Piše: prof. Ibrahim Gaši
Otvorena agresija Ruske Federacije na nezavisnu državu Ukrajinu i jasni stavovi dela demokratskog sveta pred novonastalom situacijom izazvalo je zabrinutost zbog obnavljanje svetskog poretka kojim dominiraju pretnja, nesigurnost i krhki mir koji je ugrožen svakog trenutka.
Od prvih godina ovog veka tenzije za svetski mir i bezbednost, za koje se verovalo da su završene sa završetkom Hladnog rata, počele da se ponovo pojavljuju jedna za drugom. Terorizam koji se smatralo da je oblik novih ratova i jedina pretnja demokratskim zemljama i zemljama razvijenog sveta, ubrzo su ga usledile borbe između autoritarnih snaga i onih reformatornih kao i mnoge unutrašnje frakcije sekata u zemljama Bliskog istoka, poznate kao „arapsko proleće“. 2008. godine vraćene su vojne invazije i intervencije u suverenitet i teritorijalni integritet jače države nad slabijom državom.
Promoter ovog klasičnog oblika rata bila je upravo Ruska Federacija i njen autoritarni lider Vladimir Putin, kada je naredio vojnu intervenciju protiv države Gruzije (2008), odvajajući od nje dve provincije naseljene većim procentom Rusa, (Osetija Jug i Abhazija) i jednostrano ih priznajući kao nezavisne države.
Ruska Federacija će nastaviti agresivnu politiku prema drugim bivšim republikama BRSS, pre svega Ukrajine, kao jednoj od najvećih država koja nije bila uključena u evropske i evroatlantske strukture, ali taj deo njenog stanovništva i rukovodstva jeste ispoljavao takvu pripadnost. S obzirom na značaj Ukrajine, kako u ekonomskom smislu, tako i sa svog geostrateškog položaja Kremlj je počeo da upozorava Kijev da ne želi Ukrajinu ni u NATO ni u EU, čak ni nezavisnu i neutralnu Ukrajinu, samo rusku.
Da bi postigao ovaj cilj u svojoj agresivnoj spoljnoj politici najautoritarniji lider našeg vremena Vladimir Putin, po gruzijskom scenariju, odlučio je da pogodi Ukrajinu na njenoj najneuralgičnijoj, ali i najslabijoj tački, poluostrvu Krim. U stvari, sudbina Krima, ali i cele Ukrajine, kao što smo videli, bila je više povezana sa različitim preferencijama dve glavne političke struje u zemlji, jedne prozapadne i druge proruske. Direktna posledica proruske politike predsednika Janukoviča, koji je pobedio na predsedničkim izborima 2010., je Krimska kriza, koja je počela novembra 1913. Godine, u vreme kada je predsednik Janukovič poništio sporazum o pridruživanju sa EU i ojačao veze sa zvaničnom Moskvom. Deo Ukrajinaca počeo je ulične proteste zahtevajući jačanje veza sa Evropom. Tako je ponovo na testu dvojno raspoloženje Ukrajinaca. Deo njihove proruske etničke pripadnosti ili proruska politička pripadnost podržavala je predsednika Janukoviča, dok su ostali sa proevropskim političkim opredeljenjem podržavali opoziciju i zahtevali oslobađanje bivše premijerke Julije Timošenko koju je režim Janukoviča uhapsio zbog optužbi za korupciju. Situacija je eskalirala. Protesti opozicije su poprimila velike razmere tokom zime 2013/2014. Intervencija vlasti bila je brutalna.
Ulice Kijeva bile su ispunjene demonstrantima i barikadama. Po nalogu proruskog predsednika upotrebilo se oružje i pale prve žrtve. Antivladini demonstranti zauzeli su zgrade u centru Kijeva, uključujući i zgradu Ministarstva pravde. U neredima je poginulo 98 ljudi, oko petnaest hiljada ranjenih i 100 koji se smatraju nestalima. Autoritet predsednika Janukoviča je počeo da se koleba. Ali njegov odlazak nije označio trijumf opozicije. U situaciji stvorenoj na poluostrvu Krima, kojim je brojčano dominirala većina stanovnika ruske pripadnosti, izbili su nemiri i građanska reagovanja. Pokrenuli su ih ruski građani Krima koji su osporavali ustavni poredak pozivajući zvanični Kremlj da interveniše. Krim u visoko koordinisan način, koristio je veliko vojno prisustvo na poluostrvu (deo ruske flote bio je stacioniran u vodama Krima iz strateških razloga, prema sporazumu za nezavisnost Ukrajine 1990). 18. marta 2014. Rusija i Krim potpisali su traktat o pristupanju Republike Krim i Sevastopolja Ruskoj Federaciji, iako Generalna skupština Ujedinjenih nacija glasala je za neobavezujuću deklaraciju da se suprotstavi ruskoj aneksiji poluostrva.
