Intervju sa bivšim ambasadorom Bosne i Hercegovine u Rusiji Enverom Halilovićem (drugi deo)

The Geopost: U vašoj knjizi ste pisali o Harčenku, ambasadoru Rusije. Kako komentarišete njegovu posetu granici između Kosova i Srbije, posetu srpskoj vojsci zajedno sa ministrom odbrane?

Halilović: Ruska politika prema Kosovu je zanimljiva ima najmanje dve faze. Jedna faza je ona pre proglašenja nezavisnosti Kosova pre 2008. godine, kada Rusija smatra da pregovori između Prištine i Beograda trebaju da se odvijaju i da se nađe zajedničko zadovoljavajuće rešenje, da te pregovore ne treba uopšte ograničavati vremenski, da se Kosovo ni u kom pogledu od strane Ruske Federacije ne može priznati kao nezavisna država, do onog perioda drugog kada dolazi do proglašenja Republike Kosovo 2008. godine, kada se više ne može govoriti o tome kako da se rešava taj spor, spor je već time rešen proglašenjem nezavisnosti, odnosno, podrškom Ahtisarijevom planu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Dolazi nova situacija a to je zašto priznati ili ne priznati Kosovo nakon proglašenja nezavisnosti? Rusija se u odbijanju proglašenja nezavisnosti rukovodi primarno dvijema stvarima – prvo zastupa interese Srbije i zaštite, kako sami kažu, političkih interesa Srbije na Kosovu i Balkanu, i drugo – Rusija pokušava da dobije za sebe priznanjem pregovorima o tome da ona treba da prizna Kosovo ona uzvraća zahtevom. Jedan od vrlo značajnih ljudi, faktora u toj politici zapravo ruskoj prema Kosovu, pa i prema celom Balkanu jeste Bocan-Harčenko. Harčenko je bio ambasador u Bosni i Hercegovini, on je uključen u sva politička zbivanja na Balkanu posebno od 90-ih godina. Čak je bio vrlo uključen direktno i indirektno u pregovorima i u vezi sa Dejtonskim mirovnim sporazumom. On je jedna od vrlo uticajnih ličnosti unutar diplomatskih političkih klubova u ruskoj diplomatiji. Od tada pa do danas vrlo je upoznat sa svim detaljima koji se ovde tiču, ali i je vrlo predan zastupnik stavova Ruske Federacije o Balkanu i mesto Srbije na Balkanu za interese Ruske Federacije. Ta vojna neutralnost Srbije je najviši mogući ustupak koji je Srbija u političkom smislu učinila i čini Rusiji. Neutralnost Srbije znači faktički nemogućnost ulaska u NATO savez, a to je poseban interes i značaj Ruske Federacije da ni jedna zemlja koja dosada nije ušla u NATO savez, da ne uđe u NATO.

Dogodilo se poprilično iznenađujuće i neočekivano, ali, dogodilo se nešto što se tiče Crne Gore vrlo zanimljivo. Ja sam bio ambasador u to vreme u Moskvi kad se vodila politika Crne Gore za dobivanje saglasnosti za Referendum. Tada je ambasador Jugoslavije tadanašnje Crne Gore i Srbije bio ministar spoljnih  poslova Milan Roćen, i tada je u stvari Ruska Federacija pristala na to da se napravi referendum iz dva razloga. Prvo, Rusija je tada još bila ne tako moćna vojnički i politički, onda je Kina još tada bila znatno manje moćna nego što je danas i Rusija se nije faktički mogla baš direktno suprostaviti tendenciji evropskoj, pa i američkoj, a posebno tendenciji crnogorskoj da se napravi referendum o odvajanju Crne Gore od Srbije, i tada su Rusi morali to da prihvate. Drugi razlog je bio u tome što je Rusiji obećano da će moći da kupuje posede u Crnoj Gori, na tržištu kao i na nekom drugom prostoru. Tada je prva žrtva tog dogovora sa Rusijom bila kupovina kombinata u Titogradu. To su kupili ruski tajkuni, a ruski tajkuni su isključivo u političkoj funkciji Putina i diplomatskoj i političkoj funkciji Ruske Federacije u celini. Kada su Rusi nakon osamostaljenja Crne Gore počeli kupovati ogroman broj posjeda u Crnoj Gori, kada se doselilo toliko stanovništva u Crnoj Gori, preko 10.000 stanovnika Rusa, pre svega u Budvi ali i na ostalim područjima Jadranske obale crnogorskog dijela, kada su počeli praviti osnovne škole, srednju školu, televiziju u Budvi, kada se videlo kud to ide, kada su Ruski tajkuni i pa i oni koji nisu, kupili više od 30.000 čestica u Crnoj Gori, tada je zapravo Evropska unija shvatila da Crna Gora jednog dana može biti kupljena od strane Ruske Federacije. Tada je Đukanović dobio upit iz Evropske unije “Hoćeš li ti da se pridružiš Evropskoj uniji? Govoriš da hoćeš u EU, a dolaze ti na hiljade ruskih tajkuna i ruskog stanovništva u Crnu Goru”. Onda je došlo do zaokreta, promenjen je način kupovine, odnosno prodaje.

Rusi više nisu mogli kupovati i prevoditi na sebe ono što kupuju u Crnoj Gori, i tada je nastupio zaokret u politici Crne Gore. Od tada faktički i dolazi do zahlađenja odnosa između Rusije i Crne Gore. Crna Gora je ulaskom u NATO savez izišla iz okvira uticaja Ruske Federacije. Ruska Federacija onda čini sve da na drugi način, putem civilne vlasti podrškom separatističkih i nacionalističkih krugova u Crnoj Gori vrate stanje, makar kad je reč o članstvu u Evropsku uniju, vrate stanje unazad i Crnu Goru stave je pod kontrolom i indirektno svojom a direktno pod kontrolom Srbije.

