Rusija koristi Crnu Goru da iritira Zapad i NATO

Nastojanjem da što više utiče na Crnu Goru, Rusija,pre svega želi da umanji uticaj Zapada i da povocira Zapad i NATO, a u tome ima podršku dela aktuelne vlasti, kaže za naš portal dugogodišnji novinasr i politikolog Ilija Despotović iz Podgorice. Podseća i na uticaj Rusije kroz istoriju. Naglašava, da se većina ljudi u CG, pogotovo mladih, ipak okreće Zapadu.

The Geopost: Rusija i Crna Gora imale su tokom istorije dobre odnose, ali je Rusija i tada vodila računa prevashodno o svojim interesima i donosila odluke na štetu Crne Gore. Ipak u narodu, ali i delu vlasti CG i dalje vlada mišljenje da treba da je CG okrenuta Rusiji, a ne Zapadu. Rusija to koristi, pokušajima preko crkve i Srbije da više utiče na politička i društvena dešavanja u CG. Kolika je zapravo ta moć Rusije i da li je opasna po Crnu Goru? Da li je „maligni“ uticaj Rusije na CG pojačan nakon ulaska CG u NATO?

Despotović: Tačno je da su Rusija i Crna Gora u prošlosti imale dobre odnose i da Rusija uvek vodila računa o svojim interesima. Odluke koje su se ticale Crne Gore, pre svega, bile su  u interesu Rusije, a često, suštinski, na štetu same Crne Gore. Kao primer navodim Mirovni ugovor u San Stefanu, posle uspešnih ratova sa Turskom, u proleće 1878. godine, kojim je Crna Gora, uz pristanak Rusije, dobila značajno teritorijalno  proširenje, sa granicama dužim od današnjih. Već na Berlinskom kongresu, u julu iste godine, Rusija prihvata odluku velikih sila da se ponište odredbe Sanstefanskog ugovora i da se Crna Gora vrati u stare granice.

Ipak, u Crnoj Gori je i dalje uvreženo mišljenje da sa Rusijom treba imati bliske odnose, odnosno, mnogo prisnije nego sa bilo kojom drugom državom, štaviše, bez obzira na njen odnos prema Crnoj Gori. Sadašnja vlast u Podgorici je vrlo naklonjena tom stererotipu. Rusija to koristi, pokušajima preko Srpske pravoslavne crkve i Srbije da više utiče na politička i društvena dešavanja u CG, a preko toga, zapravo, da ojača svoju poziciju prema Zapadu.                      

Crna Gora i Rusija imaju već više od tri veka uspostavljene međudržavne odnose, bolje reći određenu vrstu veza između poslednje crnogorske dinastije (Petrovići) i ruskog dvora. Ni jedna, ni druga država, pak, nikad nisu imale u punom diplomatskom formatu formalno predstavništvo jedne u drugoj zemlji. Prve ambasadore u modernom smislu i sa punim diplomatskim kapacitetom u  Podgorici, odnosno, Moskvi Crna Gora i Rusija su razmenile tek nakon obnove nezavisnosti Crne Gore, na referendumu 2006. godine, mada je zgrada ruskog poslanstva na Cetinju podignuta krajem 19. veka.

