Đuranović: Crkva Srbije zajedno sa Rusijom zalažu se za uvođenje jedne nacionalne države

Direktor i glavni urednik Pobjede, Draško Đuranović, govoreći o uticaju Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, kazao je da je njen uticaj dvostruki. On je u intervjuu za The Geopost rekao da se SPC, odnosno Crkva Srbije, zalaže za uvođenje jedne nacionalne države.

Prema njegovim rečima, litije koje je organizovala Srpska pravoslavna crkva tokom 2020. godine bile su vrlo dobro organizovane i finansirane od strane zvaničnog Beograda, ali, i od, kako je rekao, strane ruskog faktora.

Đuranović je dodao da nakon nezavisnosti Crne Gore, Srpska pravoslavna crkva je imala izutetno jaku saradnju sa zvaničnim Beogradom, a posredno i sa Ruskom pravoslavnom crkvom.

Istakao je da je SPC kroz litijaški pokret, koji je bio neka vrsta političkog pokreta za svrgavanje Đukanovićeve vlasti, uticala na formiranje Vlade Zdravka Krivokapića.

“Crkva je odigrala veliku ulogu u smeni vlasti u Crnoj Gori. To samo po sebi ne bi bio toliki problem, kada ta promena koja se desila u Crnoj Gori, na izborima avgusta 2020, nije u stvari odvela Crnu Goru u jednu dodatnu klarikalizaciju društva i dodatnu fašizaciju društva”, kazao je Đuranović.

Ceo intervju: 

Geopost: Kakva je uloga Srpske pravoslavne crkve i njen uticaj na Crnu Goru, da li je povezan sa ruskim uticajem na Crnu Goru?

Đuranović: Pa nažalost, uticaj Srpske pravoslavne crkve se nije na ovim prostorima, ne samo u Crnoj Gori, promenio od devedestih godina prošlog veka, kada je crkva imala aktivnu ulogu u raspadu Jugoslavije i to, krvavom raspadu Jugoslavije. SPC, ili kako je mi zovemo, Crkva Srbije, ponaša se kao crkva koja na neki način propagira i zastupa interese srpske države u čitavom regionu, i to ne bi bio problem da se radi o imperijalnom projektu koji se kolokvijalno naziva „Srpski svet“, a srpski svet je izvedenica iz jedne šire priče koja se vezuje opet za Rusiju, ruski svet, ruski mir.

Dakle, uticaj Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori je dvostruki. Na unutrašnjem planu, SPC, odnosno Crkva Srbije se zalaže za uvođenje praktično jedne nacionalne države, odnoso, Crkva Srbije nikada nije priznala zvanično postojanje Crnogoraca kao nacije i od vremena kada se vlast u Crnoj Gori odlučila da se ide na referendum ka nezavisnosti, Crkva Srbije je ulagala maksimalne napore da se to spreči.

Nakon nezavisnosti Crkva je imala izutetno jaku saradnju sa zvaničnim Beogradom, a posredno i sa Ruskom pravoslavnom crkvom i mislim da je ovih poslednjih decencija Crkva ta koja je igrala vrlo negativnu ulogu, što se tiče mira u Crnoj Gori i na Balkanu. Crkva Srbije je dominantno kroz litijaški pokret, koji je bio neka vrsta političkog pokreta za svrgavanje Đukanovićeve vlasti, uticala na formiranje Vlade Zdravka Krivokapića. Litije koje je organizovala SPC tokom 2020. godine su bile vrlo dobro organizovane i vrlo dobro finansirane i od strane zvaničnog Beograda, ali, i od strane ruskog faktora. Pri tome, odrađena je jako dobra propagandna kampanja prema zapadnim zemljama, gde se sprovodio jedan propagandni slogan da u Crnoj Gori, bivši komunisti progone hrišćane. U suštini je iza motiva SPC bila želja za posedovanjem imovine koja im nezasluženo pripada u Crnoj Gori, jer, recimo, manastir Cetinjski, normalno da ne pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je formirana 1920. godine, a manastir sagrađen 1600 i neke godine.

Hoću da kažem da je Crkva odigrala veliku ulogu u smeni vlasti u Crnoj Gori. To samo po sebi ne bi bio toliki problem kada ta promena koja se desila u Crnoj Gori, na izborima avgusta 2020, nije u stvari odvela Crnu Goru u jednu dodatnu klarikalizaciju društva i dodatnu fašizaciju društva. Dakle vrednostni sistem koji Crkva Srbije zagovara je u stvari nastavak „Justinijanove politike“ to je jedna politika Justilijana Popovića, crkvenog ideologa, koji je u suštini zajedno sa još nekim crkvenim ideolozima održava fašističke ideje, od Hitlera pa na dalje.

