Ko može da plati Putinov rat?

Agresija Rusije na Ukrajinu ne samo da je izazvala neopisivu ljudsku patnju, već i katastrofalnu štetu ukrajinskom kapitalu i proizvodnim kapacitetima. Procenjuje se da bi ekonomski gubici mogli da se kreću od 500 milijardi dolara do 1 bilion dolara, jer ruske rakete i dalje padaju na Ukrajinu.

Pa ko će platiti ogromne troškove rekonstrukcije?

Zapad bi se mogao nadati da će Rusija, s obzirom na njenu neskrivenu ratobornost i odbijanje da se povuče, na kraju izmiriti račune. Ali da bi se to desilo, Rusija bi morala da prihvati poraz, da prizna neuspeh svoje agresije i da pristane na rok za reparacije. Teško je zamisliti da će Rusija prihvatiti takav ishod sve dok je Putin ili neko poput njega na vlasti.

Mogli bi se pitati i zapadni poreski obveznici, ali oni su već prikupili oko 150 milijardi dolara od 2022. do januara 2023., a stići će još. Gde je političar koji ima hrabrosti da predloži da oni uzmu dodatnu sumu od možda 50 do 100 milijardi dolara godišnje za rekonstrukciju Ukrajine tokom jedne decenije? Takav potez bi rizikovao populističku reakciju kod kuće, što bi odgovaralo Putinovoj nameri da podeli Zapad.

Zapadni zvaničnici su govorili o uključivanju privatnog sektora, ali imajući u vidu zabrinutost oko održivosti ukrajinskog duga i bezbednosne situacije, kao i prošlo iskustvo sa projektima rekonstrukcije kao što su Irak i Haiti, jednostavno nije verodostojno misliti da privatni sektor može obezbediti sredstva dovoljno brzo ili u potrebnom obimu.

Ovo nas, na sreću i neizbežno, dovodi do poslednje preostale opcije. Katastrofalna odluka Putinovog režima da veliki deo svog bogatstva skladišti na Zapadu je odluka zbog koje ruski zvaničnici i njihovi gospodari nesumnjivo žale. Procenjuje se da ima oko 400 milijardi dolara zamrznute ruske imovine koja miruje na računima zapadnih banaka (u februaru je EU počela da mapira koliko se toga drži u bloku).

Prvobitno su se nadali da će ova imovina biti brzo preusmerena na upotrebu Ukrajine, kako za pobedu u ratu, tako i za kasnije finansiranje rekonstrukcije. Međutim, sada se čini da su advokati i zapadna ministarstva finansija podigli mnoge pravne prepreke.

Opšti argument protiv njihove upotrebe je da bi to bio užasan primer i napad na prava privatne svojine i državni imunitet.

Argument o odbrani prava privatne svojine i vladavine prava deluje smešno. Nema sumnje da Rusija krade i uništava privatnu imovinu u Ukrajini. Stoga je u obavezi da plati odštetu. Zašto bi zapadni poreski obveznici trebalo da plaćaju račune za ruske akcije?

Argumenti pravnika protiv korišćenja ruskih sredstava je kratkovida i nepotpuna. Veliki deo novca koji se čuva na Zapadu je prljav, kao što su Oliver Bulou i drugi opširno istakli. Ideja da odjednom postane čista kada stigne do trezora banke u Londonu je smešna. Naravno, oligarsi u svojim matičnim zemljama se oslanjaju na čiste, bez sumnje dvostruko pečatirane i potpisane, pravne račune, ali šta ta uveravanja znače kada u njihovoj matičnoj državi nema vladavine prava? A upravo to je logika zapadnih sankcija protiv super bogatih Rusa (da podržavaju režim) čini osnovu našeg napada na prijatelje i saveznike Vladimira Putina.

“Primat postupka nad moralom” nije nov; to je ono što je navelo Banku Engleske da preda 23,1 tone čehoslovačkog zlata nacistima nakon njihove invazije u martu 1939.godine, i ono što je navelo saveznike da efikasno sarađuju sa Nemačkom tokom Drugog svetskog rata preko Banke za međunarodna poravnanja (BIS).

Uvek će biti onih koji će želeti da finansijski kanali komunikacije budu otvoreni za naše neprijatelje čak i tokom najgorih sukoba. Ne bi trebalo da budu. Proglasiti Rusiju kleptokratskom, terorističkom državom i automatski smatrati njene fondove i imovinu hapšenjem nije tako veliki korak.

Ako treba menjati zakone, onda ih treba menjati. Putin je izjavio da je ovo sada rat protiv Zapada i u mnogo čemu je u pravu. Više je nego razumno skinuti rukavice u odbrani zapadne liberalne demokratije. I da zapamtimo da ako izgubimo ovaj rat, više neće biti vladavine prava za odbranu. Putin vodi egzistencijalnu borbu protiv samog našeg sistema vlasti.To je neophodno.

Zapadna ministarstva finansija iznose još jedan argument: konfiskacija ruske imovine i njeno dodeljivanje Ukrajini stvorilo bi poremećaj na globalnom tržištu, pošto bi se drugi autokratski režimi poput Kine i zalivskih država povukli iz zapadnih jurisdikcija iz straha od sličnog tretmana.

Možda, ali je sumnjivo. Sigurno bi otišli nakon što je ruska imovina bila zamrznuta. I naravno, najbolji način da se izbegne zamrzavanje i konfiskacija imovine je ne invazija na druge zemlje i držanje podalje od genocida i ratnih zločina. Poruka o nedelovanju je daleko gora; da je Zapad bez obzira na to spreman da se nosi sa takvom okaljanom imovinom.

Za promenu zakona mnogih zapadnih zemalja biće potrebno vreme. Međutim, postoje hitni finansijski koraci koji se mogu preduzeti u međuvremenu.

Prvo, zamrznuta ruska imovina bi trebalo da bude u mogućnosti da se koristi kao kolateral da bi se Ukrajini omogućilo da se zaduži za finansiranje svoje odbrane i posleratne obnove. Vlade G-7 mogu založiti ovu imovinu i obećati da će zakoni biti promenjeni kako bi se osiguralo oslobađanje osnovne imovine/kapitala. Osiguranje se može sklopiti u slučaju neuspeha/odlaganja zakonskih promena.

Drugo, zemlje G-7 mogu izdati obveznice za rekviziciju u zamenu za ruska sredstva zamrznuta u zapadnim bankama. Ruska država bi zauzvrat dobila ekvivalentnu imovinu, dok bi osnovna sredstva bila distribuirana Ukrajini. Zapad bi Rusiji obećao otplatu obveznica pod uslovom da prihvati sve buduće mirovne uslove i plati punu reparaciju. Dakle, ruska imovinska prava neće biti sužena.

Na nedavnoj finansijskoj konferenciji jedan od učesnika je izneo primedbu da Putin nikada ne igra po pravilima, ali Zapad to uvek čini. Moramo da počnemo da budemo kreativni kako bismo obezbedili ukrajinsku pobedu i sopstvenu vladavinu prava. To je sasvim moguće. /cepa.org/