Irina Avramenko: Tajna ruska propaganda praćena uputstvima roditelja, nazivima mesta, pa čak i fontovima

Ruska kultura je instrument hibridnog rata koji Rusija vodi ne samo protiv Ukrajine, već i protiv demokratije u svetu. Prema rečima pisca Oksane Zabužko, to je maskirna mreža za ruske tenkove. Mnogo pre pune invazije, nelegalne okupacije Donbasa i aneksije Krima, u Ukrajini se moglo slobodno kupovati ruske knjige, slušati rusku muziku i gledati ruske filmove.

Ali šta da kažem, čak i na Kosovu, koje nesumnjivo podržava Ukrajinu u ratu sa Rusijom, na festivalima i koncertima se često može čuti muzika Rahmanjinova, Čajkovskog i drugih ruskih kompozitora. Organizatori poručuju: “Šta je tu loše? Ovo je muzika, a ne politika!”

The Geopost nastavlja sa predstavljanjem knjige „Dekonstruktori istine“, koju su izradile ukrajinske autorke: Natalija Steblina, doktor političkih nauka, profesorka Odseka za novinarstvo i društvene komunikacije Donjeckog nacionalnog univerziteta Vasil Stus i Irina Avramenko, novinarka i medijska ekspertkinja. na Institutu za demokratiju Pilip Orlik.

Ovaj analitički rad ispituje propagandne metode i narative Kremlja u takozvanim ruskim opozicionim medijima.

Prvi deo razgovora dostupan je ovde.

Ceo intervju (drugi deo)

Irina Avramenko: Želela bih da se dotaknem pitanja nivoa medijskog obrazovanja naše populacije. Činjenica je da mnogi ljudi sebe smatraju medijski pismenima. Na primer, ako vide članak da je ukrajinski predsednik Zelenski navodno ukrao dečaka u gaćama i sakrio ga u biolaboratorije i shvate da je to lažna vest, onda su već medijski pismeni.

U stvari, ne. Već duže vreme doživljavamo, da tako kažem, naoružavanje kulturnog i svakodnevnog prostora. Termin “naoružavanje” znači pretvaranje u oružje. Sve je postalo oružje: kultura, knjige, filmovi, festivali, spomenici, čak i dečije igračke. Sve je to, na ovaj ili onaj način, sadržalo znake propagande. Na primer, filmovi „Brat 2” ili „Reč sina” („Brat 2” „Slovo pacana”).

Svi smo imali na policama knjige klasika ruske književnosti, dela kulture i muzike.

Još se vode rasprave o tome da li vredi preimenovati Muzičku akademiju Čajkovski u Kijevu. Čak i sada (treće godine Velikog rata) ponekad vidim majke kako pokazuju deci ruski crtani film „Maša i medved“.

Muzičke ustanove, pozorišta, dečji crtani filmovi… Udžbenici, čak i nacionalna kuhinja pretvoreni su u oružje. Vredno je zapamtiti kako su Rusi pokušali da usvoje tradicionalno ukrajinsko jelo “boršč”. Tajna ruska propaganda pratila je roditeljska uputstva, nazive mesta, pa čak i fontove.

Nedavno sam objasnila da je font takođe vrsta oružja. I danas, kada su fontovi promenjeni u kijevskom metrou, to je takođe bilo važno, jer postoje ukrajinski fontovi koje su razvili naši autori.

Crkva je dugo bila oružje u rukama ruskih propagandista.

Takođe, opasnost za koju malo ko zna jesu praznici. Prethodno je na račun jednog zanosa stvaran zajednički kulturni i svakodnevni prostor tokom proslave 9. maja, 8. marta, 23. februara. Danas, kada su propagandisti Kremlja shvatili da to više ne funkcioniše, smislili su nove „zajedničke“ praznike.

Vidimo na društvenim mrežama kako svi počinju da slave Dan dečaka, Dan devojčica ili nešto slično. Ali Google pretraga pokazuje da se ovaj dan slavi samo u Rusiji, nigde drugde. Gotovo sve što politički stratezi Kremlja mogu da postignu, pretvaraju se u oružje.

Inače, gospođa Natalija je pitala kako smo uspeli da tako brzo uklonimo spomenik Puškinu iz Dnjepra. Pre neki dan smo u Krivom Rogu napustili Puškina i Ljermontova, ako se ne varam.

Što se tiče književnosti, ovde ima dosta toga da se kaže, ali želim da skrenem pažnju na ovo. Sva ruska književnost, počev od Tretjakova i Sumarokova, počela je kao „lojalni subjekt“. Iznenadio sam se kada sam saznao da je Dostojevski napisao odu caru. U početku je bio poslat na teški rad zbog učešća u nekoliko pobuna. I u teškom radu, mislim da se moralno slomio. Vratio se i napisao vernu odu smrti cara Nikolaja I. Tako je usvojio militarističke ideje autokratije!

O Puškinu već ćutim. On je pevač imperije – nisam ja taj koji je smislio tu etiketu. Čak je i Čajkovski, koga svi toliko vole, takođe stvarao u korist Ruske imperije. Na primer, u baletu „Labudovo jezero” postoji „Ruski ples”. Uvek sam se pitao zašto se ovaj koncertni broj ponekad pojavi u baletima, pa nestane u nekim produkcijama. Postoji verzija da je, kada je balet već bio spreman, od Čajkovskog zatraženo da ubaci ovaj broj u libreto. Zatim je došlo do drugog rata, a da bi se podigao patriotski duh, od kompozitora je zatraženo da brzo napiše “Ruski ples”.

