SAD i njihovi evropski partneri će nastojati da konsoliduju prozapadnu ukrajinsku državu

Pre trideset godina probudili smo se u svetu u kome su Hladni rat i Sovjetski Savez bili istorija. Titanski ideološki rat 20. veka završio se pobedom liberalne demokratije nad totalitarnim komunizmom manje od 50 godina nakon ogromnog poraza jednako odvratnog fašizma. Kako su na Balkanu i Kavkazu izbili lokalni etnički ratovi, sukob velikih sila je prognan sa evropskog kontinenta. Kao jedina preostala supersila, Sjedinjene Države su imale priliku da preoblikuju evropski bezbednosni poredak kako bi podstakli trajni mir i sve veći prosperitet.

Danas pozdravljamo Novu godinu u pozadini rastućih tenzija i mogućeg rata u Evropi. Vojni uspon Rusije duž granice sa Ukrajinom i žestoka retorika protiv Ukrajine i Zapada podigli su uzbunu za neposrednu rusku invaziju. U nastojanju da odvrate Moskvu, Sjedinjene Države su radile na okupljanju svojih saveznika i evropskih partnera nakon niza kaznenih sankcija ako Rusija napadne. Dok preti upotrebom sile, Rusija je pozvala na pregovore, prvo sa Sjedinjenim Državama, koji bi kodifikovali novu podelu Evrope, gurajući rusku sferu uticaja na zapad u Evropu, kako bi se poništilo ono što se smatra 30-godišnjom ofanzivom koja je donela do svog praga neprijateljskih evroatlantskih institucija.

Sjedinjene Države su pristale na razgovore ovog meseca, ali ne postoji jasan način da se prevaziđu ono što se čini nespojivim razlikama između Vašingtona i Moskve po pitanju osnova evropske bezbednosti.

Da li je postojao još jedan put u poslednjih 30 godina koji bi doveo do sadašnjosti sa više nade? Da li bi to Rusiji dalo više akcije u sistemu odluka da u potpunosti razvije Partnerstvo za mir – koje je sve zemlje regiona, uključujući Rusiju, dovelo u strukturu izgrađenu oko ključnih zemalja NATO-a? Da li je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju mogla da obezbedi osnovu za panevropsku bezbednosnu strukturu u koju je Rusija bila potpuno uložena? Da li bi to ponudilo, ako ne izbegavanje proširenja NATO-a, već sporiji tempo, veću priliku da se modifikuje ruska ocena alijanse i čak ponudi kredibilan put ka ruskom članstvu? Nikada nećemo saznati. Istorija nije na podređenom stanju.

Ali možda govorimo o stepenu rivalstva između Rusije i Sjedinjenih Država, a ne o propuštenoj prilici u partnerstvu. Bilo je samo pitanje vremena kada će dugi američki napori da prošire sferu demokratija u Evropi, kao stub njene bezbednosti, na kraju sukobiti sa istorijskim naporima Rusije da proširi svoj bezbednosni perimetar što je dublje u Evropu  braneći politički režim koji je suštinski stran preovlađujućim normama Zapadne Evrope i koji stoji po strani od istorijskog putanja evropskog razvoja ka demokratiji koja sve više raste.

Kako je Rusija počela da se oporavlja od duboke političke i društveno-ekonomske krize prve postsovjetske decenije pod predsednikom Putinom, jedino je pitanje bilo kada i gde će Moskva zauzeti stav protiv onoga što je videla kao narušavanje Vašingtona svojoj bezbednosti. Impresivno je, zapravo, da je Rusija odustala tek sada, kada je njena bezbednosna granica u Evropi najuža od kada je Rusko carstvo stvoreno pre 300 godina i ušlo u evropski sistem ravnoteže snaga.

Sa ovog stanovišta, današnji događaji su samo najnovija verzija trke između Rusije i Evrope koja je trajala tri veka. Linija podele između Evrope i ruske sfere uticaja u Evropi gravitirala je prema zapadu i istoku tokom vremena kao rezultat periodičnih testova naoružanja. Rezultati su kodifikovani ugovorima na kraju vojnih trka, falsifikovanim na Bečkom kongresu 1814-15, Berlinskom kongresu 1878, Versajskom ugovoru 1919, Konferenciji na Jalti 1945 i Završnom aktu iz Helsinkija. 1975. godine.

Ono što je jedinstveno u trenutnoj situaciji jeste to što Moskva insistira na prekrajanju mape Evrope pre velike probe naoružanja, a ne kao rezultat toga. Ako se Sjedinjene Države (i Zapad u celini) angažuju, malo je verovatno da će rezultat biti stabilna bezbednosna struktura sa jasnom linijom podele, već ona u kojoj će se kretati konkurencija za Ukrajinu – kroz koju će ona biti povučena linija do druga faza, koja se više fokusira na oblikovanje unutrašnjeg razvoja zemlje kroz aktivno angažovanje unutar Ukrajine, a ne silom oružja spolja.

Sjedinjene Države i njihovi evropski partneri će nastojati da konsoliduju prozapadnu ukrajinsku državu koja može u potpunosti da se integriše u evroatlantske institucije, dok će Rusija delovati da spreči tu konsolidaciju i povući određene delove Ukrajine čvrsto u svoju orbitu. Izazov je smanjiti rizik da se ova trka završi testom oružja i izgraditi onu u kojoj će doći pobeda umesto stalnog gomilanja prednosti, koje se vremenom povećavaju.

Ovaj rezultat ne bi trebalo da prevaziđe mogućnosti današnjih diplomata. Ali od njih će biti potrebno da fokus pregovora ne bude pitanje nekompatibilnih principa, već pragmatičnih koraka za ublažavanje tenzija. Nijedna strana nije spremna da kapitulira, ali će se obe verovatno dogovoriti o merama koje zadovoljavaju njihove minimalne bezbednosne potrebe, ostavljajući otvorenu mogućnost da ostvare svoje krajnje ciljeve u budućnosti. Pa neka diplomatija počne.

Analiza Tomasa Grahama — istaknutog člana Saveta za spoljne poslove, bivšeg višeg direktora za Rusiju u osoblju Saveta za nacionalnu bezbednost SAD tokom administracije Džordža Buša.

Izvor: The Hill