NYT o Vučiću: Predsednik, fudbalski huligani i “kuća strave” podzemlja

Jezivo suđenje u Srbiji pokrenulo je pitanja o vezama između najvišeg rukovodstva zemlje i njegovih nasilnih narko-bandi.

U subotu uveče početkom marta 2021. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pojavio se uživo na televiziji, sedeći za dugačkim drvenim stolom, a uz njega su bili premijer i ministar unutrašnjih poslova zemlje. Vučić je rekao da ima važno saopštenje u vezi sa hapšenjem bande podzemlja odgovorne za višestruka ubistva. Ministar unutrašnjih poslova upozorio je gledaoce da svoju decu drže dalje od televizije. Na ekranu iza njega bljesne niz slika: odsečena glava, telo bez glave, torzo. Vučić je govorio polako, često zastajkivajući i zamišljeno zureći u sto ispred sebe, izgledajući blago pognut na šest stopa. Pohvalio je policiju i obaveštajnu službu za istragu o bandi; za dlaku su izbegli smrt, rekao je.

Bio je to šokantan prikaz, čak i u zemlji poput Srbije, u kojoj mnogi odrasli imaju bolna sećanja na jugoslovenske ratove iz 1990-ih i njihova zverstva. Ali konferencija za štampu bila je samo početak kampanje jezivih otkrića. U nedeljama nakon hapšenja u februaru, novi detalji su stalno curili u štampu. Grupa je navodno namamila svoje žrtve u “kuću strave” u predgrađu Beograda, gde su ih mučili, raskomadali, puštali kroz industrijsku mašinu za mlevenje mesa i ponekad bacali u Dunav.

U Srbiji su pažljivo pratli priču i to ne samo zbog krvavih slika. Vođa bande bio je krupni fudbalski huligan i diler kokaina po imenu Veljko Belivuk, zvani “Nevolja”, koji je već bio poznata ličnost u Beogradu. Ranije je bio optužen za ubistvo i niz drugih teških krivičnih dela, ali nikada nije dugo služio u zatvoru. Pričalo se da je održavao dobre odnose sa srpskom policijom i obaveštajnom službom. On i njegovi ljudi fotografisani su u društvu uticajnih ličnosti, među kojima je i predsednikov sin Danilo Vučić.

Nakon konferencije za novinare, Belivuk je na zatvorenom sudskom ročištu izneo svoje gledište i rekao da je njegova banda organizovana “za potrebe i za račun Aleksandra Vučića”, navodi se u transkriptu suda. On je opisao neke od poslova za koje se kaže da je banda radila za vladu, kao što su: To uključuje zastrašivanje političkih rivala i zaustavljanje skandiranja protiv Vučića na fudbalskim utakmicama – vredna usluga u zemlji u kojoj stadion može da napravi ili slomi predsednika. Belivuk je upozorio da će imati još mnogo toga da kaže ako Vučić “nastavi svoj slučaj protiv mene”.

Vučić je ljutito negirao bilo kakvu povezanost sa ubicama. Ali činilo se da je slučaj Belivuk shvatao lično, ponekad implicirajući da postoji zavera protiv njega. U bizarnom televizijskom intervjuu nekoliko meseci nakon hapšenja, on je tvrdio da su Belivukovi ljudi od svojih žrtava pravili “ljudske ražnjiće” i slali ih Belivukovom šefu Radoju Zviceru. Suočavajući se sa kamerom i obraćajući se Zviceru, koji je još na slobodi, Vučić ga je izazvao. „Pozivam ga da me ubije“, rekao je. „Nemam problem sa tim, jer bolje je biti pretvoren u mleveno meso nego pustiti da ova gamad vlada Srbijom”.

Kako se suđenje približavalo, procurile su činjenice o dugogodišnjim vezama između bande i raznih članova Vučićeve vlade, koji su ih, čini se, pratili, podržavali i štitili. Belivuk se s vremena na vreme pojavljivao kao predsednikov mračni blizanac, čovek koji oličava zločinačku stranu države koja je postala sve autokratskija tokom protekle decenije. Vučić, koji je predsednik od 2017. godine i na čelu vladajuće stranke u zemlji, dugo je rekao da želi da svoju zemlju – koja je i dalje među najsiromašnijim u Evropi – vodi do većeg prosperiteta i članstva u Evropskoj uniji. Istovremeno, to je podrilo mnoge demokratske institucije u Srbiji, a čini se da mafijaške bande često deluju nekažnjeno.

Dakle, afera Belivuk nije samo crna priča o odsecanju glava i kokainu. Gangsterizam koji cveta pod Vučićem, u kombinaciji sa redovnim pretnjama Srbije da će „zaštititi“ etničke Srbe u drugim delovima regiona, mogao bi na kraju da poništi dogovor kojim je uspostavljen mir na Balkanu 1995. godine. Evropljani su toga dobro svesni, kao i Vladimir Putin, koji ima nove razloge da ih podeli i omesti. Kremlj je dugo podržavao srpske nacionaliste kao opkoljene slovenske građane i – zahvaljujući ratu u Ukrajini – ima više nego ikada motiva da izazove nevolje na Balkanu.

Ali rizici za Evropu idu dalje: Vučićev etnički šovinizam i demagogija liče na one njegovog saveznika Putina, a širenje neliberalne demokratije – koja već jača u delovima kontinenta – predstavlja jednako veliku, možda čak i zloslutniju opasnost. Slučaj je otvorio pogled u sumornu budućnost u kojoj Vučić iznutra podriva evropski projekat, gradeći državu u kojoj je demokratija samo fasada, a kriminalne bande se koriste za širenje straha. To bi samo po sebi bilo dovoljno zabrinjavajuće. To je takođe ista taktika koju koriste ljudi koji su pre tri decenije gurnuli Balkan u katastrofalan rat.

U vreme kada se Belivuk prvi put pojavio na sudu prošlog oktobra, već je postigao jezivu slavu, čiji su uspon i pad pokriveni u beskrajnom nizu tabloida. Uveden je u prostoriju sa lisicama na rukama i na sebi je imao belu polo majicu i farmerke. Lice mu je bilo meko i punačko, skoro detinjasto, sa velikim praznim očima. Uprkos svojoj veličini – on je visok čovek sa masivnim torzom – izgledao je čudno kao prevelika beba, kao da život pun nasilja nije ostavio utisak na njega. On i još oko 30 optuženih, uglavnom mišićavih muškaraca sa tetovažama i obrijanih glava, izgledali su neobično opušteno, cerekajući se i ćaskajući, dobacivši nekoliko usputnih uvreda jedni drugima. Možda su očekivali da će se ovo suđenje završiti kao i većina njihovih prethodnih suđenja: proceduralnim greškama, nedostatkom dokaza i prevremenim puštanjem na slobodu.

Nakon nekih formalnosti, tužilac je stao da pročita optužnicu. Kada je opisao kako su Belivuk i njegov poručnik “udarili žrtvu sekirom u vrat i odsekli mu glavu”, dotični je zevnuo i podigao pogled u plafon. Neki od njegovih saoptuženih su zadremali.

Dok je Belivuk stao, uhvatio je govornicu obema rukama i prešao pravo na stvar. Njegova banda je, kako je rekao, od samog početka bila vladin projekat. On je naveo neke od usluga koje je ona pružala, pa čak i opisao sastanak za koji tvrdi da je imao sa Vučićem u jednoj privatnoj kući u Beogradu, navodeći adresu, broj stana i ime vlasnika. Tamo su se samo jednom sreli, dodao je, “jer, kako reče gazda, ne bi mu bilo dobro da nas neko vidi ili snimi”.