Rusija je svoju „diplomatsku“ saradnju sa Crnom Gorom, sa  vladikama na Cetinju, koji su personfikovali i  najvišu civilnu vlast u Crnoj Gori, ostvatrivala preko svojih emisara koji su u Crnu Goru dolazili povremeno, kad  je to odgovaralo ruskom dvoru, uglavnom iz Dubrovnika, gde su imali stalno sedište. To su po pravilu uvek bili Srbi, ne ljudi iz same Crne Gore, a na Cetinje dolazili kad je trebalo, u interesu Rusije, podstaći  borbu Crnogoraca protiv Osmanlija, ili kad je trebalo posredovati u rešavanju određenih  unutrašnjih političkih sporova u samoj Gori. Ruski emisari od  tamošnjih careva donosili su takozvane gramate, neku vrstu  diplomatskih pisama, bilo sa obaveštenjima o medaljama  za istaknute Crnogorce, ili  sa uputima, tačnije, određenim, vrlo konkretnim, zahtevima na planu  borbe sa Osmanlijama, a sve prvenstveno u interesu ruske carevine. Tokom 19. veka, kada je unapređen pomorski saobraćaj, Crna Gora je povremeno od  Rusije primala i materijalnu pomoć, u oružju i hrani. Neki crnogorski vladari su dobijali i novčanu pomoć, a na Cetinje su stizale i knjige, uglavnom bogoslužbene. Mnogo kasnije, u nekim periodima, pojedini Crnogorci su se školovali u Rusiji. Pojedini  crnogorski vladari su ruskom caru slali molbe da u godinama suše i gladi prime određeni broj crnogorskih porodica, radi stalnog  nastanjenja u Rusiji. I jedan broj Crnogoraca su i odselili u Rusiju. Nekoliko crnogorskih vladara su i službeno posetili ruski dvor, više po sopstvenoj želji, a neki od njih su i kao vladike hirotonisani od strane Ruske pravoslavne crkve. Jedan od vladika, Vasilije Petrović, umro i sahranjen u Rusiji. Tu tradiciju je prekinuo knjaz Danilo Petrović (od 1851. do 1860), koji je raskinuo vezu države i crkve, čime se, prije svega, zamerio samoj Rusiji, a više se na spoljnopolitičkom planu okrenuo, kako bismo danas rekli, Zapadu. Rusija se, uz Srbiju,  kao i još neke zemlje, smatra jednim od saučesnika u kampanji koja je prethodila  ubistvu Danila Petrovića.   

Ruska blagonaklonost i pomoć, pak, gotovo uvek je bila uslovljena udovoljavanjem nekim od  vojnih i državnih potreba i interesa Rusije. Može se reći da nikad nije bila bezuslovna. Crnogorske vladike su to iskusili, i, uglavnom, bili su svesni takvog odnosa. Kad bi neki od njih i pokazao svoje nezadovoljstvo, bili su „sankcionisani“ od strane ruskog dvora. Jednom od njih, Petru Prvom Petroviću, štaviše, nije odobren dolazak u Rusiju, a  nevolje sa Rusima imao je i  sam Petar Drugi Petrović Njegoš.

Prema tvrdnjama nekih istoričara Rusija je u prvoj deceniji 20. veka, zajedno sa Srbijom, skovala plan o ujedinjenju Crne Gore  i Srbije, a , zapravo, o  uništenju Crne Gore kao suverene države. Taj plan  je i ostvaren, nelegalnim sredstvima, 1918. godine, kada je Crna Gora  prtipojena Srbiji i u tom „savezu“ ušla u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, izgubivši i svoje vjekovno ime.

Uprkos svemu tome, crnogorski dinasti su imali nekrtitički odnos prema „saradnji“ sa Rusijom. Štaviše, idealizovali su Rusiju, zapravo ruske careve. Neki od njih su bili zarobljenici uverenja da bi Rusija pomogla više da nije tako daleko od Crne Gore. Otuda izreka „Bog visoko, Rusija daleko“, a da nije tako, Crnoj Gori bi sve bolje išlo.

Restlovi takvih shvatanja, idealizovane predstave, o Rusiji, postoje i danas i u tome je  mogućnost  uticaja u Crnoj Gori. Još ako je u Crnoj Gori na vlasti garnitura koja, suštinski, posmatrano objektivno i u širem kontekstu, nije oslobođena prethoodnih shvatanja, stareotipa i predrasuda, onda utoliko pre ne treba zanemarivati opasnost od ruskog faktora. Crna Gora, u državno-političkom smislu nikada nije manifestovala tako radikalan spoljnopolitički iskorak, a samim tim, i stav  koji nije u interesu Rusije, kao kada je  pristupila NATO-u. I, naravno, to je Rusiju najviše zaboljelo. Na Crnu Goru se računalo kao na „sigurnu“ proruski državu. Crnogorsko primorje se i odranije smatralo gotovo prirodnom, destinacijom za ruske brodove  koji krstare Sredozemnim morem.

