„Balkan, talac starih istorijskih narativa“, nemački istoričar: Kosovo primer brze transformacije

Današnje tenzije na Balkanu proističu iz procesa iz 19. veka – posebno iz kolapsa Osmanskog i Habzburškog carstva, kaže poznati nemački istoričar Konrad Kliving. On naglašava da su nasilno formiranje država, kretanja stanovništva i intervencije velikih sila u to vreme stvorili nestabilnost koju Zapad čak i danas često pogrešno shvata.

U intervjuu za Geopost, nemački istoričar kaže da Balkan i dalje ostaje talac osmanskog i habzburškog nasleđa. Dodajući da je Kosovo primer brze transformacije, on podvlači da masovna emigracija predstavlja izazov sama po sebi.

Ceo intervju:

Geopost: Iz vaše perspektive, koji faktori su imali najjači uticaj na formiranje identiteta na Balkanu tokom 19. veka?

Kliving: Da, to je naravno dugo i teško pitanje za kratak odgovor. U osnovi, 19. vek je obeležen dugotrajnim, postepenim i ne uvek doslednim razvojem pojedinačnih državnosti na Balkanu i nekako slabljenjem veza sa postojećim carstvima. A dva postojeća carstva bila su Osmansko carstvo na jugu i Habzburško carstvo na severu. I zapravo, Rusija, kao što ste rekli, došla je kao treća strana u Jugoistočnu Evropu, barem na njenim rubovima, krajem 18. veka. Dakle, Rusija je zaista bila veoma prisutna. A druge velike evropske sile, koje su bile Habzburško carstvo, kao što je već pomenuto, Rusija, Pruska, zatim Nemačka kasnije, i Italija, koja je došla kasnije, i Velika Britanija i Francuska, imale su veliki uticaj na način na koji su se stvari rešavale.

I često je pogrešno shvaćeno na Zapadu, gde smo istraživali Balkan, koliko je nestabilnosti, zapravo, nastalo tokom ovog 19. veka. Dakle, životi ljudi ovde, uglavnom u osmanskom delu ili post-osmanskom delu poluostrva, Balkanskom poluostrvu, morali su se zaista boriti i nositi sa brojnim ogromnim previranjima i promenama, koje su ponekad mogle biti i smrtonosno opasne za delove stanovništva. Na primer, u prvoj državi koja je u potpunosti nastala nakon 10 godina ratovanja ili ustanka, kako želite, bila je Grčka, koja je nastala 1830. godine, a relativno mala, ali i dalje važna muslimanska zajednica tamo od oko 10% jednostavno je izbrisana tim događajima, a to je takođe imalo veze sa odvajanjem od Osmanskog carstva, što je u mnogim aspektima bio revolucionaran čin. Dakle, zemlja je ponovo osporavana, na primer, od mnogih muslimanskih, ne samo, već i mnogih muslimanskih zemljoposednika nakon što su proterani sa svojih zemalja ili ubijeni, drugim ljudima iz drugih delova stanovništva koji su došli u posed tih zemalja. I često smo na Zapadu pogrešno shvatali koliko je to moralo biti važno za ljude, i one koji su bili ugroženi ili su koristili evoluciju, jer se sve menjalo i moglo je predstavljati opasnost za vaš sopstveni život, za život vaše porodice i tako dalje.

I to nije bilo zato što je Balkan bio blizu nasilja ili zavisan od nasilja u bilo kom pogledu, već zato što je Osmansko carstvo slabilo, što je takođe neosporna činjenica, i akteri poput uglavnom tih novih nacionalnih država i drugih velikih evropskih sila došli su da popune prazninu. Dakle, bio je to veoma turbulentan dug vek i Rusija je podržavala sve pojedinačne procese izgradnje države osim albanskog kao poslednjeg. I drugi su takođe podržavali mnoge od tih procesa izgradnje nacije, druge sile. Dakle, to je zaista širok spektar najzanimljivijih aspekata.

Geopost: Kako savremeni politički narativi u jugoistočnoj Evropi i dalje odražavaju istorijsko nasleđe Habzburškog carstva?

Kliving: Možda bih proširio pitanje na Habzburško i Osmansko carstvo. Da počnem sa pitanjem o habzburškim aspektima, mislim da severni deo poluostrva ima više samopouzdanja da je na pravoj strani Evrope na neki način, da ima neku vrstu tradicije, države, vladavine prava koju je nasledilo pojedinačno društvo i nešto na čemu se može graditi, bilo da je to ponos ili na terenu i u efikasnosti institucija. S druge strane, postoji i, bilo da je protiv Habzburza i Osmanskog carstva, ovo nasleđe viđenja sopstvenog društva u vezi sa sopstvenom istorijom i sopstvenim društvom kao rezultata čina oslobođenja od strane dominacije. I to je delimično razumljivo i ispravno na neki način, tako da je u celom procesu koji sam pokušao da opišem u svom prvom odgovoru, više ljudi dobilo reč nego oni koji su imali reč ranije.

Dakle, učešće stanovništva se zaista povećalo i to je bila vrsta demokratizacije i oslobođenja, ako želite tako da se izrazite. Ali loša strana nasleđa i načina na koji se sa ovim nasleđem postupa jeste da se oslobođenje uvek stavlja na individualnu nacionalnu osnovu. i svi ostali se vide, ne samo stara carstva, već i vaši novi susedi kao neprijatelji, za šta opet možete pronaći neki razlog u istoriji, svi za svačije susede, ali postoji izvesna količina nepoverenja koja dolazi iz ovog nasleđa i iz narativa o oslobođenju, što ponovo pojačava teškoće u razvijanju poverenja ili u sopstveno društvo ili u regionalne zajednice koje mogu postojati.

