Rusiji i Kini, ponekad se od Zapada vidi pozitivno, ali iz naše perspektive izgleda drugačije. Gde vi vidite Srbiju i ukupni ruski uticaj na Balkanu?

Ukšini: Čini mi se naivnim očekivati da će Srbija postati prozapadna, jer su u temeljima postojanja i formiranja srpske države uvek postojale dve struje, između Istoka i Zapada, i one su bile u permanentnom ratu, ali su ovde uvek korišćene da bi se dobile privilegije i beneficije i od Istoka i od Zapada.

Mislim da bi Srbija trebalo da ima slobodu da odluči kuda želi da ide. Žao mi je zbog ovog zahteva, ali Srbija ga eksploatiše na najbrutalniji način. Takođe sam pogledao dokument nemačkog Ministarstva spoljnih poslova iz 1990-ih o tome kako da se približi Srbiji. To je bilo tokom rata u Bosni i okupacije Kosova.

Čak i tada je Zapad sledio gotovo istu metodologiju. Moramo da približimo Srbiju, jer je ona važna zemlja na Balkanu, kako ne bi prešla na stranu Rusije. I vidite, tri decenije kasnije, i dalje imamo ovu retoriku. Mislim da je poenta u tome da moraju da priznaju volju Albanaca da budu deo evroatlantskih procesa i da se integrišu. U međuvremenu, istovremeno, Srbiji može postati jasno da tamo može da ide. Mislim da će nuđenjem jasne evroatlantske perspektive za Kosovo, Srbija dobiti jači signal da zemlje koje izaberu ovaj put mogu da napreduju. Međutim, ako se Srbiji otvara jedno poglavlje za drugim bez ikakvih obaveza i istovremeno se nameću sankcije žrtvama, poput Kosova, to ne doprinosi da ona vodi politiku pragmatizma prema Zapadu.

Sve što je usledilo bilo je, po mom mišljenju, klijentelistička politika i politika koja je igrala na političku kartu. Video sam istu stvar u poverljivim nemačkim dokumentima, Tadić je to takođe predstavio na takav način da ako me ne podržite, pojaviće se ekstremističke struje.

Vučić koristi istu stvar. „Podržite me, jer će doći radikalniji ljudi od mene.“ I istorijski gledano, istorija Srbije, ili bolje rečeno cela istorija Srbije, razvijala se u tom pravcu, sa dve karte koje su se igrale ili koristile, naime ona Zapada i ona Istoka. Ali moramo biti jasni oko jedne stvari: Srbija se neće odreći Rusije, a da se ne odrekne svoje hegemonističke pozicije. I na osnovu toga, ćutljivi stav Zapada prema ovoj doktrini (za mene je to ćutljivi stav) mi se čini pogrešnim. Jer ako pogledamo događaje iz 1914. godine, kako je došlo do atentata u Sarajevu, Prvi svetski rat i slučaj Banjska, onda izgleda kao da tumačite Vučićeve sadašnje postupke. Poziv ambasadora, poziv Rusije, viktimizacija Srba, to je metod i kalendar po kojem funkcioniše srpska politika.

/The Geopost