Ukrajina: Najveće nesigurnosti Zapada

Kako tenzije oko Ukrajine dostižu svoj vrhunac, stručnjaci upozoravaju na teške žrtve, hiljade izbeglica, razorenu zemlju – i nestabilan kontinent.

Međutim, u svom sukobu sa Zapadom oko Ukrajine, ruski predsednik je podigao igru na potpuno novi nivo. U zavisnosti od toga koga pitate, Putin će gurnuti Evropu u njen najozbiljniji vojni sukob od Drugog svetskog rata ili će napraviti lukav blef da pokaže Zapadu da je opasniji nego ikad.

Ako je pažnja ono što on zahteva, on je ima. U pitanju nije samo budućnost slobodne i demokratske Ukrajine, već i celokupna bezbednosna arhitektura Evrope posle Hladnog rata.

Nakon što je okupio više od 100.000 vojnika i vojne opreme duž ukrajinske granice na strateškim tačkama od Belorusije do Krima, Putin je doveo Rusiju u poziciju da napadne i okupira svog južnog suseda u roku od nekoliko nedelja. Ukrajinske oružane snage, koliko god bile raspoređene, ne bi se mogle porediti sa dobro opremljenom ruskom vojskom proverenom u borbi. Pitanje nije da li Ukrajina može da odbije napad, već koliko dugo može da drži Ruse podalje – i šta će se dalje desiti.

„Rusi možda neće imati mnogo poteškoća da proglase pobedu posle nekoliko nedelja, ali tada će početi pravi rat“, rekao je Maksimilijan Terhale, nemački istraživač ratnih studija i gostujući profesor na Londonskoj školi ekonomije. „Poteškoća bi bila da ga održe i Rusi bi vrlo brzo mogli da vide brutalni gerilski rat.

Uprkos takvim rizicima, niz maksimalističkih zahteva koje su pregovarači Kremlja postavili američkim zvaničnicima na sastanku u Ženevi ovog meseca sugeriše da Putin ne traži diplomatsko rešenje.

Uslovi Moskve za povlačenje – zabrana daljeg proširenja NATO-a, prekid saradnje između alijanse i zemalja nečlanica i zabrana aktivnosti NATO-a na teritoriji njenih članica iz centralne i istočne Evrope – bili su očigledno nemogući zahtevi. Jedna teorija je da je ruski lider svojom nerealnom listom želja jednostavno pokušavao da napravi smokvin list za istorijske knjige, u nadi da neće biti sam okrivljen za ono što će uslediti.

„Jedina stvar koja nije bila na listi je zahtev za povratak Aljaske“, rekao je Majkl Kofman, viši ruski vojni ekspert i direktor ruskog studijskog programa CNA na jednom vašingtonskom institutu. „Mislim da želi da SAD odbije da opravda upotrebu sile i istorijskih podataka.

Ali šta je kraj Putinove igre?

Nije tajna da je tužan zbog gubitka ruske sovjetske imperije, koju je svojevremeno nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom veka”. Mnogi ruski posmatrači veterani veruju da je njegov cilj da preokrene tu priču – koliko god je to moguće – vraćanjem Ukrajine na rusku stranu, što je cilj koji je već postigao sa Belorusijom. Takav kurs bi uklonio mogućnost ulaska Ukrajine ili u EU ili u NATO, što Putin vidi kao pretnju za nastavak svoje vladavine, i vratio bi značajan tampon između Rusije i zapadne alijanse.

„Uveren sam da je istinski suverenitet Ukrajine moguć samo u partnerstvu sa Rusijom“, napisao je Putin u eseju objavljenom u julu, u kojem je Ruse i Ukrajince naveo i kao „jedan narod“.

Za Putina, kao zainteresovanog studenta istorije koji voli simbolički prosperitet, 2022. godina, stogodišnjica osnivanja Sovjetskog Saveza, bila bi savršeno vreme da krene protiv Ukrajine.

Iako ni Vašington ni Evropa ne odustaju od nade u diplomatsko rešenje, teško je videti šta Zapad može da ponudi ruskom lideru umesto da kontroliše Ukrajinu.

Takođe je vredno podsetiti da Putin nije baš izbegavao upotrebu sile u nedavnoj prošlosti, zatičući Zapad na svakom koraku, od invazije na Gruziju i Ukrajinu do ruskog vojnog raspoređivanja u Siriji.