Nažalost, ta Justinijanova struja je i dalje jaka u Crkvi Srbije i mislim da i dalje sprovode onu ideologiju „krvi i tla“, to se ne vidi ne samo u Crnoj Gori, to se vidi i na ponašanju Crkve i na Kosovu, posebno u Bosni i Hercegovini. Crkva Srbije jeste Crkva koja podržava sve ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, uključujući genocid u Srebrenici. Crkva Srbije je organizacija koja je više politička nego verska, i Crkva Srbije podržava invaziju Rusije na Ukrajinu, iako su i jedan i drugi, takozvani, bratsk narodi i pravoslavni narodi. Crkva Srbije nema problem da podrži invaziju i ubijanje pravoslavnog stanovništva u Ukrajini. To je tragično jer još uvek Crkva Srbije ima dosta veliki uticaj na ljude. Pre desetak dana, mitropolit Joanikije je stajao ispod zastave Carske Rusije, šaljući na taj način simboličnu poruku da treba Carska Rusija da se obnovi.

Geopost: Kada pričamo o ruskom uticaju na Balkanu, konkretno u Crnoj Gori, šta možete da kažete, kako je Rusija direktno ili indirektno povezana svojim uticajem na Crnu Goru?

Đuranović: Veze između Rusije i Crne Gore su istorijske i tradicionalne još iz vremena Petra I, Patra II, dinastije Petrovićau u Crnoj Gori, ali, te tradicionalne i dobre veze, prijateljstvo između Rusije i Crne Gore, prilično je zloupotrebljeno u Crnoj Gori, pogotovu u vremenu kada se crnogorska vlast odlučila 2003, 2004. i 2005. da ide u pravcu nezavisnosti, ali, istovremeno u pravcu Zapada. Negde, pre jedno 12, 13 godina Rusija je zvanično zatražila za dve luke u Crnoj Gori, luku Bar i luku Kotor, pristup ruskim vojnim brodovima, ponudila milijardu i po evra, to je bila želja Rusije da izađe na topla mora, jer osim luke u Siriji, Rusija nema izlaz na topla mora.

Oni su tada pokazali, iako je to bila zvanična ponuda, neku želju da vladaju ovim regionom, to je crnogorska strana odbila. Crnogorska vlast, predvođena Đukanovićem je vodila Crnu Goru ka Zapadu, pošto Rusija smatra Srbiju, Crnu Goru, i deo Bosne pa i deo Kosova, svojom interesnom zonom, i ona je htela da zaštiti svoj utivaj na toj interesnoj zoni koja, po mišljenju Kremlja, njima pripada. Dešavanja u Crnoj Gori pred parlamentarne izbore 2016. a to je godinu dana pre nego što će Crna Gora ući u NATO, jesu pokazala koliko može taj maligni uticaj Rusije da bude jak čak i na terenu.

Kao što znate, 2016. godine, ne zahvaljujući samo crnogorskim službama, već i zapadnim, mislim na britansku i američku, otkriven je pokušaj ruskog političkog udara. Očigledno je bio uticaj Rusije i želja da se svrgne crnogorska vlast ne samo da bi ta vlast bila svrgnuta nego, pre svega da bi se promenio taj geostrategijski put Crne Gore ka Zapadu, i za malo su uspeli 2016. ono što nije uspelo, da kažem, oružanim putem ili teorijom zavere, uspelo im je 20 godine uz pomoć Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, i političara koji su proruski kao što su ljudi iz Demokratskog fronta, ljudi iz još nekih brojnih srpskih nevladinih organizacija ovde, jer preko Beograda je finansriana i osnovana Srpska kuća u Podgorici u vrednosti od 3 miliona i 700 hiljada evra. Pokazalo se da i 2016. kao i propagandni punktovi kao što su Sputnjik, Info res.. rusko-srpske propagande odigale su značajnu ulogu 2020.godine u svrgavanju Đukanovićeve vlasti.

Geopost: Kakva je strategija Srbije prema Crnoj Gori?

Đuranović: Nažalost, ovde je Crna Gora podeljena po tom pitanju, većina je do dvadeste godine bila oštro protiv te vrste takozvane bratske pomoći, koju nam Srbija kao pruža, međutim, ova snaga se od avgusta 2020. promenila, mada na terenu, među običnim svetom, mislim da većina ljudi je protiv te vrste uticaja.