Vučić je te navode odmah demantovao i čak ponudio da o njima razgovara sa istražiteljima i da se podvrgne detektoru laži. Pravno, verovatno neće patiti od suđenja. Nijedan visoki zvaničnik nije optužen, a vrlo malo njih je čak i ispitano. Značaj slučaja Belivuk je negde drugde. Naterao je celu Srbiju da se obračuna sa brojnim dokazima da je Vučić dozvolio da gangsteri postanu virtuelna ruka države. Podrška koju su Belivuk i njegovi prijatelji dobili od policije i MUP-a tokom protekle decenije dobro je dokumentovana kroz sudska svedočenja, prisluškivane telefonske pozive i fotografije. Sugestija da je sve ovo moglo da se desi bez Vučićevog znanja izaziva smeh u Beogradu. Pre nego što je postao predsednik, Vučić je bio premijer, a pre deceniju je reorganizovao službe bezbednosti Srbije. Danas ima skoro potpunu kontrolu nad gotovo svim aspektima javnog života. Od parlamenta preko sudova i policije do poslovnog sveta, Vučić je tretiran sa laskavim poštovanjem; Srbi koji mu se nađu na putu rizikuju svoje živote. U stvari, hapšenje Belivuka i njegove bande možda je jedna od retkih velikih odluka poslednjih godina koje Vučić ne kontroliše.

Većina dokaza u ovom slučaju dolazi od tima evropskih policajaca koji su slučajno naišli na slučaj. Dve godine su pokušavali da dešifruju mobilnu aplikaciju za razmenu poruka pod nazivom Ski-ECC, koju su koristili trgovci kokainom u kontejnerskim lukama severne Evrope. Kada su konačno provalili šifru, otkrili su mnogo više od lokalnog lanca kokaina. Sa najmanje 70.000 korisnika, Ski se pojavio kao virtuelni Rosetta Stone za globalizovani svet organizovanog kriminala, sa grafičkim vestima i fotografijama koje su treperile širom etra na vrtoglavom nizu jezika i dijalekata. „To je kao da stojite ispred kuće u mraku i uđete unutra i upalite svetlo“, rekao mi je zvaničnik Evropola, organa za sprovođenje zakona Evropske unije.

Sky nije bila prva aplikacija koju su organi za sprovođenje zakona optužili da snabdeva narkobosove. Ali ona je bila najpopularnija i najsmelija. Kompanija, koju je 2010. osnovao tehnološki preduzetnik iz Vankuvera, hvalila se da je njena četvoroslojna enkripcija neraskidiva; na kraju je zaradio stotine miliona dolara pre nego što su njegovi rukovodioci optuženi 2021.

Ispostavilo se da je veliki deo dokaza sa neba došao sa Balkana, a posebno iz Srbije. Zvaničnik francuskog ministarstva unutrašnjih poslova rekao mi je da je deljenje ovih podataka „veoma osetljivo“ zbog zabrinutosti da bi mogli da procure. Iako je srpska policija na kraju uhapsila Belivuka i njegovu bandu, oni su to očigledno učinili nevoljno. Nekoliko dana pre hapšenja, njemu i njegovom potporučniku dozvoljeno je da napuste zemlju i odu u susednu Crnu Goru, još jedno čvorište trgovine drogom. Crnogorske vlasti su saopštile da su osujetile pokušaj ubistva njih dvojice; crnogorski tužilac rekao je lokalnim medijima da iza zavere stoje “određene bezbednosne strukture” u Srbiji, koja je možda bila planirana da bi se izbegle neprijatnosti suđenja.

Za devet godina koliko je Vučić na vlasti, srpski fudbalski huligani – i kriminalne bande koje se s njima preklapaju – upleli su se u nestabilnu etničku politiku u regionu i pomogli u podsticanju srpskih pobuna u drugim balkanskim zemljama. Neki od njih ispovedaju svoju lojalnost Rusiji. Neki Srbi su se pridružili paravojnoj grupi Vagner, koja je u prošlosti i sama regrutovala kriminalce i objavljivala video snimke regrutovanja na srpskom jeziku za rat u Ukrajini. Iako je Vučić zamerio toj grupi, Srbija ostaje nešto kao linija raseda između Rusije i Zapada. Sve ovo Vučića stavlja u poziciju izuzetne moći. U krizi bi mogao da odluči da li se region Balkana kreće ka miru ili se vraća nasilju.

Najvidljiviji rizici danas dolaze sa Kosova, zemlje na jugu Srbije koja je etnički albanska, ali takođe sadrži područja u kojima su većina Srbi, posebno na severu. Srpsko rukovodstvo je i dalje duboko nezadovoljno otcepljenjem Kosova od Srbije nakon jugoslovenskih ratova 1990-ih i odbija da prizna nezavisnost zemlje, koja je međunarodno priznata 2008. godine. Scenario koji zapadnoevropske lidere drži budnim noću je otprilike sledeći: Vučić šalje trupe preko granice i anektira sever Kosova jer vidi pretnju po srpsku manjinu. Srbi u drugim delovima regiona tada beže iz svojih domova ili zahtevaju dalje promene granica. Ovo bi moglo značiti kraj Dejtonskog sporazuma, pakta koji je posredovao američki diplomata Ričard Holbruk koji je okončao najgore borbe i ponovo nacrtao mapu bivše Jugoslavije 1995. godine. To bi moglo da započne novi rat. Čak i bez nasilja, urušavanje dejtonskog poretka ojačalo bi politiku etničke solidarnosti i autokratije širom Balkana.

Drugi scenario predviđa da Vučić krije svoje iredentističke namere do prijema Srbije u EU. Ovaj scenario Trojanskog konja stekao je kredibilitet delom i zbog neliberalnog premijera Mađarske Viktora Orbana, bliskog Vučićevog saveznika koji je revnosno lobirao za prijem Srbije. Čini se da se nada da bi Vučić mogao da pomogne Mađarskoj, članici od 2004, da usmeri evropski klub u više populističkom i manje demokratskom pravcu.

Iz svih ovih razloga, slučaj Belivuk bio je osetljiva tema za novinare. Pre nego što sam došao u Srbiju rečeno mi je da će moji pozivi biti praćeni, da ću biti praćen i možda čak i zaustavljen i saslušan. Srpski novinari koji su me upozorili bili su redovno uznemiravani i pretili, kako od kriminalaca, tako i od strane B.I.A., domaće obaveštajne službe Srbije.

Siva zona između države i mafije u Srbiji je realna. Takođe je okružena spoljnim zidovima glasina i paranoje koji otežavaju posao novinara. Mora da sam razgovarao sa desetak Srba čiji su sinovi, muževi ili deca ubijeni pod nerazjašnjenim okolnostima. Većina njih nije imala pojma ko su ubice, ali su imali razrađene priče o korumpiranim zvaničnicima, narko-bosovima, poslovima s oružjem i inkriminišućim fotografijama. Neki su angažovali privatne istražitelje. Svi su izgledali uvereni da im se namerno krije istina. Ali neki od ljudi sa kojima sam razgovarao očigledno su nešto krili od mene. Sat vremena sam razgovarao sa udovicom čiji je muž bio među zaklanim telima na fotografijama koje prate optužnicu protiv bande Belivuk. Bila je visoka, grubog izgleda i duge crne kose. Njena priča je bila potresna, ali kada sam počeo da je pitam o kriminalnoj pozadini njenog muža – on je bio u zatvoru zbog svoje uloge u ozloglašenoj bandi kradljivaca nakita na Balkanu – njeni odgovori su postali hladni i jednosložni. Osećao sam da bi mogla da mi ispriča mnogo interesantniju priču da nije bila zabrinuta za posledice saučesništva svog muža, a možda i svoje.