Štaviše, ako bi se Putin povukao bez pucanja nakon što je premestio hiljade vojnika širom Rusije (po ogromnim troškovima), on bi izgledao kao vođa čiji je lajanje gore od njegovog ujeda – loša reputacija za autoritarnog čoveka. Elita pored njega mogla bi da počne da dovodi u pitanje njegov um. Zato američki predsednik Džo Bajden i mnogi saveznici u NATO-u veruju da je neka vrsta oružanog sukoba neizbežna, ako ni zbog čega drugog, nego da bi opravdao rast i dao Putinu veću kontrolu nad budućnošću Ukrajine za pregovaračkim stolom na ulici.

Scenariji se kreću od izgradnje „kopnenog mosta“ do Krima do invazije na celu Ukrajinu. Mnogi smatraju da je prva opcija nedovoljna da bi Putin ostvario svoj cilj da kontroliše političku budućnost Ukrajine, a ovu drugu dugoročno veoma komplikovanu.

Da bi bolje procenio strateško razmišljanje Kremlja, POLITICO je razgovarao sa vojnim analitičarima i zvaničnicima odbrane sa obe strane Atlantika.Iako se ne slažu oko mnogih detalja, postojao je konsenzus da bi Putinov idealan scenario bila podeljena Ukrajina koja mu ostavlja kontrolu nad zemljom istočno od reke Dnjepar, koja teče otprilike u sredini Ukrajine, od beloruske granice do Crnog mora.

Kao uvod u invaziju, Moskva bi proizvela neku vrstu opravdanja za napad, kao što je odbrana bezbednosti ruskih građana u regionu Donbasa. To bi moglo da započne sukob pre nego što naraste kao pečurka u onome što su SAD privatno rekle svojim saveznicima da će se verovatno pretvoriti u „sveobuhvatan rat“.

Sa hiljadama vojnika stacioniranih u Belorusiji, koja je manje od 200 kilometara severozapadno od Kijeva, kao i duž ruskih granica sa Ukrajinom i Krimom, Rusija bi mogla da pokrene istovremeni multilateralni napad, šaljući mehanizovane snage na ceo zamrznuti deo zemlje. Ključna meta bi bio Kijev, koji bi Rusi mogli da napadnu sa obe strane Dnjepra, ali i iz vazduha.

Ruske snage bi imale sličan pristup drugim velikim urbanim centrima, kao što je Harkov, drugi po veličini grad u Ukrajini, koji se nalazi severoistočno od zemlje manje od 50 kilometara od granice. Pored redovnih snaga, ruski skup uključuje i jedinice ruske Nacionalne garde čija bi misija bila da pomognu u upravljanju invazijom obezbeđivanjem reda u gradovima i pomaganjem ruskim obaveštajcima da prikupe osumnjičene disidente i bilo koga drugog za koga sumnjaju da će im se odupreti. Zatočenici bi bili poslani u logore, bilo u Ukrajini ili Rusiji.

Veliko je pitanje sa kolikim otporom bi se Rusi suočili. Izgleda da se Moskva kladi da će istočni Ukrajinci, gde je ruski jezik dominantan, preokrenuti i prihvatiti uniju sa svojim severnim rođacima, što je pretpostavka za koju neki posmatrači smatraju da je velika greška.

„Rusi potcenjuju odlučnost Ukrajine“, rekao je Gustav Gresel, ruski analitičar u Evropskom savetu za spoljne odnose koji smatra da bi Ukrajinci vodili žestok rat.

Ali to bi Rusima ostavilo dve opcije: da se povuku i prihvate diplomatsko rešenje ili da se udvostruče.

„Moja osećanja mi govore da će se Putin udvostručiti jer jedini način na koji može da postigne svoj politički cilj uspostavljanja kontrole nad Ukrajinom jeste da pokori zemlju i okupira je“, rekao je Gresel.

To bi značilo značajne žrtve na obe strane, uključujući mnoge ukrajinske civile.

Čak i ako bi Rusija brzo zauzela Kijev i uspostavila kontrolu nad istočnom polovinom zemlje, rizik od produžene pobune koju podržava Zapad bi ostao. Ali nije sigurno da su redovni Ukrajinci spremni da idu tim putem. Prvo, ravno mesto se ne uklapa u gerilsku taktiku.

„Možda su Rusi došli do zaključka da se okupacijom može upravljati“, rekao je Kofman za CNA.