U Crnoj Gori, ipak, sazreva nova svest i o samoj međunarodnoj poziciji države, stasavaju  nove generacije, sa mnogo manje optrerećenja u odnosu na stereotipe u vezi sa strateškim pitanjima. Znatno su ojačale i političke snage  koje prednost daju proevropskoj, zapadnoj, orijentaciji Crne Gore.

Za mladu generaciju, čak i za one koji su opterećeni rusofilstvom, ideal modernog života nije Rusija, nego Zapad.  U tome je potencijal za politiku koja neće dopustiti  presudan uticaj ruskog faktora. Ipak,  u celini posmatrano, čitav kontekst odnosa Crna Gora – Rusija mnogo je složeniji  i za praktično političko delovanje u samoj Crnoj Gori znatno zamršeniji. Svakako,  sve  to zavisi i od  odnosa na Balkanu, a kad je u pitanju Crna Gora, i od toga u kom će se smjeru kretati Srbija, na unutrašnjrm i spoljnopolitičkom planu, u narednom periodu. Najveći efekat u tom smislu imaće to da li će se Srbija odreći svojih velikodržavnih  interesa, projekata i  politike. Iskren da budem, u tom pogledu nisam previše optimist.

Kad se sve to ima u vidu, dakle, „budućnost“ ruskog uticaja na Balkanu, pa i u Crnoj Gori, dobrim delom, ako ne i veoma bitno, zavisi od stvarne evropske perspektive Crne Gore, da budem otvoren, od  toga  kada će Crna Gora postati članica Evropske unije. Naravno, i od politike SAD u tom kontekstu. Nema sumnje i od snage samog NATO-a, ne samo u vojnom smislu, već i u pogledu njegove političke nadmoći kao saveza u strateškom smislu. Pre svega, i NATO i EU treba što pre da otklone svaku sumnju u njihovo postojanje i u  sposobnost da, kao strateški projekt, politika i  način života, kao demokatija i  moderna civilizacija, „vladaju“ u Evropi i svetu.

The Geopost: U poslednje vreme pojačana je saradnja na naučnom i kulturnom planu, Univerzitet Crne Gore posetio je ruski ambasador, potpisani su ugovori o saradnji. Može li biti negativnog uticaja i na tom planu, s obzirom da je rektor UCG „prosuski i prosrpski“ orijentisan Vladimir Božović?

Despotović: Rusija je pokušala da direktno, brutalnim potezima, utiče na političke promene na nas, kad god im se pružila prilika, u Crnoj Gori, koje bi njoj odgovarale (pokušaj državnog udara 2016. godine). Bio je to, nema sumnje, očajnički  akt da se osujeti pristupanje Crne Gore Severnoatlantskom paktu. Rusija je za ostvarenje tog plana imala „petu kolonu“ u samoj Crnoj Gori, koju su činile političke snage, predvođene  tada opozicionim Demokratskim frontom, a koje i danas, kad god im se pruži prilika, nastoje da, u najmanju ruku, relativizuju i kompromituju članstvo Crne Gore u NATO-u. Rusija ih u tome, svakako, podstiče i ohrabruje, kroz razne oblike hibridnog delovanja, bilo direktno, ili u savezništvu sa Srbijom koja, takođe, članstvo Crne Gore u NATO-u vidi  „izdaju“ prema njoj samoj. Tako se ponavlja  istorija, jer  su i Rusija i Srbija odluku crnogorskog knjaza Danila da  odvoji  crkvu od države i da se on sam odrekne  titule  vladike, sredinom 19. veka, doživele kao neprijateljski akt prema njima. Ruska i srpska zvanična politika, jednostavno smatraju da je  Crna Gora obavezna da sledi  njihove interese. Tako je bilo u prošlosti, a takav odnos nije iskorijenjen ni do ovih godina.