Sva ruska kultura je uvek služila Rusiji. Ovo je činjenica. Drugo, praktično sva ruska kultura se sastoji od imena koja ne pripadaju Rusiji. To su talenti koje je imperija preuzela iz reda talenata porobljenih naroda. Zato gospođa Natalija i ja u našim člancima naglašavamo potrebu dekolonizacije ruskog kulturnog nasleđa. Ova imena moraju biti vraćena narodima kojima pripadaju.

O tome treba da pričaju ruske ličnosti koje su sada dobrodošle na Zapadu, kojima se daju platforme, koji zarađuju krvlju Ukrajinaca. Umesto toga, vidimo ih kako se zalažu za ukidanje sankcija, govoreći da je pogrešno „ukidati“ rusku kulturu. Oni zauzimaju poziciju žrtve. To je pokazatelj da oni, bar za sada, nisu naši prijatelji, već suprotno.

The Geopost: Ruska propaganda se stalno menja, oponaša, prilagođava se novoj stvarnosti i smišlja nove poruke. A mi, Ukrajinci, moramo stalno da ponavljamo jedno te isto, da je Ukrajina nezavisna, samoupravna država, da su Ukrajinci drevni narod koji je postojao mnogo pre Ruske imperije. Kako da nastavimo u ovoj situaciji, da budemo ravnopravni borci protiv ruske propagande, jer je ona uvek korak ispred?

Natalia Steblina: Zaista, o ovom pitanju se već dugo razgovara. Kako da odgovorimo na rusku propagandu – da li to bude kontrapropaganda ili samo kvalitetno novinarstvo? Ja lično branim drugu poziciju. Teško je, ali nam je važno da pronađemo profesionalna sredstva, etičke načine da se suprotstavimo takvim napadima. I očigledno, ako govorimo o tome šta dalje može da se uradi, to je da utičemo što je više moguće na našu glavnu publiku u inostranstvu.

Ovde zaista gubimo. Rusija je sve ove „ruske kuće“ i druge organizacije stvorila davno, davno. Nažalost, nismo ništa uradili, više smo se bavili našim unutrašnjim problemima. Stoga bi prvi korak trebalo da bude kvalitetan stručni odgovor na sve ove optužbe. Drugi korak je da što više proširimo svoju publiku u inostranstvu, proučimo njihove potrebe, interesovanja i razgovaramo, možda ne toliko o sebi, koliko o tome kako im je Rusija nanela štetu.

Kao što je gospođa Irina već rekla, ovo je dekolonizacija ili, drugim rečima, postkolonijalna kritika, o kojoj Eva Tomson mnogo piše. Ona je među prvima započela dekolonizaciju ruske književnosti. Sami Rusi neće dekolonizovati svoju „veliku rusku književnost“. Mi – Ukrajinci, Litvanci, Poljaci i drugi narodi – to moramo učiniti. Moramo pokazati da je ta „velika ruska kultura“ zapravo imperijalna. Tako ja to vidim.

The Geopost: Ovu veliku laž niko neće moći sam da razotkrije. Samo moramo da se okupimo.

Irina Avramenko: U rukama držim knjigu „Dekonstruktori istine“. To smo pokušali da uradimo u našoj zemlji. Voleli bismo da stranci čitaju ovu knjigu. Na ovaj način bismo mogli da promenimo misli koje im je ruska propaganda usadila u glavu.

Možemo je poslati poštom ljudima kojima bi ova knjiga mogla biti korisna. Knjiga je dostupna u elektronskoj formi na sajtu Instituta Pilip Orlik. U rukama imam štampanu verziju na engleskom.

The Geopost: Hvala. Inače, na početku razgovora napomenuli ste da ste ovu knjigu već predstavili stranoj publici. To je bilo u Rumuniji, zar ne?

Irina Avramenko: Da, bilo je to na konferenciji u gradu Konstanci. Bilo je novinara, publicista, naučnika itd.. Bila sam jako zabrinuta jer nisam govorila engleski, već sa prevodiocem. Plašila sam se da neke poruke neće biti isporučene. Ali imao sam divnog prevodioca koji je dugo živeo u Rumuniji. Preneo je moje poruke tako kompetentno i jasno da je sve prošlo savršeno.

Štaviše, kasnije su mi ljudi dolazili i tražili knjigu. Profesor sa Oksforda je rekao: „Kakva fantastična metafora postoji za sličnost između ‘dobri-loši panduri’ i ‘dobri-loši Rusi’ Iz te fraze sam znao da su me čuli.

Natalija Steblina: Mogla bih da dodam da smo ove nedelje predstavili našu knjigu britanskoj publici zahvaljujući britanskoj ambasadi u Ukrajini. Prezentacija je bila za malobrojnu publiku, ali svi njeni učesnici su nekako povezani sa Ukrajinom ili Rusijom.

Prijem je bio veoma pozitivan, što nisam očekivala. Jedino sa čime se nisu složili je da film „Brat” navodno ne sadrži priznanja Kremlja. Morao sam detaljno da objasnim šta je narativ. Ali generalno, prijem je bio veoma topao.

The Geopost: Hvala vam na vašem radu. Nadam se da će se knjiga čitati što više , a najvažnije je da rezultati ovog napora budu vidljivi. Neka bude više medijski pismenih ljudi. Želim vam sve najbolje i vidimo se ponovo.

/The Geopost