Potrebno je u vezi sa tom činjenicom naglasiti isto tako još jednu stvar, a to da je Srbija u dokumentu.

“Strategija odnosa Srbije i srpskih zajednica u okruženju” u prvobitnom projektu te strategije bilo predviđeno da se izvrši federalizacija Crne Gore, da se formira jedna posebna oblast, autonomna oblast Severna Crna Gora koja podržava u dobroj meri i ima ideje jake političke strukture i podrške srpstva, i gde se jedan značajan procenat stanovništva, osim Bošinjačkog stanovništva, izjašnjava Srbima, to je na intervenciju Vlade i tadašnjeg premijera Đukanovića taj segmet iz te strategije iz 2011. godine izbačen, ali on je izbačen u smislu izbrisan, ali, nije izbrisana namera u vezi sa tim. Danas upravo svedočimo tom prisustvu Srbije, odnosno uticaju Srbije u Crnoj Gori kroz organizaciju protesta, projekata, i imenovanje ove sadašnje vlade u Crnoj Gori. Taj odnos Srbije prema Crnoj Gori je zapravo jedna produžena ruka uticaja i odnosa Rusije prema Crnoj Gori, ruskog interesa da ipak izađe na još jedno more.

The Geopost: Šta mislite o sastanku Vučića i Putina pred izbore u Srbiji? Da li nedostaje međuregionalna saradnja protiv Rusije, kako se suprtostaviti agresiji Rusije prema Balkanu?

Halilović: Poseta izgleda tragikomično, kako bi se našlo formalno obrazloženje za posetu jednog državnika drugom državniku, tako velikom državniku za potpisivanje sporazuma o plinu. Taj nivo sporazuma potpisuju činovici, to čak nije ni za ministarski nivo a kamoli za jedan predsednički nivo. To je očito da je samo bio izgovor za posetu. Ja ne mislim da je baš nešto primarno vezana ta poseta Vučića Putinu, ni za izbore u Srbiji. Vučić tamo ima potpunu kontrolu, on je uspostavio jedan potpuni totalitarni sistem, jednopartijski sistem u Evropi. U Evropi više nema jednopartijskih sistema nakon pada socijalizma, samo danas vlada u Srbiji, tamo je jedna stranka osvojila navodno 63, 64 odsto glasova, ona će osvojiti možda nešto malo manje i na ovim izborima, pa i na ovim lokalnim. Mislim da tu Vučić nema razloga za neku posebnu podršku što se tiče izbora. On je možda mogao dogovoriti nešto oko neke pomoći ukoliko se procenjuje da bi moglo doći do nekih nemira građanstva u Srbiji, što ja ne mislim da će se dogoditi u političkom smislu. Hoću da kažem da mislim da je ta poseta u najvećoj meri bila posvećena razgovoru oko Bosne i Hercegovine i razgovoru o Kosovu. Ta dva pitanja su ključa pitanja na Balkanu, u ovom momentu nažalost se iskomlikovala situacija u Crnoj Gori, tako da i Crna Gora postaje vrlo značajno žarište političkih zbivanja na Balkanu. Mislim da se tu radilo o dogovoru između dva predsednika postupanja ruskog i srpskog, u slučaju da dođe do nemira u Bosni i Hercegovini, da dođe do nekih sukoba ozbiljnijih, kako postupati u toj situaciji. To je ključna stvar. Drugo pitanje kako ili šta činiti što se tiče pregovora sa Kosovom oko takozvane Zajednice srpskih opština na Kosovu, jer je zapravo to srpski projekat koji podržava i Rusija, da se izvrši jedna vrsta bosanizacije Kosova, i da se zaustave procesi diplomatskog rešavanja, da to ostane neka vrsta zamrznutog konflikta do daljenjeg. Mislim da su to ključni razlozi za njihov susret, a da je ovo bio samo izgovor potpisivanja sporazuma o gasu. Što se tiče formiranja jedne vrste alijanse među ovim državama koje su istinski, možemo slobodno kazati, politički ugroženi, pod političkim pritiskom Rusije i Srbije zajedno, pre svega Bosne i Hercegovine, Kosova i Crne Gore. Mislim da saradnja između vlada i država ovih nije dovoljna i da sinhronizacija nedostaje. Međusobna podrška potrebna je u smislu javnog istupa svakog nasrtaja na svih pojedinačno, protiv jedne od zemalja koja je u datom momentu ugrožena. Mislim da to može biti vrlo značajan faktor zaustavljanja uticaja te ideologije. Srpska ideologija, odnosno srpski lideri, politički i akademski moraju prihvatiti postojanje drugih naroda kao i legitimnost isto tako, ideje koje oni smatraju legitmnim da su legitimne i ideje drugih naroda. Pitanje statusa Bošnjaka u Srbiji nije ni blizu rešeno onako kako je rešeno pitanje Srba u Bosni i Hercegovini. Pitanje Hrvata u Bosni i Hercegovini je daleko bolje rešeno i na mnogo bolji način rešeno u Bosni i Hercegovini, nego recimo, pitanje Bošnjaka u Hrvatskoj. Ja ne sporim da Srbija ima i svoje istorijske neke razloge za svoje interese u Hrvatskoj, ali Srbija osporava svakome svoje interese u Srbiji, samo smatra legitimnim svoje interese u drugim državama. To je klasičan pokazatelj i primer jednog nacionalističkog stava, odnosno, jedne nacionalističke doktrine koja ima višestoljetnu tradiciju od takozvanog Istočnog pitanja od onog momenta kada se postavilo pitanje “kako će nas organizovati Balkan?”.