I, naravno, kad u nastojanju da se Crna Gora drži poslušnom ne uspeva gruba politička sila, onda se, u svakom slučaju, pribegava metodma soft varijante subverzivnog delovanja u Crnoj Gori. Stoga se ide, i nastojaće se, da se Crna Gora drži u pokornosti delovanjem kroz institucije. Poseta ruskog ambasadora Univerzitetu Crne Gore, je vrlo ilustrativan  primer u tom kontekstu. Prethodno jer na čelo Univerziteta došla osoba sa  neskrivenim prosrpskim i proruskim političkim opredeljenjm i ruski ambasador je požurio da lično i otvoreno promoviše „saradnju“ između obrazovnih institucija dve zemlje. Očekivati je u narednom periodu konkretne oblike te „saradnje“, kroz razmene poseta, možda i u vidu mogućnosti  studiranja u Rusiji, ili, na primer, veću saradnju u odbrani doktorskih disertacija. Kultura je naročito pogodna za kamufliranu, „suptilnu“ propagandu državnih interesa Rusije, a ,svakako, u tom smislu će se koristiti i delovanje putem medija. U Crnoj Gori već sada ima  medija koji su prepoznati kao proruski. Već se može čuti za rusku TV stanicu „Sputnjik“ da je to „ruski CNN“. Simptomatično je, recimo, da je ministarka  kulture, prosvjete i nauke Vesna Bratić, već u prvoj godini prosrpsko-ruske vlade u Podgorici posetila Rusiju. Mediji su zabeležili da je ona u Moskvi učestvovala na nekoj debati pod zastavom Srbije, bez znamenja Crne Gore. 

Aktuelna vlada u Crnoj Gori će, a to je i do sada pokazala, činiti sve da održava politiku kojom se neće otvoreno zamjeriti Zapadu, a kojom, takođe, neće iritirati ni Rusiju. Odnosno, pokušavaće  da Rusiju uveri da to što ona zagovara proevropsku politiku, zapravo, nije preterano reći,  čini zato „što mora“,  jer je članstvo u NATO-u nasledila od prethodne, izrazito prozapadne vlade. Takvu poziciju i politiku Vlade u Crnoj Gori Rusija će nastojati da koristi za svoju strategiju delovanja prema Crnoj Gori.  Ali, svakako, ne zato što je njoj Crna Gora,  sama po sebi, važna, nego što je pogodna  za iritiranje Zapada, pre svega,  NATO-a.  A,  s obzirom na sve prethodno izneseno, Rusija upravo na primeru Crne Gore ima mogućnosti da svoju politiku podrivanja NATO-a i Evropske unije prikrije  i predstavi je kao „saradnju“ dve , kako se naglašava, pravoslavne zemlje  i države,  što se,  takođe,  navodi, koje iza sebe imaju više od trista godina međusobnih diplomatskih odnosa.

The Geopost: Zbog sankcija EU prema Rusiji, koje podržava zvanična CG, ima li CG prevište štete zbog toga što ne izvozi svoje proizvode na veliko rusko tržište?

Despotović: Pitanje međusobnih ekonomskih sankcija Crne Gore i Rusije, naravno, treba posmatrati u celini konteksta ukupnih međudržavnih odnosa dve države i njihove  pozicije  u konstelaciji  međunarodnih odnosa. Ekonomske sankcije su, stoga, obostrano relativne po svom značaju.  Njihov karakter  ima više politički ukus. Dobar dio javnosti u Crnoj Gori ne odobrava sankcije prema Rusiji,  ali o tome gotovo da nemsa rasprave, osim što se, tu i tamo, to pomene u parlamentu, kao „greh“ prethodne vlasti. Odavno je prestala i priča o  ekonomskoj šteti koju Crna Gora trpi zbog  zabrane izvoza crnogorskih vina na rusko tržište. Crna Gora je izvozila i nešto suhomesnastih proizvoda, ali sve to, izgleda, ne ostavlja ozbiljnije posledice na   proizvođače u Crnoj Gori. 

The Geopost