Ukrajina: Bitka za budućnost Evrope

Rat u Ukrajini je odlučujuća bitka oko budućnosti Evrope, njene geostrateške rekonfiguracije i, na kraju, njene nove bezbednosne arhitekture.

To označava tektonski pomak u evoluciji kontinenta, uzrokovan kako Putinovim istorijskim pogrešnim proračunom, tako i otporom ukrajinskog naroda. A brz, gotovo instinktivan odgovor Sjedinjenih Država da pruže vojnu i ekonomsku pomoć samo je ubrzao ovu promenu.

Ovo je rat koji transformiše sistem, jer je razotkrio kalcifikovani kostur evropske distribucije moći, naizgled potopljen pod slojem institucija, generisanih decenijama nadnacionalizma da bi se nadoknadila vojna slabost kontinenta posle 1945. Takođe je otkrio suprotstavljene intraevropske interese i usklađenosti, dok je postavljao pitanje da li su postojeće institucije i dalje na visini zadatka.

Da li su NATO i Evropska unija u stanju da podstaknu Evropu da se suprotstavi Rusiji i da odrede razornu cenu za otpočinjanje rata za razliku od bilo kog kontinenta koji je video od 1945? Ili će ruski predsednik Vladimir Putin uspeti u svom carskom ponovnom osvajanju Ukrajine, ponovo uspostaviti sferu uticaja u istočnoj Evropi i — kada mu vojska bude obnovljena za nekoliko godina — možda čak i direktno izazvati NATO?

Do sada je odgovor Zapada na rat bio značajan i po svojoj velikodušnosti i po svojoj nasumičnoj prirodi. Takođe je definisano političkim „mišićnim pamćenjem“ o tome gde je centar Evrope i gde počinje i gde se završava njena periferija.

Politički argument Evrope oko Ukrajine je o tome kakav bi kraj igre trebao da bude, odnosno da li je još uvek moguće imati završnicu koja je u skladu sa prethodno postojećim stanjem stvari kada se pucnjava zaustavi. Ovo je, delimično, razlog zašto je razgovor o budućnosti Ukrajine pokrenut poznatim neuspehom proširenja EU i zašto su ključna bezbednosna pitanja – kao što je članstvo zemlje u NATO-u – do sada uglavnom izbegavana.

NATO je na kraju o čvrstoj moći i kolektivnoj odbrani, a posleratna distribucija čvrste moći će pokretati institucionalno uobličavanje i definisati novu arhitekturu buduće Evrope. Baš kao što je to bilo na početku Hladnog rata, novi centar gravitacije će se pojaviti u Evropi — sve više na severoistoku. Odluka Finske i Švedske da traže prijem u NATO samo je najeklatantniji primer ove promene koja se odvija.

Istorijski, međutim, institucionalna rešenja bezbednosnih dilema gledaju u prošlost, iako tvrde da nude rešenja za budućnost. Naravno, institucionalni bezbednosni aranžmani mogu ojačati saveze, ali samo kada te institucije odražavaju stvarnu moć i interese. Ova stvarnost je postala očigledna tokom ovog rata. I dok je opasnost od ruskog revanšizma u Evropi ponovo politički ojačala NATO, bez pravog ponovnog naoružavanja Evrope, dostojanstveni savez će postati izdubljeni do tačke irelevantnosti.

Danas je Evropa na prekretnici jer je ostala zaglavljena u „institucionalnom razmišljanju“ koje je sve više odvojeno od lokalne realnosti. Istovremeno, politički lideri kontinenta osećaju da će ono što se dešava u Ukrajini – i gde će na kraju završiti na političkoj mapi Evrope – odrediti tok evropskog razvoja, a time i transatlantskih odnosa.

Bez obzira na sve, jedno je sigurno: to će imati stvarne i dugoročne posledice za budućnost Evrope.

Kada je nacija osvojila svoju slobodu strašnom i krvavom žrtvom, istovremeno štiteći druge na kontinentu, ne može se izostaviti i reći da je to periferna država. Pobednička Ukrajina će stoga polagati pravo na svoje mesto u Evropi zahvaljujući samom obimu svoje žrtve, dok će SAD i evropske zemlje koje su igrale ključnu ulogu u njenoj pobedi – posebno one koje se nalaze duž istočnog Bloka NATO – a postati mnogo uticajnije.

Nepromišljenost Putina, koji je odlučio da uloži sve protiv Ukrajine, pokrenula je proces koji se ne može preokrenuti. I ne radi se samo o tome da će se centar gravitacije Evrope pomeriti na severoistok, već i da je nekada maglovita koncepcija istočne Evrope kao zaleđu Zapada – slika ojačana balkanskim ratovima 1990-ih – gotovo uklonjena.

Istočna Evropa je sada potpuno Evropska, njena istorija i nasleđe se svakodnevno ponovo otkrivaju na američkim univerzitetima i istraživačkim centrima, a slike Rige, Varšave i Kijeva ispunjavaju naše ekrane. Vidimo da političari iz Istočne Evrope u teškom trenutku pokazuju vođstvo i hrabrost, jasno artikulišu imperative i prioritete svoje nacionalne bezbednosti, polažu svoje karte na sto i preuzimaju stvarne rizike kako bi zaustavili Rusiju i pomogli Ukrajini u borbi za slobodu i nacionalni suverenitet.

Rat u Ukrajini još nije završen, ali Evropa se već promenila. I istini za volju, njeni lideri to prepoznaju. Samo će svim zainteresovanim stranama trebati više vremena da to priznaju, možda zauvek sahranivši kalcifikovani kostur onoga kako je kontinent izgledao donedavno./Politico/