Vučić nije odgovoran za ovu gomilu straha i endemskog zločina. To je skoro deo imidža Balkana, toliko da su autsajderi vekovima koristili ime regiona kao neku vrstu skraćenice za etničku mržnju i nasilje – „scenu za egzotične trilere o korupciji, brzim ubistvima i sitnim zločinima,“ kaže istoričar Mark Mazover. Ali Vučić ima demagoški dar da udahne novi život ponižavajućim stereotipima. Iskoristio je problem srpske mafije i stvorio okruženje u kojem mutna granica između organizovanog kriminala i države radi u njegovu korist.

Nije slučajno što su i Vučić i Belivuk krenuli u fudbalske navijačke grupe. Možda više nego bilo gde drugde, fudbalski stadioni u Srbiji su arene moći u svom najgrubljem obliku, regrutacioni bazen i za milicije i za kriminalce. Stadioni su bili lonac etničkog nacionalizma koji je uništio Jugoslaviju, a te nasilne emocije oblikovale su Vučića i njegove savremenike. Čak i danas, približavanje areni uveče izgleda kao da ulazite u oluju sa grmljavinom. Policajci se nižu uz bulevare, a što se više približavate, vide se više militarizovani policajci sa pancirima i štitovima. Navijači ponekad uzvikuju slogane koji podsećaju na kampanje etničkog čišćenja iz 1990-ih. Lojalnost timu poprima gotovo religiozni intenzitet. Generalni direktor Crvene zvezde Beograd, najpopularnijeg tima u Srbiji, svojevremeno je rekao da Crvena zvezda „nije samo fudbalski tim, već ideologija, filozofija i nacionalni simbol. Crvena zvezda je čuvar srpskog identiteta i pravoslavlja”.

Širom Beograda, mrtvi fudbalski navijači mogu se videti na muralima, pored ploča, statua i drugih spomenika koji svedoče o njihovom statusu neke vrste glasa naroda. Huligani su bili među prvima koji su krenuli u rat početkom 1990-ih, a upravo su huligani, deceniju kasnije, predvodili pokret za svrgavanje nacionalističkog vladara Slobodana Miloševića. Od tada srpski političari strahuju od stadiona i pokušavaju da zadrže huligane na svojoj strani.

Nije lako razgovarati sa srpskim huliganima. Neki su opasni. Većina koje sam sreo bili su prećutni i sumnjičavi, bez sumnje delimično zbog slučaja Belivuk. Posle dve nedelje potrage, srpski kolega mi je pomogao da pronađem ono što sam tražio: čoveka koji je odrastao uz Vučića na stadionu i koji je hteo i umeo da priča o zajedničkom nasleđu. Ovaj 46-godišnjak i dalje sebe opisuje kao huligana, iako ima ženu i decu i retko ulazi u tuče. Upoznali smo se u baru daleko od njegovog komšiluka, tako da se nije mogao prepoznati. Zamolio me je da ga ne identifikujem, pa ga zovem B., njegovi prvi inicijali. Ima zbijeno telo i obrijanu glavu, a dok je prolazio kroz bar njegov pogled je bio toliko direktan i neustrašiv da sam osećala kao da će me napasti. Seli smo i naručili pivo. Brzo je govorio engleski, povremeno je skliznuo na srpski kada nije mogao da pronađe pravu reč.

B. mi je rekao da je stadion retka zona slobode i anonimnosti u strogo kontrolisanoj jugoslovenskoj komunističkoj državi. To je takođe bilo mesto gde se iz dana u dan svedočio raspad zemlje krajem 1980-ih. Mladići su počeli da formiraju bande i donose bejzbol palice na utakmice, imitirajući članove uličnih bandi u američkom filmu The Varriors iz 1979. godine. Stariji huligani su savetovali B. i njegove drugare da pronađu sličnu grupu mladića koji će navijati za drugi glavni beogradski tim, Partizan, i izazvati ih na tuče „da vide ko je hrabar, a ko nije”. Drugi beogradski huligani su mi rekli da ovaj sistem i dalje postoji, a ponekad inicirani moraju da „iskrvare“ drugog člana da bi se popeli na nivo pre nego što dobiju „misije“. One se mogu sastojati od činjenja zločina ili jednostavnog prebijanja određenog rivala.

Svi mladi huligani na severnoj tribini su ambiciozni nacionalisti, rekao je B., uključujući i Vučića. Pevanja su uključivala “Srbija, a ne Jugoslavija”. Posle utakmice 1988. godine, rekao je B, on i njegova grupa su čuli za sukob između Srba i etničkih Albanaca. Oni su posle utakmice u Beogradu krenuli u “lov” na Albance, nadajući se da će srušiti neke radnje i Albancima naučiti lekciju. Završili su uličnom tučom. „Bio je i predsednik Vučić“, rekao je B. „I moram da vam kažem da mi se sada ne sviđa, ali je bio hrabar, hrabar u borbi“. (Vučićev portparol nije odgovarao na ponovljene zahteve za komentar).

Vučić je rekao da je bio na tribinama 1990. godine kada se dogodila legendarna fudbalska tuča, koja se ponekad navodi kao pravi početak Balkanskih ratova. Dogodilo se to na utakmici Crvene zvezde i zagrebačkog Dinama i brzo se pretvorilo u tuču koja se proširila stadionom. Navijači sa obe strane bili su jasno spremni za bitku: na stadionu je bilo nagomilano kamenje spremno za bacanje. Decenijama kasnije, srpski mediji objavili su mutne fotografije utakmice na kojima se u masi vidi mršav mladić identifikovan kao Vučić.

1990. godine nasilje je izmaklo kontroli. Bilo je hiljade mladih vandala koji su tražili nevolje i, prema rečima B., neko je morao da „smiri ovu grupu jer ih se Slobodan Milošević plašio“.

Dakle, Milošević, koji je u to vreme bio predsednik Jugoslavije, izabrao je vođu huliganima. Ovo je bio prvi put da je politički lider ušao u takav odnos i to je bio presedan koji će Vučić kasnije slediti. Miloševićev čovek se zvao Arkan. Imao je dečačko lice sa krhkim osmehom koji je prikrivao nasilnu crtu. Nešto na njemu izazivalo je poštovanje. Arkan je bio poznata ličnost srpskog podzemlja, koji se proslavio sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka nizom smelih pljački banaka i bekstva iz zatvora širom Evrope. Kasnije je postao jedan od najbrutalnijih ratnih zločinaca naredne decenije. Fotografije njegove paravojne grupe, Tigrovi, pomogle su da se zapadno mišljenje odlučno okrene protiv Srbije. Na jednoj od slika vidi se srpski policajac kako odseca glavu Bošnjakinji na samrti.

“Pa Arkan je skupio naše vođe i dao im dobru platu da svi ćute”, rekao je B. “A on je rekao: ‘Nemojte da se svađate s njim. Moramo sada da se borimo za Srbiju. Biće rata’.”

