Kosovo kroz objektiv, intervju sa fotoreporterom iz 1999. godine

Tomas Sjorup, međunarodni fotoreporter koji je detaljno dokumentovao tragične događaje iz Kosovskog rata 1999. godine, nedavno je objavio svoja svedočanstva iz rata. Kroz fotografiju je sačuvao bolna, ali vitalna sećanja za istoriju naše zemlje.

Tokom intervjua za Geopost, Tomas deli svoja lična i profesionalna iskustva iz tog vremena, uključujući emocionalne izazove koje je doživeo i napore da održi objektivnost u ekstremnim okolnostima.
U svojoj knjizi „Kosovo u ratu“, koju je promovisao u sredu u Prištini, Sjorup prikazuje zločine koje je srpska država počinila nad Albancima.

Kompletan intervju u nastavku:

The Geopost: Hvala vam na ovom intervjuu za The Geopost.

Radili ste kao reporter i fotografisali tokom rata na Kosovu 1999. godine. Kakav je to bio emocionalni osećaj za vas? Kako ste uspeli da ostanete objektivni dok ste fotografisali?

Thomas: Kao fotoreporter, prvo morate da ostavite po strani sopstvene emocije. To nije lako, ali ako želite da radite kao profesionalni fotograf i novinar, morate da ostavite po strani sopstvena osećanja i da se fokusirate samo na ljude ispred sebe i kameru. To je najvažnije u ovakvim situacijama.

The Geopost: Napravili ste knjigu o ratu na Kosovu i svoju fotografsku dokumentaciju. Kako ste birali fotografije za knjigu? Koje kriterijume ste koristili pri odabiru fotografija za ovu knjigu?

Thomas: Neke od fotografija, naravno, imaju vrednost jer su prelepe fotografije, iako su iz vremena koje je bilo loše. A neke od fotografija su više istorijski dokumenti. Što se tiče istorijskih dokumenata, imam mnogo fotografija koje nikada nisu objavljene, jer možete objaviti samo toliko slika, a pravite mnogo slika kao fotograf. I imam ovu izreku da nema slika koje ne bi trebalo da se snime. Postoje slike koje ne bi trebalo da se objave. I to je ono na čemu radim celog života. Dakle, zapravo, imam mnogo slika sa mrtvim ljudima i svim vrstama loših stvari koje nikada nisu objavljene, jer nisu imale nikakvog smisla ili vrednosti za izveštavanje u vestima. Ali kao istorijski dokument, ima smisla. Zato neke od slika u knjizi nikada ranije nisu objavljene, ali ih sada objavljujem, jer su važne kao istorijski dokument.

The Geopost: Kako su porodice u ovoj knjizi reagovale na sve ove fotografije? Kako su uticale na njih? Sa kojim izazovima su se suočile?

Thomas: Porodice nisu imale nikakav uticaj na moj izbor fotografija za knjigu. Izbor sam napravio sam. Izbor fotografija i kreiranje knjige bio je dugotrajan proces. Takođe je to bio i svojevrsni teorijski proces za mene da ponovo prođem kroz sav ovaj materijal i ponovo pogledam sve slike.

The Geopost: Kako ste se osećali kada ste došli na Kosovo nakon događaja od 1999. do 2025. godine? Kako vidite razvoj našeg društva?

Thomas Upravo sam se juče vratio iz Prištine, i Priština je mnogo porasla. Mislim da je grad sada četiri puta veći nego što je bio 1999. godine, i ima novih kuća. Lepo je videti da Kosovo raste i napreduje.

The Geopost: Koja je vaša poruka ljudima i društvu na Kosovu? Doživeli ste rat i bili svedok užasnih događaja i masakra. Koja je vaša konačna poruka?

Thomas Ovaj posao ima svoju cenu. I imao je svoju cenu i za mene. Dijagnostikovan mi je posttraumatski stresni poremećaj, i radio sam ovaj posao mnogo godina. I nije to besplatno.

Morate biti svesni da ako želite da se bavite ovom profesijom, ona ima svoju cenu. Ali ne bih ništa drugačije uradio. Ponosan sam na ono što sam uradio, i to je imalo smisla, i još uvek ima smisla. Upravo sam se sinoć vratio sa Kosova i imao sam neverovatnu priliku da upoznam neke od ljudi koje sam fotografisao tokom rata, a koji su predstavljeni u knjizi. Za mene je to bila fantastična prilika da ponovo vidim te ljude. I zaista je bilo fantastično. I nešto što mi zaista pomaže da nastavim sa svojim životom. I ako smem da kažem još jednu stvar ovde: imam korice knjige. Na koricama je ovaj čovek, i mislim da je to bilo zato što je bilo tokom borbi i sve se dogodilo tako brzo. Samo sam stao i slikao ga, onda je on krenuo u jednom pravcu, a ja u drugom. Ne znam ko je on. Čak mu i ne znam ime. I možda—ne znam da li je još živ ili je poginuo tokom rata. Za mene bi bilo fantastično da možda stupim u kontakt sa nekim članovima njegove porodice, ili sa njim samim, ako je nadam se, još živ.

/The Geopost