Feride Rušiti: Veoma smo otvoreni za dalje mogućnosti saradnje sa ukrajinskim organizacijama

Nedavno je u Prištini održana prezentacija ukrajinskog prevoda knjige „Kroz bol – do hrabrosti“, koja sadrži priče žrtava seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu. Ovaj projekat je nastao u saradnji sa Kosovskim rehabilitacionim centrom za žrtve torture (KRCT), kao i platformama Pro Peace – Kosovo i UA Experts. Prezentacija je održana tokom međunarodnog foruma Women.Peace.Security, koji je održan pod pokroviteljstvom predsednice Vjose Osmani.

Ukrajinsku verziju knjige uredila je Feride Rušiti, izvršna direktorka KRCT-a, koja već 25 godina vodi nevladinu organizaciju koja podržava žrtve. Ove godine, Dr. Rušiti i tim koji ona vodi nominovani su za Nobelovu nagradu za mir kao priznanje za njihov izuzetan doprinos promociji ljudskih prava, dostojanstva preživelih i lečenju zajednica pogođenih ratom.

Ceo intervju možete pronaći ovde:

The Geopost: Draga Feride, želela bih da izrazim svoje poštovanje prema vašem radu i vašoj dugogodišnjoj posvećenosti zaštiti ljudskih prava. Kada ste shvatili da treba da zaštitite preživele?

Rušiti: Moje putovanje u ovaj posao počelo je 1998-1999. U to vreme, bila sam mlada lekarka koja je završavala specijalizaciju u Albaniji. Počela sam da radim u izbegličkim kampovima sa ljudima sa Kosova koji su pobegli zbog zločina na Kosovu, ljudskih gubitaka i torture. Sretala sam decu bez roditelja, ljude koji su bili ranjeni, roditelje bez dece.

Ljude koji nisu znali šta se dogodilo sa njihovim voljenima, ali najbolnije je bilo kada sam srela žrtve seksualnog nasilja. A zašto? Ove žene su ćutale. Bile su toliko postiđene da nisu mogle da govore. Jednostavno su me zamolile za podršku jer su neke od njih krvarile. Tortura nije bila samo psihološka, već i fizička. Imale su ožiljke na telima.

Zato sam, kao mlada lekarka, pokušala da ih podržim i pošaljem neku vrstu ambulantnih kola u kampove da pruže neku vrstu podrške. Naravno, nisam bila spremna da se nosim sa kolektivnom traumom svog naroda. Ali kao mlada lekarka, trudila sam se koliko sam mogla. Ali ubrzo sam shvatio da moja uloga lekara u postavljanju kampova nije dovoljna… Mislim, ne mogu baš da igram ulogu gastroenterologa. Zato sam počeo da im pružam medicinsku negu, lečim ih slušajući ih, šaljem ih u ove ambulante i pokušavam da pronađem članove porodice, pošto neki od njih nisu imali nikoga u blizini.

I tako sam shvatila da kad god dođem na Kosovo, moram da osnujem centar gde se ove žene i devojke osećaju bezbedno, da dobiju neki tretman, gde se pažljivo slušaju i ne imaju predrasude, već im se pruža bezuslovna ljubav, jer im nedostaje ta podrška porodice, zajednice i društva nakon rata.

The Geopost: Rat na Kosovu je završen 1999. godine. Ali preživeli su dobili svoj status i podršku od države tek 2014. godine. Zašto je ovo putovanje bilo tako dugo?

Rušiti: Da, zaista, postigli smo pravno priznanje 2014. godine, ali je sprovođenje ovog zakona počelo tek 2018. godine. U posleratnom Kosovu, a i u drugim posleratnim društvima, postojala je snažna glorifikacija ratnih vrednosti.

Pali, borci, nestali, invalidi, veterani, svi su imali svoja imena i prezimena. Društvo je bilo ponosno na njihov doprinos. Dok je ovaj deo društva, koji je zaista bio užasnut tokom rata, bio najnevidljivija bol u našem društvu. Zločin silovanja u ratno vreme počinjen je na način koji ućutkuje preživele.

Oduzima im autonomiju tela i uma. Nije tako lako nastaviti život kasnije, posebno kada ste i stigmatizovani i predrasuđeni u društvu. Mnogo je bolje nositi se sa tim u tišini i biti izolovan unutar porodice nego tražiti podršku ili izlaziti u javnost. Zato verujem da mi, kao društvo, nismo uspeli da ih adekvatno podržimo i ohrabrimo nakon rata.