Obrisi Srpskog sveta su vrlo jasno rečeni, u suštini oni su nastavak samo drugim sredstvima one iste ideologije koju je spovodila svojevremeno Srpska akademija nauka i umetnosti, kroz svoj memorandum, koj je pokušao Milošević da sprovede na nivou bivše Jugoslavije kada je govorio da svi Srbi treba da žive u jednoj državi. Od tog slogana „svi Srbi u jednoj državi“ došlo se do jednog srpskog sveta koji je u stvari samo jedno drugo ime za srpsku politiku, koja ima svoje epigone u Crnoj Gori kroz političke partije, kroz brojna udruženja. Istovremeno se naslanja na projekat takozvanog ruskog sveta, jer ruski svet ima neke svoje teritorije nad kojima treba da dominira, tako i srpski svet na Zapadnom Balkanu ima teritorije nad kojima treba Vućič da dominira uz pomoć Putina.

Ta ideologija nije samo vezana za predsednika Srbije, to malo širi projekat u kome su uključena brojna udruženja, pa čak i delovi Akademije nauka,i deo crnogorske Akademije nauka i umetnosti. Situacija je što se tiče Crne Gore kompleksna, zato što iznuta ima onih koje te političke ideje podržavaju i koje su finansirane.

Nakon pobede Demokratskog fronta, odnosno srpskih snaga u Nikšiću, Vučić je naredio da grad Beograd uplati 2 miliona evra Nikšiću kao pomoć, a pritom kompletna ekipa partijska mašinerija, koja je zadužena za, uslovno rečeno, proizvodnju glasova, bila angažovana u Nikšiću, a svi srpski mediji su, kada su bili lokalni izbori u Nikšiću, pravili specijalne emisije.. Tako da je srpska propaganda prilično uticajna ovde, televizija na nacionalnom frekvencijom u Crnoj Gori nije u rukama ljudi iz Crne Gore. To dovoljno govori koliko je Crna Gora pod pritiskom političke pa i medijske propagande sa strane.

Geopost: Koji je razlog i koja je strategija Vučića koji vodi Srbiju statusno pravno, vojno.. šta to znači za Srbiju i za sam region?

Đuranović: Iskreno rečeno, predsednik Srbije je dosta dobro politčki balansirao između Evrope, Amerike i Rusije, iako je jasno da je Srbija ruski igrač na Balkanu, ali, uz pomoć politike koju je na neki način reprezentovala Angela Merel, Vučić je izgradio moć, pre svega u Srbiji, to je neka vrsta ekonomske i političke povezanosti sa Rusijom.

Uglavnom, Evropa je dugo tolerisala tu pro-rusku politiku Aleksandra Vučića, međutim, sada tragičnim dešavanjima u Ukrajini sa invazijom Rusije, mislim da se stvari menjaju i proces se ubrzava, tako da ta teorija neutralnosti, sedenje na dve stolice, što Vučić igra, neće biti jednostavna da se izvede. Mislim da Srbija ne može okrenuti leđa Rusiji. Vučić ne možete biti podržavalac Rusije i istovremeno tražiti brzi prijem u EU.

To se može vrlo posredno, ali i u dogledno vreme odrazti na poziciji Vučića u pregovorima sa Kosovom, koja neće više biti tako lagodna. Mislim da će Vučić biti u ozbiljnom problemu koji sad on gura „pod tepih“ zbog izbora koji su u Srbiji 3. aprila. Nakon 3. aprila, mislim da Srbija mora da se suoči sa izborom koji neće biti lak, a nisam siguran da Srbija bez obzira ko pobedio 3. aprila, uopšte može da napravi takav zaokret, da se okrene ka Zapadu, a da ostane u nekim dobrim odnosima sa Rusijom.

Srbija pati od te želje i EU i Kosova. To je još Boris Tadić promovisao tu politčku floskulu, i EU i Kosovo, pa teško je ući u EU ako hoćete da Kosovo okupirate. To je težak politčki problem koji neće niko moći da reši.

Geopost: Da li predsednik Srbije koristi nacionalizam i rat i agresiju u Ukrajini za predsedničke izbore?

Đuranović: Vučić pokušava da balansira u tome, mislim da je to rukovodstvo Srbije na čelu sa Vučićem napravilo neku vrstu kompromisa kada je osudilo rusku agresiju, ali, istovremeno nije se pridružilo sankcijama Rusiji. Mislim da je to jedan mudar politički potez, koji je u stvari bio jedini koji Vučiću ostavlja neku šansu za dalje građenje odnosa i sa Evropom i sa Rusijom, a koliko će to trajati sve zavisi od dešavanja u Ukrajini. Ukoliko svet nastavi da gleda ovu tragediju koja se tamo dešava narodu Ukrajine, ili ta tragedija bude intenzivirana, odnosno ako sukob eskalira napadom na velike gradove kao što je Putin i najavio, mislim da će se to posredno odraziti i na politke i Srbije i Crne Gore. Političari na Balkanu mora da odrede kojim sistemom vrednosti teže, jer nije moguće težiti i fašizmu i evropskim vrednostima, moraće da se izjasne i ta izsjašnjenja će teško pasti, dovešće do značajnih podela u tom, takozvanom, srpskom političkom korpusu, koji je u većini, nažalost, profašistički i koje smetaju razvoju Balkana i ometaju dobrosusedske odnose. Mislim da se to nažalost u Beogradu neće brzo menjati.