Ako je fudbalski stadion oblikovao Vučićev karakter, rat ga je naučio politici. Kada je završio diplomu prava 1991. godine, postao je šegrt krajnje desničarskog srpskog političara po imenu Vojislav Šešelj. Iste godine, Slovenija i Hrvatska proglasile su svoju nezavisnost, što je izazvalo povremene i brutalne sukobe koji su razbili Jugoslaviju na odvojene države. Šešelj, zagovornik etničkog čišćenja, bio je korisna folija za Miloševića, koji mu je mogao ukazati kao dokaz da su neki Srbi ekstremniji i od njega. Hrvatska je postala ozloglašena gde su pljačkali, mučili, ubijali i proterivali nesrpske civile. Šešelj je jednom prilikom rekao da su njegovi ljudi iskopali oči svojim neprijateljima zarđalim kašikama, iako je kasnije tvrdio da je to bio crni humor. Na kraju ga je Sud Ujedinjenih nacija za ratne zločine u Hagu optužio i osudio za zločine protiv čovečnosti.

Vučić je bio oduševljeni pristalica Šešeljeve stranke i ubrzo postao najmlađi poslanik u Skupštini Srbije. 1995. godine, nekoliko dana nakon masakra blizu 8.000 bosanskih Muslimana kod Srebrenice, Vučić je održao govor u kome je izjavio: „Ako nas bombardujete, ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo pobiti sto muslimana“. U decenijama od tada, Vučić se nikada nije u potpunosti izvinio za zločine počinjene u ime Srbije ili za svoju retoriku. On je neke osuđene ratne zločince tretirao kao heroje nakon puštanja iz stranih zatvora.

1998. godine, Vučić je postavljen za ministra informisanja pod Miloševićem – što je bila njegova prva stvarna pozicija moći. Predvodio je revolucionarni udar na štampu i novčano kažnjavao organizacije koje su kritikovale vladu. To je bio početak interesovanja za medije koji će oblikovati Vučićevu političku karijeru.

Ali čak i ako su Milošević i njegov zamenik uspeli da ukrote štampu, izgubili su vlast nad stadionom. Mnogi fudbalski huligani su se borili u ratovima i kada su se vratili kući „verovali su da mogu biti arbitri nacionalnog identiteta“, rekao mi je Ivan Đorđević, antropolog sa Etnografskog instituta u Beogradu, koji piše svoju disertaciju o fudbalu i nacionalizmu godine. pisao je Balkan. B., moj huliganski kontakt, malo drugačije rečeno. „Na stadionu se pojavila nova generacija kojoj nije bilo svejedno ni za Arkanovo bogatstvo, ni za njegovu glamuroznu suprugu pop zvezdu Cecu“, rekao je on. I njima je dosta Miloševića, koji je Srbiju doveo do ekonomske propasti i statusa parija u Evropi. Na stadionima su navijači skandirali: “Ubij se, Slobodane!” Huligani su se pridružili političkoj opoziciji i počeli da deluju kao neformalna služba bezbednosti tokom protesta.

Veliki trenutak nastupio je 5. oktobra 2000. godine, kada su jednonedeljni ulični protesti kulminirali upadom u srpsku skupštinu, a vođstvo su preuzeli huligani. Milošević je podneo ostavku sledeće noći i nakratko su Srbi bili ushićeni. Kao priznanje za ulogu koju su odigrali u njegovom svrgavanju, nekim huliganima je pobednička Demokratska opoziciona koalicija oduzela krivične dosijee. „Ništa sa policijom, ništa sa sudovima“, rekao je B.. „Slobodni smo. Mi smo kao anđeli. Čist list“. Euforija je ubrzo izbledela. Ekonomija Srbije bila je u rasulu, a Evropska unija nije bila voljna da spase zemlju koju su mnogi smatrali utočištem nepokajanih ratnih zločinaca.

Za Vučića je Miloševićev pad značio trenutak duboke neizvesnosti oko sopstvene političke budućnosti. Godinama kasnije, dao je neobičan intervju koji je nagovestio njegova osećanja besa i razbijenih ambicija. „Sedeo sam kod kuće i video to kao tragediju za srpski narod“, rekao je on. „Onda sam izašao napolje i neki narkomani su me napali, pa sam morao da ih udarim. On ih je, rekao je, pretukao i nokautirao. Ali nekako su se ovi misteriozni napadači podigli i ponovo ga napali, nakon čega ih je on po drugi put pretukao. Otišao sam kući“, rekao je Vučić, „i znao sam, naravno, da su pred Srbijom godine kolapsa i razaranja“.

Srpski nacionalni identitet vekovima je oblikovan osećanjem izgubljenosti i povređenog ponosa. Srbija je pala pod otomansku vlast ubrzo nakon legendarne bitke 1389. godine – datuma koji je prskan po zidovima širom zemlje. Zemlja je povratila svoju punu nezavisnost tek nakon skoro 500 godina. Ova osećanja su se ponovo pojavila 1990-ih, kada su mnogi Srbi osećali da su nepravedno prikazani kao zlikovci složenog građanskog rata. Oni su takođe bili duboko ljuti zbog kampanje NATO bombardovanja pod vođstvom SAD 1999. godine, koja je proterala srpsku vojsku sa Kosova nakon što je optužena za etničko čišćenje i ubistvo. Ovo raseljavanje je omogućilo Kosovu, koje se nekada smatralo srpskim srcem, da postane nezavisno – još jedan udarac za Srbe.

Vučić i njegova Radikalna stranka postali su simbol nagomilane ozlojeđenosti u svojoj zemlji. Vučić je 2007. godine predvodio grupu demonstranata koji su podržavali Ratka Mladića, vojnog komandanta koga su ponekad nazivali „Balkanskim mesarom“. Godinu dana kasnije, kada je ratni lider bosanskih Srba Radovan Karadžić uhapšen, Vučić je ponovo izašao na ulice i policija ga je pretukla.

Ali plima se okrenula. Istraživanje javnog mnjenja 2008. pokazalo je da većina članova Vučićeve stranke želi da Srbija uđe u Evropsku uniju. Vučić je pomogao u stvaranju novog bloka, Srpske napredne stranke. Kritičari su se rugali, rekavši da je to ista stara zabava sa drugačijim imidžom. Ipak, Vučićeva koalicija je četiri godine nakon formiranja osvojila većinu mesta u parlamentu. Njegova stranka se pametno pozicionirala u centar srpske politike, obećavajući prosperitet, čistiju vladu i članstvo u EU, uprkos tome što je izazvala gnev desnice zbog Kosova i drugih uočenih pritužbi. Vučić je bio premlad da postane premijer, ali je stekao kontrolu nad strankom. Takođe je dobio ovlašćenja u svim oblastima službi bezbednosti. Zamenio je ključne šefove odeljenja lojalistima.

Vučić je ubrzo počeo da se stilizuje kao borac protiv korupcije. Naredio je senzacionalnu seriju hapšenja, a mediji su ga prozvali „srpski Eliot Nes“. Dok su neki od uhapšenih bili legitimne mete, više od 100 njih su bili funkcioneri Demokratske stranke, koja je upravo izglasana na opštim izborima. Kritičari su se žalili da je postupak politički obračun. Ali kampanja protiv korupcije naišla je na dobar prijem u javnosti, a posebno među članovima Napredne stranke, koju su uglavnom činili stariji i manje obrazovani Srbi. Brojke stranačkih anketa su porasle. Ljudi su hteli nekoga da okrive, a Vučić im je to dao.