Takav epilog krize u Krimu poslužio je kao multiplikatorska uvertira za ovaj scenario i u drugim delovima Ukrajine, posebno u istočnoj Ukrajini u kojoj dominira etničko rusko stanovništvo. U nekim gradovima u oblastima Donjecka i Luganska naoružani ljudi koji se iznjašnjavaju kao lokalna milicija, konfiskovali su vladine zgrade i policijske stanice.
Pregovori u Ženevi između EU, Rusije, Ukrajine i Sjedinjenih Država završili se zajedničkom diplomatskom izjavom pod nazivom Ženevski pakt 2014, kojom je zatraženo od ilegalnih paravojnih grupa da polože oružje, napuste vladine zgrade i da se vrate političkom dijalogu koji bi doveo do veće autonomije pobunjenih regiona.
Ženevski pregovori nisu dali gotovo nikakav očekivani efekat. Izbor novog predsednika Porošenka (kojeg ne priznaju ruski ekstremisti, a samim tim i sama Rusija) iposebno njegova izjava uoči izbora 25. maja 2014. da „moje prvo putovanje će biti za Donbas i da „antiteroristička operacija vladinih snaga neće da traje dva-tri meseca, nego samo nekoliko sati“ poslužilo je kao novi podsticaj za proruske ustanike, koji su već je proglasili autonomiju krajina Donjecka i Luganska. U ovim okolnostima Porošenko se obratio Moskvi za razgovore o međunarodnom posredovanju, zahtev koji je bio odbacio zvanični Kremlj uz obrazloženje da Rusija nikada neće govoriti Ukrajina je najmeđunarodni posrednik. Zauzvrat, predsednik Porošenko je izjavio da suverenitet Ukrajine će biti očuvan, čak obećavajući da će pratiti do kraja povratak Krima pod suverenitetom Ukrajine.
Kraj 2021, a posebno prvi meseci ove godine otkrivaju agresivne planove koje je Putin imao prema susednoj državi Ukrajini. Sada u jeku zime na rusko-ukrajinskoj granici, Kremlj je poslao oko 150.000 vojnika na vojnu vežbu koja bi se mogla smatrati najotvorenijom i direktnijom pretnjom na teritoriju Ukrajine.
Putanja razvoja u polovini februara su počela da se dinamiziraju. Prema dobro pripremljenom planu Putin i njegov vojni aparat podstakli su stanovništvo dva regiona sa većinskim ruskim stanovništvom, Luganska i Donjecka, da proglase nezavisnost od Kijeva. Naravno, Putinov scenario lako se čitao. Kao što se i očekivalo Moskva je požurila da prizna proglašeni suverenitet ovih regiona i da najveća ironija ove igre na kraju je da je Putin je izjavio da će tamo pokrenuti vojni “mirovni” kontingent da zaštiti ova dva samoproglašena entiteta kao suverena. Ovaj scenario je zapravo sačinio Putinov „izgovor“ za pokretanje totalne vojne agresije na celu Ukrajinu, sa odredištem pokoravanja Kijeva i hvatanja ili ubistva neposlušnog političkog lidera, predsednika V. Zelenskog.
Sada kada je od 24. februara, dana početka ruske agresije, čak i petog dana Ukrajina se ne predaje, suočena sa neviđenom olujom ruskih raketnih i artiljerijskih napada u svim velikim gradovima, a da uopšte nisu birali mete, na scenu je izašlo neviđeno ljudsko herojstvo naroda i patriotskog ukrajinskog rukovodstva na čelu sa predsednikom Zelenskim, probudeći najveće divljenje i simpatije slobodoljubivog sveta širom zemaljske kugle. Ova dela herojskog otpora naroda Ukrajine učinile su da moćne zemlje Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država osećaju loše zbog neznanja koje su pokazali o ozbiljnosti situacije tako što su u početku reagovale prilično indolentno i fragmentarno.