Zaista, Rusija ima evidenciju da je podlegla ustancima, posebno u Čečeniji. Pogled na Grozni, čečensku prestonicu koju je Rusija sravnila sa zemljom, dao bi vremena bilo kome da razmisli o borbi protiv ruskih snaga. Da li bi Rusi prihvatili takav tretman Ukrajinaca, drugo je pitanje.

Sa marionetskom vladom u Kijevu koja bi bila prijateljski nastrojena prema Moskvi i kontrolom istočne Ukrajine, zapadna polovina, uglavnom deo koji govori ukrajinski, postala bi neka vrsta države, tampon između ruske i NATO sfere.

Ako se to dogodi, Putin je možda otklonio pretnju za koju veruje da slobodna Ukrajina predstavlja njegovoj vladavini, ali troškovi bi bili ogromni za sve strane.

Ruska invazija i okupacija istoka izazvali bi talas izbeglica u zapadnoj Ukrajini i Evropi. Ukrajincima je dozvoljeno da putuju u EU bez viza, što omogućava mnogima da putuju tamo da bi podneli zahtev za azil.

Zapad, koji je do sada bio podeljen kada je reč o daljim sankcijama Rusiji, bio bi ujedinjeniji nego ikada od Hladnog rata.

Čak i u Nemačkoj, gde se politički establišment sklonio da bi Putinu dao prednost sumnje, situacija bi se preokrenula. Ako postoji nešto što nemačka levica neće prihvatiti, to je oružani sukob, posebno kada se ubijaju civili.

“Invazija bi ujedinila NATO kao nikada ranije“, rekao je visoki nemački zvaničnik odbrane.

Ovo će verovatno dovesti do većeg broja američkih trupa u Evropi i suspenzije sporazuma Zapada sa Rusijom kako se ne bi obnovile stalne baze NATO-a na Baltiku ili u centralnoj i istočnoj Evropi. Intenzivirali bi se razgovori u Finskoj i Švedskoj o članstvu u NATO-u.

Otpor Nemačke da više troši na odbranu bi izbledeo.

Sjedinjene Države, čije bi se snage blago prostirale između Evrope i Azije, zahtevale bi da Evropljani preuzmu veću odgovornost za sopstvenu bezbednost.

Bezbednosno okruženje u Evropi bi se radikalno promenilo, što bi verovatno vratilo vatrene sukobe na drugim mestima na kontinentu, kao što je Bosna i Hercegovina, ponovo u centar pažnje. Rusija bi tamo mogla da iskoristi svoj uticaj.

Veliko je pitanje da li je Putin spreman da izdrži ogroman udarac koji bi ruska ekonomija dobila nakon invazije.

Zapad bi Rusiji uveo mnogo teže sankcije od bilo čega što trenutno postoji. Osim početnih koraka kao što su otkazivanje projekta gasovoda Severni tok 2 i suspenzija Rusije iz međunarodnog sistema finansijskog plaćanja poznatog kao SVIFT, SAD bi mogle da uvedu ometajuće sankcije ruskim bankama, čineći njihovu međunarodnu operaciju nemogućom.

Ovi potezi bi učinili Rusiju još više zavisnom od Kine, izlažući Putina pritiscima iz Pekinga.

Ali Rusija, koja je glavni snabdevač Zapada gasom i naftom, ne bi bila jedina koja će osetiti bol. Sankcije energetskom sektoru zemlje verovatno bi povećale globalne cene roba, što bi potrošači skoro odmah osetili na benzinskoj pumpi i na svojim računima za grejanje.

Dok se neki brinu da bi još jedna ruska invazija na Ukrajinu pretvorila Evropu u Hladni rat, to je možda samo upola tačno. Veći deo Hladnog rata odnosi između Istoka i Zapada bili su stabilni, regulisani nizom sporazuma o kontroli naoružanja i drugih sporazuma. Ono što je pred nama obećava da će biti mnogo nepredvidljivije. Za razliku od ere hladnog rata, SAD bi morale da podele svoju pažnju između Azije i Evrope.

Još jedna velika zabrinutost je da bi Kina mogla da iskoristi krizu u Ukrajini da pokuša silom da zauzme Tajvan, korak koji bi gurnuo svet u još dublju krizu.

“Definitivno će postati mnogo mračnije i gore pre nego što se poboljša“, predvideo je Kofman. „Vratićemo se u veoma stari svet za koji su se neki od nas nadali da više nikada neće videti”.

Izvor: POLITICO