Među kriminalcima kojima se Vučić s ponosom hvalio da ih je strpao iza rešetaka bio je i Darko Šarić, najmoćniji narko-bos na Balkanu. Šarić, “kralj kokaina”, vodio je globalnu mrežu šverca i optužen je u odsustvu nakon višegodišnjih istraga u kojima je učestvovala američka agencija za borbu protiv droga. Vučić, koji je upravo pobedio na opštim izborima 2014. i koji će postati novi premijer zemlje, nazvao je hapšenje trijumfom srpskih organa za sprovođenje zakona. Šarić, koji se dobrovoljno vratio u Srbiju i predao policiji, imao je drugačije mišljenje. Glavni sudija u predmetu mi je rekao da je Šarića na sudu pitao zašto se predao. Šarić je, podsetio je sudija, odgovorio da se oseća sigurnije u Srbiji pod novom vladom koju vodi Vučić.

Kao i Vučića, Belivuka je oblikovao rat u Bosni, iako je bio suviše mlad da bi igrao ulogu u njemu. Jednog jutra u kasnu zimu 1995. godine, kada je rat bio na vrhuncu, eksplozija je potresla kuću porodice Belivuk u Beogradu, u kojoj su tri osobe poginule. Medicinski vještak koji je tog dana bio na licu mjesta zvao se Časlav Ristić i već je bio veteran u svojoj struci. Kada sam ga sreo u Beogradu, bio je 63-godišnji penzioner, rumenog lica, proređene sede kose i mrzovoljnog držanja, sa sobom je doneo izbledele isečke iz novina o eksploziji, zajedno sa svojim polaroidnim fotografijama scena zločina.

Ristić mi je rekao da je Belivukov otac bio ratni veteran koji je kući donosio oružje iz rata; držao je dve granate u kuhinjskoj fioci. Bio je depresivan i nakon svađe sa suprugom otišao je i detonirao obe granate, očigledno nameravajući da se ubije. Njegova supruga i tašta su postale kolateralna šteta. Nakon toga, devetogodišnji Belivuk je morao da prođe hodnikom pored leševa do susedne kuće“, rekao je Ristić. (Jedine vidljive povrede koje je imao su ogrebotine.) Ristić mi je rekao da je to neobičan slučaj, ali da je to slučaj samo zato što se otac ubio sa dve granate. “Obično koriste samo jednu”, rekao je on.

Belivuk je odrastao kao izbacivač po beogradskim noćnim klubovima i stekao krivični dosije pun sitnih zločina. Početkom 2000-ih, Srbija se borila sa toksičnim nasleđem Miloševića, koji je ovlastio kriminalnu klasu da zaobiđe ratne sankcije za srpsku ekonomiju. Na vrhu, mafiozi su sarađivali sa šefovima obaveštajnih službi u zemlji kako bi zaštitili svoj novčani tok. Bili su toliko moćni da su 2003. godine ubili reformskog premijera zemlje Zorana Đinđića, koji je pretio obračunom. Na dnu su bili nasilnici poput Belivuka, pešaci u rastućoj trgovini kokainom.

Belivuk bi možda ostao sitni lopov da se njegov život nije ukrstio sa usponom Aleksandra Vučića. Kada je Vučić 2012. preuzeo kontrolu nad bezbednosnim agencijama u zemlji, na beogradskom stadionu Partizana pojavila se nova grupa huligana i Belivuk je zamoljen da im se pridruži. Većina fudbalera u Srbiji je doživotno lojalna, ali čelnike nove grupe činili su uglavnom ljudi koji nisu imali veze sa Partizanom. Naziv grupe, janjičari, bio je suptilna aluzija na ovu činjenicu: janjičari su bili elitna osmanska snaga sastavljena uglavnom od dečaka otetih iz svojih hrišćanskih porodica i oblikovanih u nemilosrdne ubice za osmansku državu. Dok su prethodni huligani dobijali neformalnu i usputnu podršku policije, uglavnom za prodaju droge, veze ove nove grupe sa državom bile su direktne i političke. Ime prvog vođe kasnije se pojavilo u beleškama policajca, zajedno sa oznakom “državni projekat”, otkrili su srpski istraživački novinari.

Belivuk i njegov novi šef – kolega huligan po imenu Aleksandar Stanković, poznat kao “Nemi” – ubrzo su počeli blisko da sarađuju sa svojim pokroviteljima u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Veza je otkrivena kroz seriju fotografija i razmena tekstova koji su se pojavili u sudskom sporu godinama kasnije. U jednoj od tih poruka Belivuk je istakao svoju lojalnost, nakon čega mu je jedan službenik MUP-a uzvratio: „Ona zna. Šef zna. Veliki gazda zna“. Iz tekstova se ne vidi o kome je reč, ali ministru je neposredno pretpostavljena bila žena. Vučić je tada bio premijer i šef bezbednosti.

Belivuk je kasnije na sudu tvrdio da su janjičari pomogli drskom rušenju centra Beograda kako bi se otvorio prostor za projekat na obali o kojem je jedan od Vučićevih saveznika pregovarao sa liderom UAE. Slučaj u kojem su desetine maskiranih ljudi buldožerom srušile ulicu punu zgrada koje su stajale na putu projektu ostaje nerešen.

Zanimljivo je da su janjičari takođe pomogli da se obezbedi bezbednost gej marševa za Vučića. To je bilo malo neuobičajeno za huligane, žestoku homofobičnu grupu koja je poslednjih godina proslave pretvorila u krvavu tuču. Prema rečima B., koji nije bio prisutan, Vučić je organizovao sastanak iza zatvorenih vrata sa grupom vođa huligana, pokazao im debeo paket dosijea i obećao im da će sve dosadašnje krivične prijave protiv njih biti povučene ako budu mirni. događaji gej ponosa. Nakon toga, parade su protekle bez problema.

Nisam mogao da potvrdim da je Vučić ikada održao takav sastanak. (Vučić retko daje intervjue stranim medijima, a njegovi portparoli nisu odgovorili na moje zahteve za intervjue). Ali Stanković – Belivukov šef – izgleda da je zatvorio svoj postupak. U vreme kada je postao vođa bande, već je bio osuđen na pet godina zatvora zbog trgovine drogom i nedozvoljenog posedovanja oružja. U godinama koje su usledile, kazna je deset puta uslovljavana na osnovu lažnih medicinskih podataka, za koje se kasnije ispostavilo da su falsifikovani, navodi se u dokumentima koje je objavio beogradski nedeljnik Vreme.

Ubrzo nakon toga, Vučić je u intervjuu upitan da li želi nešto da preduzme u vezi sve većeg nasilja huligana. On je odgovorio da nije u mogućnosti da to učini jer ne postoji „opšti društveni konsenzus“ o toj temi. To je bila tipična Vučićeva dosjetka: dijelom zvižduk, dijelom provokacija i brzo zaboravljena u srbijanskom vječnom vrtlogu stvarnih i umjetnih kriza.

Kako je učvršćivao svoju vlast, Vučić je nastavio da pretvara Srbiju u autokratiju. Neprofitna organizacija Fridom haus je 2019. godine u svom godišnjem rejtingu demokratija snizila Srbiju sa slobodne na delimično slobodnu, navodeći kao razlog politizaciju pravosuđa i drugih institucija i izbore poremećene uznemiravanjem i podmićivanjem. Ipak, kandidatura Srbije za članstvo u EU se srećno odmakla, kao da birokrate u Briselu nisu primetile da Vučić ide u pogrešnom pravcu.

Važna poluga moći za Vučića su mediji. Uz pomoć državne telekomunikacione kompanije kupio je lokalne TV stanice, a njegovi saveznici vode trijadu medijskih organizacija koje nesramno prate liniju Napredne stranke i samom Vučiću daju dosta vremena. To uključuje TV stanicu pod nazivom Pink, koja je specijalizovana za blistave tok emisije i rijaliti TV. Najbesramniji je, međutim, Informer, skandalozan list o obračunavanju sa neprijateljem i prikazivanju slika zgodnih žena.