Kao nevladina organizacija, pokušali smo da delujemo potpuno tajno jer su i druge grupe za mučenje tokom rata imale koristi od našeg programa. Imali su priliku da dođu kod nas, ali nam nije bilo dozvoljeno da o tome izveštavamo u medijima. Nismo smeli da ovu priču objavimo jer je stigma koja okružuje ovaj zločin bila toliko jaka da se nisu obratili našoj organizaciji niti zahtevali druga prava.

Dakle, morali smo da se borimo sa našom institucijom 15 godina kako bismo preživelima pružili priliku da budu zakonski priznati. Godine 2014, preživeli seksualnog nasilja su konačno zakonski priznati, a četiri godine kasnije, počeli smo da primenjujemo ovaj zakon. Ali tokom ovog vremena, takođe smo morali tesno da sarađujemo sa institucijama kako bismo uspostavili određene principe i smernice i kako bismo priznali ovaj zločin i preživele nakon 15 godina, što nije bio lak proces. Ali konačno, 2018. godine, imali smo prve preživele koje je priznala državna institucija i koje su počele da primaju mesečnu penziju.

Ova količina novca ne menja njihove živote, ali je priznanje njihove patnje, a to je toliko važno za živote preživelih. To je priznanje prošlosti, jer u društvu gde svi dovode u pitanje prošlost i oseća se stid i krivica za zločin, toliko je važno da postoji podrška i priznanje za bol.

Kada je ovaj sistem uveden u našem društvu, on je stoga bio oblik socijalne pravde za preživele i njihove porodice i ohrabrio ih je da učestvuju i u drugim procesima, kao što je zahtevanje pravde.

The Geopost: Kako ste se osećali kada ste nominovani za Nobelovu nagradu?

Rušiti: Mislim da ova nominacija nije bila samo za mene i moj tim, sa kojima radim ovih 25 godina, već je pokazala priznanje i priznanje otpornosti 1.100 preživelih koji su radili sa nama, koji su nam verovali, koji su se lečili i plakali zajedno sa nama.

Za mene je ova nominacija najveća čast koju institucija može da dodeli pojedincu ili organizaciji. Ali za mene je bilo važno da smo Kosovo stavili na mapu jer se zločin desio zato što je susedna zemlja poricala te zločine. I bilo je veoma važno da se ti zločini sada priznaju i kroz ovu nominaciju.

The Geopost: Recite nam nešto o vašim odnosima sa ukrajinskim preživelima i organizacijama civilnog društva, kao i sa novinarima koji izveštavaju o pitanju seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu.

Rušiti: Već sam sarađivala sa ukrajinskim preživelima 2019. godine. U to vreme, grupa preživelih iz Ukrajine posetila je Kosovo kako bi razmenila ideje i izgradila saradnju. Ni Ukrajina ni mi nismo znali da će rat tamo ponovo početi posle godinu ili dve. Dakle, imali smo veliki plan. Imali smo veliki plan da podržimo i prenesemo znanje gradu Kijevu u Ukrajini. Naravno, ova vrsta saradnje se intenzivirala nakon početka rata i počeli smo da radimo sa novinarima, državnim institucijama, civilnim društvom i preživelima. Moj prvi kontakt sa novinarima bio je kada je Udruženje novinara Kosova dovelo novinare iz Ukrajine na Kosovo.

I pošto poznajem perspektivu i radila sam u izbegličkim kampovima, znam da su ovi novinari ljudska bića pogođena ratom. Ostavili su članove porodice iza sebe i niko ne zna šta se desilo sa njihovim porodicama. Dakle, njihova psihološka veza mora biti veoma jaka sa porodicom i mi pokušavamo da ih podržimo, da im ponudimo pomoć, ali smo shvatili da ovim novinarima nedostaje sposobnost pisanja na papiru. Imali su umetničke veštine, imali su veštine slikanja i pokušali smo da radimo sa njima u različitim dimenzijama, ali naša uloga kao civilnog društva bila je i da ih obučimo i pripremimo za njihove veštine. Kad god budu u Ukrajini, oni će biti najvažniji saveznici preživelih jer je veoma važno da mediji prate ovu grupu. Na Kosovu smo radili sa medijima posle rata, ali naravno, nedostajalo nam je iskustva.

Dakle, iskustva sa Kosova moraju se preneti u Ukrajinu jer preživelima trebate vi kao novinar, potrebna im je vaša podrška, čak i ako se stigma pojavljuje u drugom obliku, jer ima veze sa vašim integritetom. To je samostigmatizacija zbog onoga što vam se dogodilo. Dakle, ove žene moraju da progovore, treba ih podržati.