Sada, šestog dana, kada otpor i rat su zub o zub u odbrani Kijeva, ali pre svega ruski raketni, artiljerijski i vazdušni udari, uglavnom na civilne ciljeve, ostavljajući stotine mrtvih civila, kao i veliki talas ukrajinskih izbeglica koji beže prema susednim zemljama, očigledno su uticali na savest ali i na bezbednost demokratskih država EU i NATO. Nedavne reakcije iz Bele kuće, NATO i EU, u potpunosti su usklađene i u njihovom sadržaju su odgovarajuće mere u vezi njihove ozbiljnosti, ali svakako relativne u smislu brzih efekata koje bi mogle proizvoditi
Kao odgovor na ove mere, a posebno odluka zemalja EU za snabdevanje Ukrajine (kao napadnute državu) oružjem i merama za uklanjanje Ruske Federacije iz SVIFT sistema, Putin je naredio podizanje najvišeg nivoa uzbune i spremnosti za nuklearno oružje.
U ovoj novoj situaciji neminovno se postavlja pitanje: kuda ide svetski poredak?
Jedno se već može tačnije utvrditi da je Putinova vojna agresija u Ukrajini obeležila je tektonski pomak u svetskoj politici i povećala je rizik od konfrontacije supersila i militarizacije Evrope. Takođe, ako se osvrnemo na izjavu francuskog predsednika E. Makrona „Svet treba da se pripremi za dug rat između Rusije i Ukrajine nakon što je Moskva započela okupaciju njenog prozapadnog suseda“, ili jučerašnja izjava demokratskog kongresmena iz Kalifornije Roa Khana prema kome, „… Ukrajina bi mogla završiti kao ruski Avganistan”, to ih je stvarno povredilo u Hladnom ratu. Na duge staze, to će skupo koštati Putinu, tako da sam za sankcije i otvoren sam za ono što predlaže administracija o tome šta treba da uradimo da pomognemo Ukrajincima iz perspektive odbrane. Čak je i jučerašnja odluka nemačkog kancelara, na vanrednoj sednici, prvi put održanoj u nedelju, kako bi se povećao budžet za izgradnju vojnih kapaciteta na 100 milijardi evra i njegov govor pred Bundestagom gde je Šolc opisao ruski napad na Ukrajinu kao „prekretnicu“ koja je zahtevala nemački nacionalni napor da se održi politički bezbednosni poredak u Evropi.
U tom smislu treba videti i jučerašnju odluku EU koja kaže da “prvi put, Evropska unija će finansirati kupovinu i isporuku oružja i drugu opremu u zemlji koja je napadnuta”. Izjava britanskog premijera B. Džonsona, datog povodom početka ruske agresije na Ukrajinu, „Užasnut sam strašnim događajima u Ukrajini i razgovarao sam sa predsednikom Zelenskim da razgovaramo o sledećim koracima. Predsednik Putin je izabrao put krvoprolića i uništenja time što je pokrenuo ovo ničim izazvanim napadom na Ukrajinu. Velika Britanija i naši saveznici će odgovoriti sa odlučnošću”.
Ove reakcije Zapada date u prva četiri dana od početka agresije Rusije u Ukrajini i sankcione mere koje prate ove izjave, posebno ekonomske, vode svetski poredak ka novoj konfrontaciji, veoma velikih razmera, što nismo videli od hladnog rata. Prerano je reći sa sigurnošću klizi ka novom hladnom ratu, ali o tome se naravno može razgovarati na nivou analize.
Rano jer još nismo videli pozicioniranje ostatka sveta, odnosno velikih azijskih i kineskih sila. Njena ravnodušnost prema ovoj novoj napetosti neće dugo trajati. Smatram da bi efekti koje bi značili povlačenje Rusije iz SVIFT-a i zamrzavanje njenih sredstava u svetu moglo da ima direktan uticaj na trgovinske odnose Rusije sa Kinom i to će Kinu gurnuti da razjasniti njen stav.
Pogled na budućnost svetskog poretka može se dodatno više razjasniti, u zavisnosti od toka i epiloga koji može imati rat u Ukrajini.