Početkom 2017. Vučić je najavio da će se kandidovati za predsednika. U predizbornoj kampanji koja je usledila bilo je brojnih tvrdnji o zastrašivanju birača. Neki radnici u javnom sektoru rekli su da su bili pod pritiskom da podrže vladajuću stranku, navodi se u izveštaju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. U medijskom izveštavanju dominirali su organi stranke, koji su klevetali Vučićeve konkurente. Prema Birodiju, nezavisnoj istraživačkoj grupi, Vučić je dobio 120 puta više informacija nego dva vodeća opoziciona kandidata zajedno.

Vučić je dobio predsedničku funkciju sa značajnom razlikom. Sa dominacijom svoje stranke u parlamentu, on je sada kontrolisao sve grane vlasti i mogao je sam da izabere svog naslednika na mestu premijera, zarađujući poređenje sa Putinom, koji je 2008. postavio Dmitrija Medvedeva na mesto predsednika kako bi stvorio privid demokratskog poretka u Rusiji. Na Vučićevoj inauguraciji huligani, među kojima i pripadnik janjičara, pomogli su u razbijanju i uklanjanju demonstranata. Vučićev stil vlasti je postajao sve otvoreniji i autoritarniji, a njegovi saveznici su javno pokazivali svoju lojalnost.

Istovremeno, Vučić se sve otvorenije udvarao autoritarnim liderima Rusije, Mađarske i Kine. Uprkos svim ovim znacima klizanja, evropski lideri su nastavili da ga srdačno dočekuju, uručuju investicije i ništa ne ukazuju da je pristupanje Srbije EU ugroženo. (EU je 2020. dala Srbiji oko 300 miliona evra i činila je 62 odsto srpske trgovine). Razlog za to nije bila tajna: status Kosova još uvek nije jasan. Evropljani su polagali nadu u Vučića da će doneti rešenje. „On je veoma moćan, neko ko može nešto da postigne ako želi“, rekao mi je nemački diplomata. „On bi mogao biti taj koji bi značajno napredovao na Kosovu.

Vučić je slao umirujuće signale Evropljanima, ali je imao i druge poruke za svoju konzervativnu bazu i za srpske nacionaliste koje podržava u Bosni, na Kosovu i u Crnoj Gori. (Ovaj prkosan jezik deli sa Putinom, koji je više puta ponovio svoje protivljenje nezavisnosti Kosova.) Ove poruke često prenosi Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih poslova, koji se redovno žali da su etnički Srbi maltretirani u drugim balkanskim zemljama. Vulin i drugi nacionalisti nagoveštavaju da je njihov pravi cilj Velika Srbija – isti san koji je doveo Balkan u rat 1991. godine.

Bande igraju važnu ulogu u ovim političkim šaradama. Sever Kosova, sa pretežno srpskim stanovništvom, nominalno je pod kontrolom nacionalne vlade u Prištini. U stvarnosti, njime vladaju organizovane kriminalne grupe, za koje se veruje da su saveznici Vučićeve stranke i koje Ministarstvo finansija SAD optužuje da su u dosluhu sa srpskim bezbednosnim zvaničnicima oko poslova šverca. To Vučiću daje važnu polugu za povećanje ili smanjenje regionalnih tenzija. Ali kao oruđe države, mafijaši mogu biti nepouzdani.

Prvi znak prave nevolje u odnosima Vučićeve vlade sa huliganima pojavio se u noći 13. oktobra 2016. Belivuk je upravo izašao iz beogradske teretane sa svojim šefom Stankovićem kada je ekipa atentatora prošla u crnom audiju i otvorila vatru sa Kalašnjikovi. Dok je Belivuk čučnuo iza automobila, naoružani napadači su se odvezli, ostavljajući Stankovića mrtvog. Ubrzo je mesto zločina bilo prepuno policajaca, navodi se u pomno dokumentovanom izveštaju koji je prošle jeseni objavio časopis Vreme. Jedan od policajaca, koji je razgovarao telefonom sa svojim šefom, viknuo je „Ko je Belivuk?“ Kada je Belivuk odgovorio, oficir je rekao, očigledno misleći na svog pretpostavljenog, „Rekla ti je da se vratiš u svoje skrovište“. Banda je imala novog vođu.

Ubistvo je možda povezano sa Stankovićevom ulogom kao „vladinog projekta“. Kako prenosi Vreme, Stanković, koji je putovao u blindiranom audiju sa policijskim radiom, dobijao je pošiljke kokaina po nižim cenama od ostalih gangstera i oni su bili uznemireni. Ali Stankovićevo ubistvo je takođe otkrilo da je banda Belivuk bila umešana u sve nasilniji rat između narko-klanova u regionu. Trgovina kokainom bila je profitabilnija nego ikad, a latinoamerički karteli okrenuli su pogled ka rastućem evropskom tržištu. Iako se veliki deo evropskog kokaina isporučuje preko kontejnerskih luka u severnoj Evropi, balkanska ruta je postajala sve važnija, a veliki deo bio je koncentrisan u Crnoj Gori, južnom susedu Srbije. Crna Gora je mala — sa populacijom od nešto više od 600.000 — ali ima određene karakteristike koje je čine pogodnom za trgovinu, uključujući dugu obalu Jadrana. Kao i Sicilija, ona je siromašna i pod upravom klanova ozloglašenih po svom bezakonju. I ima dugu istoriju šverca, praksu koju je podsticala vlada tokom građanskih ratova 1990-ih.

Rat bandi počeo je nakon svrgavanja narko bosa Darka Šarića, čije je hapšenje Vučić svečano najavio 2014. godine. Šarić je osnovao narko-bazu u Kotoru, veličanstvenom srednjovekovnom lučkom gradu na crnogorskom primorju koji je pod zaštitom UNESCO-a. Grupa narko-dilera iz Kotora nasledila je njegovo nasledstvo, a zatim se podelila u rivalske klanove zbog pošiljke od 200 kilograma kokaina. Rat je brzo postao smrtonosan, a u Srbiji i Crnoj Gori je došlo do međusobnih atentata. Zaraćeni klanovi, Kavač i Škaljar, uspostavili su veze sa policijom i obaveštajnim agencijama širom Balkana, koje su bile uvučene u nasilje.

Stankovićevo ubistvo je u Beogradu shvaćeno kao znak da rat klanova izmiče kontroli. Jutro nakon Stankovićeve smrti, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović održao je konferenciju za novinare na kojoj je saopštio da je dosta gotovo: vreme je za obračun sa mafijom. Ali gore je dolazilo.

Jedno od prvih Belivukovih akcija kao šefa bilo je promenu imena svoje bande u Principi. U intervjuu jednom beogradskom nedeljniku – jedinom za koje se zna da je postojao – rekao je da je delovao “iz principa”. Nije rekao o kojim principima se radi. Ime je sa sobom donelo još jednu prećutnu asocijaciju: Gavrilo Princip, nacionalista bosanskih Srba koji je započeo Prvi svetski rat ubistvom nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine i još uvek je popularan među Srbima zbog svog hrabrog stava protiv Austrougarske imperije.