Geopost: Koliko su u ugrožene institucije u Crnoj Gori?

Đuranović: Za godinu i četiri meseca, crnogorske institucije su potpuno razorene. Kad kažem crnogorske institucije, pre svega svega mislim na sistem bezbednosti – Agencija za nacionalnu bezbednost. Informacije prolaze kroz „rupe“ svakodnevno, imali smo situaciju da je direktor Agencije za nacionalnu bezbednost nespretno, nesvesno, mada je reč o advokatu koji ima iskustva, odao imena i prezimena na odboru za bezbednost američkih agenata u Crnoj Gori i crnogorskih agenata, njihovu saradnju, to je nešto nezamislivo.

Stvari su još i gore, veći deo tajnih podataka kojim raspolaže Agencija za nacionalnu bezbednost, koja bi trebalo da ih deli sa svojim zapadnim partnerima iz NATO-a, da gotovo sve te, takozvane tajne podatke, uključujući i kretanje agenata na teritoriji Crne Gore istovremeno imaju i bezbednosni krugovi i u Beogradu, i bezbednosni krugovi u Kremlju. Druga bitna poluga bezbednosnih sektora jeste Ministarstvo odbrane, koje je napravilo niz katastrofalnih grešaka do te mere da je praktično posebna inspekcija iz NATO-a dolazila specijalno u Crnu Goru, i mislim da je tu odliv podataka bio značajan, gde su čak i angažovani neki oficiri koji su svojevremeno na vežbama NATO-a bili označeni kao ljudi koji nemaju bezbednosnu kulturu.

Neki od njih su postavljeni sada na nekom mestu u bezbednosnom sektoru, tako da mislim sa stanovišta institucija, da je Vlada Zdravka Krivokapića koja je došla na talasu litija, crkvenih i političkih, u priličnoj meri razorila institucije.

Crna Gora ne može mda opstane na dominaciji jedne nacije ili jedne vere, Crna Gora je postojala i može postojati samo kao sastav ili skup različitih vera i nacionalnosti.  U tom smislu, činjenica, da bi možda Driton Abazović koji je dobio mandat da sastavi Vladu, jako dobra ukoliko on bude sprobodio politiku koja će upravo podrazumevati inkluzivost svih vera i nacija. Pitanje je da li ima taj politički kapacitet, ali, padom Vlade Zdravka Krivokapića, Crna Gora počinje da se vraća sebi, ali je to proces koji neće ići lako, proces koji će biti značajno usporen, i mi sada moramo ponovo da gradimo neke institucije koje i pre toga nisu bile presjajne, ali, sada su zaista u vrlo lošem stanju, praktično, nepostojeće.

Geopost: Da li Srbija i Rusija pokušavaju da onesposobe saradnju između Kosova i Crne?

Đuranović: Naravno da, da. Od kada je Crna Gora priznala Kosovo, u Podgorici je bilo prilično violentnih demonstracija, to nije bilo iskazivanje nekog političkog stava, već demonstracije koje je predvodio pokojni mitropolit Amfilohije, Crkva Srbije, i koje su podržali lideri Demokratskog fronta. Tada je došlo i do napada na Skupštinu, bacanje molotovljevih koktela na policiju…Od tog vremena vrlo je aktivna ta politička ekipa koja izvodi jednu akciju onemogućavanja dobrih odnosa Crne Gore i Kosova. Uprkos tome, bez obzira što je bilo nekih priča, granica između Crne Gore i Kosova demarkacija je napravljena iako je kasnije gospodin Kurti dovodio to u pitanje, ali i veze između biznisa sasvim su solidne. Što se tiče turizma, to je svake godine vidljivo. Tako da te retrogradne političke snage će uvek postojati, problem je bio što su u Crnoj Gori u ovih poslednjih godinu i po dana bile praktično dominantne, i onda su usporile taj razvoj odnosa i ako negde stoji krivica za to, to je pre svega u zvaničnoj Podgorici. Ono što je neophodno jeste uključivanje svih. Politički predstavnici takozvanog srpstva u Crnoj Gori ,remete tu ideju multikulturalnost u Crnoj Gori, pa se to tako odražava i na odnose između Crne Gore i Kosova, iako ja mislim da su oni sasvim dobri.