Geopost: Kako vidite političku, istorijsku i društvenu dinamiku na Balkanu, posebno u našem regionu, na Kosovu?

Kliving: U današnje vreme, uglavnom, Kosovo je jedan sjajan primer društva koje je prošlo kroz veliki stres i sada trpi i pravi brze promene. Dakle, ako uporedite situaciju na Kosovu sa situacijom od pre 30 godina, jednostavno je neverovatno koliko se promena dogodilo. Ljudi sada mogu da odu u inostranstvo, najskorije sa ukidanjem viza, a obrazovni sistem je potpuno drugačiji nego pre 30 ili 60 godina ili čak 90 godina kada je većina stanovništva na Kosovu bila nepismena. To je na neki način mali deo super Vulkana, gde možete videti koliko se stvari može postići i sa koliko tereta se morate boriti. I kao i širom Vulkana, jedna od osnovnih promena na gore, mislim, je demografska situacija. Toliko ljudi napušta zemlju i sve zemlje u okolini. U ostatku Evrope imamo isti razvoj demografije, ali smo ranije imali neke poteškoće u društvima imigracije i pošto je Balkan tek nedavno započeo i napravio tek prve korake da postane imigrantske zemlje, a umesto toga je i dalje zemlja emigracije, vidim ili razumem da su mnogi problemi veći nego u drugim delovima Evrope.

Geopost: Da li postoji istorijski trenutak u Jugoistočnoj Evropi, posebno na Balkanu, za koji smatrate da zaslužuje više akademske pažnje nego što istraživači trenutno znaju?

Kliving: Pa, rekao bih jedna struktura i jedan događaj. A struktura su sličnosti i efekti bliskog susedstva koje imate na Balkanu. Svaka od zemalja je veoma mala i sve su se uzdigle iz manje-više sličnih osnova, bez uzimanja u obzir gde su te sličnosti i naravno i razlike. A to zahteva u istoriografiji i u istorijskoj nauci ili akademskom istoriografskom istraživanju, to takođe zahteva mogućnosti za proučavanje jezika suseda, što je teško ponuditi u malim zemljama gde ljudi mogu imati prioritet da uče engleski ili nemački ili francuski ili bilo šta drugo. Ali mislim da uprkos nekim nadama koje polažem u veštačku inteligenciju u pogledu pristupačnosti jezika, mislim da bi i dalje bilo veoma važno, recimo, uzmimo primer Kosova, da imamo istoričare koji znaju kako da uoče i čitaju srpske teme, a u Srbiji, na primer, albanske teme.

Ali ih je veoma teško pronaći jer škole, iz razumljivih razloga, ne uzimaju potrebe humanističkih nauka kao svoj glavni aspekt, a ni učenici u školama. Dakle, očigledno je da ovo treba uraditi na univerzitetskom nivou, i to zaista treba uraditi, mislim. Dakle, ovo je strukturni element. I jedan politički element koji mi pada na pamet, ne samo zato što će godinu dana kasnije, 2028. godine, obeležiti 105. godišnjicu, jeste zapravo Berlinski kongres gde su se spojili mnogi od onih aspekata koje sam pomenuo u svom prvom odgovoru ili vama i pokušavajući da odgovorim na vaše prvo pitanje, strani uticaji, ali i težnja balkanskih naroda da sami odlučuju o svojoj sudbini, a takođe i mnogi nesporazumi u našim kasnijim vremenima o tome šta se dogodilo na ovom Kongresu i šta je to značilo. Da li je bio pretkolonijalni, postkolonijalni, da li je omalovažavao pojedinačne zemlje ili je davao nade celom regionu? Sve to bi se moglo bolje istražiti nego što je do sada istraženo.

Geopost: A iz nove ere, od 1999. godine i tokom današnjeg vremena, kako vidite ulogu Nemačke na Balkanu, posebno u vezi sa Kosovom?

Kliving: Pa, opet, kao istoričar, počeo bih malo ranije, naime od 1990-ih. Balkanska politika u celini, a Kosovo je bilo veoma istaknuti deo balkanske politike, bila je snažan faktor u redefinisanju onoga što Nemačka može i treba da radi sa inkorporacijom, a u nekim slučajevima i u sudaru, izvesnom sudaru sa svojim evropskim partnerima ili možda SAD, kao nezavisni akter, relativno nezavisni akter koji je i dalje želeo da održi multilaritet, ali je morao da prizna da jeste i da je najveća evropska zemlja i ekonomija, tako da je imao određenu odgovornost da deluje i jeste delovao nakon iskustva kako su stvari krenule po zlu u Bosni. Nemačka politika prema Kosovu, ne odmah nakon rata u Bosni, već se relativno brzo razvila u novo pozicioniranje gde je popularna reč bila da nema druge Bosne i stoga bi trebalo da budemo spremni da intervenišemo sa partnerima. I to se dogodilo 1999. godine i Nemačka je postala jedan od glavnih aktera, svakako ne samo na terenu, s obzirom na to da je oblast Prizrena posle rata manje-više neko vreme bila pod nemačkom vojnom upravom, već i na diplomatskom, ekonomskom i saradničkom polju. Nemačka je prihvatila hiljade, pa čak i 200 hiljada, mislim, izbeglica sa Kosova pre rata, a neki od njih su se vratili na Kosovo posle bosanskog rata, što u tom trenutku nije bila dobra ideja. Ali u svakom slučaju, Nemačka i Kosovo i nemačko govorno područje, ako se tako može reći, sada su veoma povezani sa Kosovom ili obrnuto, jer tamo živi toliko Kosovara. A to zapravo stvara potpuno novo okruženje i trebalo bi ga efikasnije koristiti. Mislim da bi dijaspora trebalo da bude više uključena u sliku nego što je to danas.

/The Geopost