Belivuk je dospeo na naslovne strane nekoliko meseci kasnije kada su on i njegov potporučnik Marko Milikjović, poznatiji kao Kasapin, optuženi da su ubili čoveka u centru Beograda. Žrtva je bio stručnjak za borilačke veštine koji je radio kao obezbeđenje u beogradskom noćnom klubu na jednom od splavova na reci. Gostujući na svom omiljenom kanalu Pink TV, predsednik Vučić je objasnio da je ovaj čovek bio na meti „zato što je sprečio neke od Belivukovih i Milikjovićevih ljudi da preuzmu splavove. Kada dođete do bunkera na stadionu, možete da dobijete gram droge za 50 evra, pa se proteže po celoj Srbiji, prodaju ga na splavu za 70. Ta cena stalno raste. I zato je taj čovek poginuo“. Čuvši ovo, Belivuk je lako mogao pomisliti da mu je podrška vlade presušila. Umesto toga, ponovo se pojavio poznati obrazac. DNK dokazi koji inkriminišu Belivuka misteriozno su nestali, a on i njegov zamenik su oslobođeni optužbi (iako su odležali zatvorsku kaznu pre presude).

Još jedan znak Belivukove svetosti bilo je pojavljivanje gosta na tribinama: Danila Vučića, najstarijeg predsednika predsednika. U beogradskim nezavisnim medijima pojavile su se fotografije na kojima Danilo Vučić drži članove bande Belivuk, što je navelo predsednika da se razbesni, optužujući novinare da su nepravedno gađali njegovu porodicu. Vučić je više puta izjavio da je njegov sin, koji radi u vinoteci, privatnik bez službenog položaja. Ali čini se da Danilo igra dvosmislenu političku ulogu. On je pre dve godine javno primio srpskog ratnog zločinca nakon što je kaznu odslužio u Hrvatskoj i, prema pisanju srpskih medija, predao mu 30.000 dolara u gotovini, kao i ključeve od stana u Beogradu i automobila. Poreklo ove velikodušnosti nije objašnjeno. (Vučićevi portparoli nisu odgovorili na zahteve za komentar.) Danilo je takođe fotografisan sa liderom Narodne patrole, ekstremno desničarske nacionalističke grupe koja organizuje antiimigracione proteste i nedavno preti da će preći granicu u odbranu etničkih Srba koji žive na Kosovu.

Do 2019. godine, Belivuk i njegova banda su postavili bunker na stadionu Partizana gde su mučili žrtve i skladištili drogu i oružje. Imali su na umu važnije stvari od fudbala: rat između dve crnogorske kokainske frakcije potresao je organizovani kriminal širom regiona. „Većina velikih grupa organizovanog kriminala odlučila je da se pridruži jednoj od ove dve rivalske kriminalne grupe“, zaključuje se u dokumentu srpske obaveštajne službe koji je citiran u maju 2020. u istrazi Međunarodnog konzorcijuma Projekta za izveštavanje o organizovanom kriminalu i korupciji.

Nisu samo kriminalci podstakli rat klanova. Prema Reporting Project-u, neke srpske i crnogorske policijske i obaveštajne agencije stali su na stranu Kavačevog klana. (Policije obe zemlje negiraju bilo kakvu povezanost sa bandama.) Napadi su počeli na ulicama Beograda i Podgorice, ali su se ubrzo proširili na Španiju, Austriju, Nemačku, Holandiju i Grčku. Nekoliko balkanskih reportera koji su pratili rat klanova rekli su mi da je broj poginulih trenutno preko 70.

Banda Belivuka postajala je sve vidljivija i van granica Srbije. Španska obalska straža je 2019. godine zaplenila 800 kilograma kokaina na brodu koji je dolazio iz Južne Amerike. Droga je vredela 50 miliona evra. Iako nema dokaza da su trojica srpskih mornara na brodu bili direktno povezani sa bandom Belivuk, mnogi paketi kokaina nosili su lik Gavrila Principa, zaštitni znak te bande.

Nema sumnje da su Belivuk i njegova banda u zatvoru jer je Evropol razbio Sky-ECC kod i otkrio inkriminišuće tekstove i fotografije grupe. Ostaje nejasno šta su srpske vlasti znale i šta su planirale da urade povodom toga. Zvaničnici Evropola koje sam sreo u Hagu nisu govorili kako i kada komuniciraju sa Srbijom koristeći podatke Skaj-a. Zvanično, presretnuti podaci predati su nakon Belivukovog hapšenja i na osnovu kojih je podignuta optužnica. Međutim, čini se da je Evropol (ili jedan od njegovih partnera) dojavio Srbe nekoliko meseci ranije. To je rekao bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović, koji tvrdi da je hapšenje omogućeno razgovorima koje je presreo Skaj. A u oktobru 2020. godine, u burnoj izjavi o nasilju bandi, Vučić je rekao da je nedeljama slušao o jezivim zločinima, a zatim je zagonetno dodao: „I nemojte terati ceo grad da priča o tome kako je neko nekome odsekao glavu preko skajpa. ”

Ova primedba je privukla pažnju Stevana Dojčinovića, jednog od najistaknutijih srpskih istraživačkih novinara. Dojčinović je jedan od osnivača Mreže za izveštavanje o kriminalu i korupciji i piše o bandi Belivuk i njihovim vezama sa državom od 2016. godine. Bio je meta brojnih pretnji i napada u medijima savezničkim Vučiću, koji su ga, između ostalog, etiketirali kao teroristu, špijuna, mafijaša, narkomana, izdajnika i sadomazohistu. Dojčinović je nizak čovek osetljivog, lisičjeg lica i prstena na nosu. On i njegovo osoblje rade u jednoj beogradskoj kancelariji koja je toliko mala i puna dokumenata da kada uđete u nju, izgleda kao prepun orman. Dojčinović mi je rekao da veruje da je Vučićeva primedba o odsecanju glava (očigledno da je Sky pomešao sa Skajpom) možda bila poslednja opomena bandi. „Banda Belivuka je bila korisna za državu, ali je izmakla kontroli, postala suviše nasilna“, rekao je Dojčinović. „I njih su posmatrali spolja, Evropljani su obavestili srpsku policiju o presretanjama Skaj-a.

Ako je Dojčinović u pravu, srpske vlasti još nisu odlučile šta će sa Belivukom i njegovom bandom od oktobra 2020. Definitivno su bili zabrinuti jer sudski dokumenti pokazuju da je srpska policija počela da prati bandu početkom avgusta, šest meseci pre hapšenja. Ali očigledno nisu bili dovoljno zabrinuti da spreče bandu da muči i ubija ljude.

Zahvaljujući vestima Sky-ECC koje je otkrio Europol, sada imamo zastrašujuće tačne podatke o tome šta se dogodilo nekim od muškaraca koji su počeli da nestaju u Beogradu 2019. Banda Belivuka razvila je i usavršila rutinu ubijanja, sa desetinama pratilaca koji su igrali različite uloge. Ponekad su namamili žrtvu poslovima sa drogom ili oružjem; u jednom slučaju su prevarili suparnika da poveruje da je saučesnik uhvatio Belivuka i da bi sada mogao da ga ubije. Skaj tekstualne poruke često pružaju najnoviji pregled zločina.

Jedan od muškaraca na koje su ciljali bio je 33-godišnji rivalski vođa huligana po imenu Goran Veličković. Bio je poznata i popularna ličnost na stadionu Partizana. Bio je oženjen svojom mladalačkom ljubavi, imao je dvoje male dece i radio je za svog rođaka koji je popravljao prozore. Na fotografijama ima rumene obraze, vesele smeđe oči i mišićave grudi. Na njegovoj mišićavoj desnoj podlaktici može se videti tetovaža na kojoj piše “The Young Boys”, naziv njegove navijačke grupe.