Onda smo počeli sa nevladinim organizacijama. Imali smo drugačiju dimenziju. Razmenjivali smo ideje na raznim forumima. Nekoliko puta sam bila pozvana u Ukrajinu, ali zbog okolnosti i rata, mogla sam biti prisutna samo u Ukrajini, iako je bilo mnogo foruma.

Takođe smo se sastajali sa raznim ljudima iz ministarstava, institucija i oblasti rodne ravnopravnosti kako bismo doneli kosovsku perspektivu i izbegli ponavljanje istih grešaka ovde. Pored iskustava koja smo imali, veoma je važno prepoznati i greške koje smo ovde napravili, kao što je dokumentacija na Kosovu, koju nismo uspeli da uradimo posle rata. Zato sam bila veoma posvećena bavljenju važnošću dokumentacije u realnom vremenu. I hvala Bogu što imate državu koja vas podržava na međunarodnom nivou. Dakle, uz pravilnu dokumentaciju, mora biti integrisana i psihosocijalna podrška. To je veoma važno za svaku inicijativu koju preduzmete, bilo da je u pitanju rehabilitacija, lečenje, reparacije, pristup pravdi i pronalaženje istine. Mislim da će dobra dokumentacija pomoći i sledećoj generaciji da sazna šta se dogodilo u trenutnoj situaciji u Ukrajini.

The Geopost: Verujem da su iskustva Kosova veoma korisna za Ukrajinu. Jasan primer ove saradnje je predstavljanje zajedničke knjige na ukrajinskom jeziku, koja se održala na Kosovu. Kako je došlo do ovog projekta?

Rušiti: Pre nego što smo preživele naše istorije predstavili javnosti zbog stigme i predrasuda, pokušali smo da obradimo ove priče u knjigama, i to je bio još jedan način da se istina iznese na videlo. Prva knjiga je bila posvećena ženskoj priči. Želim da me čuju. Druga knjiga je bila posvećena muškoj priči, ali i pominjanju porodice. A treća knjiga je bila posvećena muškim preživelima.

Kada sam razgovarala sa organizacijom tamo, UA Experts, odlučili smo koji format knjiga treba da ima, a koji želite da širite u svom društvu. I mislim da je to bio hrabar izbor i odluka, jer su izabrali drugu knjigu, „Preko bola ka hrabrosti“. Zašto je to toliko važno? Zato što se ova knjiga bavi dinamikom traume u porodici.

Ne samo posledice po preživele, već i porodičnu dinamiku. Moram reći da smo na Kosovu videli da ne samo da preživeli pate od PTSP-a, depresije i drugih psiholoških i mentalnih problema, već je i porodica deo ove patnje jer je bila prisutna u vreme kada su žrtve silovane.

Dakle, bila je to ispravna odluka da se podigne svest u Ukrajini i skrene pažnja na porodice, jer su potpuno u senci. Niko o njima ne govori. Dakle, za mene je to bila dobra odluka, ali smo veoma otvoreni za druge mogućnosti saradnje sa ukrajinskim organizacijama.

The Geopost: Ruska propaganda negira seksualne zločine tokom rata. Zašto to rade?

Rušiti: Nije samo ruska propaganda. Svi počinioci, svi neprijatelji, koriste seksualno nasilje kao oružje, kao najprljavije i najjeftinije oružje dostupno u ratu. Na ovaj način ućutkuju preživele kako ne bi progovorile.

I ako ne promovišemo ove priče i ne borimo se za pravdu, nekako sprovodimo strategiju počinilaca. A mi znamo tu strategiju: Oni poriču zločin. Ne žele da priznaju zločin. Ali mi kao aktivisti imamo zadatak, dužnost, da priču iznesemo na birališta, da ohrabrimo preživele da traže pravdu, da posramimo i okrivimo one koji su odgovorni za ovaj zločin, a ne preživele.

I to moramo da uradimo zajedno, jer i Srbija ovih dana poriče istu stvar. Ne žele da priznaju činjenicu. Ako ne priznate istinu i prošlost, nikada ne možete izgraditi budućnost.

I verujem da Ukrajina sada radi odličan posao podržavajući preživele da idu na sud i dokumentuju ovakve priče, a istorija će razotkriti i osramotiti Rusiju zbog svih okrutnosti koje nanosi nevinim ljudima, nevinim ženama i deci koja su bespomoćna. I moramo se boriti za ovo, jer znamo da neprijatelj uvek poriče.

/The Geopost