Veličković je znao sve o stadionu i njegovim rivalstvima. Ono što ga je zabrinulo, rekla mi je njegova udovica Jelena, bila je uloga policije. „Ono što nas je zaista zabrinulo je to što su pored rivalskih grupa stajali policajci“, rekla je Elena. “Ako pripadate takvoj grupi, dobijate nezamislivu moć. A ako ste protiv ove grupe, ne možete se zaštititi.”

Početkom avgusta 2020. Goran je izašao da se sastane sa prijateljem i više se nije vratio. Proći će meseci pre nego što Jelena sa sigurnošću sazna šta se dogodilo. Tek kada je videla Skaj dokaze u optužnici, shvatila je: Gorana je iz Beograda na zemljani put pored napuštenog žitnog polja namamio čovek kome je verovao. Grupa Belivuka ga je uhvatila, vezala i odvezla u svoju klanicu dok je Jelena hranila bebe i spremala večeru za svog muža.

U skrivenoj prostoriji dostupnoj iz garaže, banda je pripremila komoru za mučenje. Tu su bile lisice i kaiševi, sečiva, vruća pegla i radna odeća za jednokratnu upotrebu. Mlin za meso je bio na jednom kraju. Pre svakog ubistva, članovi bande su postavljali sveže plastične folije na pod i zidove.

Kako se navodi u optužnici, Gorana su uveli u sobu i ispitivali, primoravajući ga da otključa telefon i pregleda svoje kontakte. Kliještima su mu čupali nokte, tukli ga i na kraju sekirom odrubili glavu. Goranu su nožem izgrebali uvredu po leđima, snimili nekoliko fotografija i poslali ih kontaktima na njegovom telefonu. Na jednoj fotografiji je pisalo: “Vidiš li draga? Meksiko, usred Beograda”.

Vođe bande, pokazuju snimci Skaj, često su uživali u mučenju. U još jednom ubistvu nekoliko nedelja kasnije, Belivuk i njegova desna ruka pozvali su na Sky telefone iz Crne Gore (gde su počinili još tri ubistva) da ohrabre svoje poslušnike u Beogradu da budu „102 odsto sebe“ u mučenju najnovije žrtve”. Transkripti Skaj-a otkrivaju da su tražili da im telefon bude blizu žrtve kako bi ga mogli prokleti i reći mu da su planirali da ubiju njegovog oca i brata i “sve što ste ikada znali i voleli” da ubiju. Belivuk je kasnije ponovo poslao poruku, zamolivši jednog od svojih podređenih da detaljno opiše mučenja i da “za mene ne izostavi nikakve pikantne detalje”.

Nakon što je svaka žrtva bila mrtva, muškarci su sledili isti ritual. Koristeći sekire i noževe, leševe su sekli na sitne komade, prolazili kroz mašinu za mlevenje mesa, a ostatke skupljali u vreće koje su bacali u Dunav. Zapalili su torbe zajedno sa svom odećom i stvarima žrtve. Takođe su uništili krvavu plastičnu foliju i očistili mlin za meso kiselinom i izbeljivačem. Ali to nije bio kraj stvari. U skoro svakom slučaju, kažu tužioci, slali su poruke članovima porodice žrtve, često se pretvarajući da su on, i nalazili načine da dođu do novca, droge i automobila.

Jelena Veličković mi je rekla da je sve do dana kada je saznala šta se desilo njenom suprugu – kada je u jednoj srpskoj TV emisiji videla fotografije njegovog unakaženog tela – teško verovala da je Belivuk kriv.

“Bio je skoro prijatelj”, rekla je. “Često sam ga sretao na stadionu. I mog muža takođe.” Godinama ranije, kada je dovela svoje prvo dete na stadion na utakmicu, Belivuk joj je čestitao. I po običaju u Srbiji, čak joj je dao novac za bebu, poklon od 50 evra. „Tada je bio veoma fin“, kaže ona. „Nikada nisam zamišljala da bi čovek koji nam je davao poklone za naše dete mogao da ubije mog muža.

Jelena je mala žena velikih, tamnih očiju, okruglih crta lica i pogleda punog melanholije. Ruke su joj istetovirane, uključujući i novu tetovažu na kojoj na srpskom piše: „Bol koji osećam danas biće moja snaga sutra“.

Jelenin advokat, koji je sedeo sa nama, rekao mi je da veruje da Belivuk i njegovi ljudi nisu rođena čudovišta. Vlada je bila potrebna da se to dogodi. „Belivuk je bio žrtva nerealnih očekivanja“, rekla je ona. “Imao je iluzije veličine. On i njegovi prijatelji su i sami postali žrtve. Neko ih je hranio zabludama.”

U dve godine od hapšenja bande Belivuk, Vučić je više puta rekao da ovaj slučaj predstavlja ključni raskid sa prošlošću. “Očistićemo državne institucije od svih njihovih saradnika”, rekao je on na prvoj konferenciji za novinare nakon hapšenja. Kasnije je grupi novinara rekao: „Ovo je važno za nas, ali i za obične ljude. Vlasnici restorana i barova više ne moraju da brinu da će neko doći i pokušati da ih uceni i onda se plaše da kažu policiji da prijave jer ne znaju da li neko u policiji ima dobre veze sa ovim ubicama“. Ova poruka je imala za cilj da apeluje na Srbe zabrinute onim što su čuli o slučaju Belivuk. Moglo je da bude upućeno i Evropskoj uniji, koja Srbiju neće primiti u klub dok se vladavina prava ne shvati ozbiljnije.

Bilo je više razloga za sumnju u predsednikovo obećanje. Slične je komentare davao i u prošlosti, a Belivuk je u Srbiji naširoko cenjen kao poslednji u dugom nizu korisnih lutalica koji su zamenljivi kao i Aleksandar Stanković pre njega. Glavni razlog je to što srpske vlasti i dalje sarađuju sa trgovcima drogom i bandama. Jedan od najsenzacionalnijih nedavnih primera bilo je otkriće velike farme marihuane 30 milja izvan Beograda, za koju su tužioci rekli da je zaštićena od strane policije i vojske. Čini se da je farma, dizajnirana za proizvodnju visoko koncentrisanih oblika kanabisa, najveća u Evropi.

A Vučićev odnos sa prekršiocima zakona seže i van granica Srbije. Godine 2018, kosovski biznismen kojeg je Ministarstvo finansija SAD optužilo za veliku trgovinu drogom i oružjem optužen je za ubistvo političara. Vučić ga je stao u odbranu nazivajući ga „čovekom koji brani srpski narod i srca severnog Kosova“. Paradoksalno, Vučićev uticaj na severu Kosova jedan je od razloga zašto ga Evropska unija vidi kao vrednog partnera. Tu moć je demonstrirao krajem prošle godine tokom granične krize koja je nakratko pretila da preraste u otvoreni sukob.

Konfrontacija je došla do vrhunca, možda ne slučajno, tokom samita Evropske unije u decembru, gde je Vučić ponovio svoje odbijanje da učestvuje u sankcijama EU protiv Rusije. Etnički Srbi na severu Kosova zabarikadirali su ulice i blokirali kretanje kosovskih vlasti. Demonstranti su se okupili na srpskoj strani granice, uključujući pripadnike Narodne patrole, srpske nacionalističke organizacije koja ima dokumentovane veze sa ruskom paravojnom grupom Vagner. Beograd je poslao sopstvene trupe na granicu, preteći da će intervenisati i odbraniti Srbe na Kosovu. Kao rezultat toga, Vučić je održao sastanak sa grupom kosovskih Srba i kriza je završena. Granični spor je prirodno privukao pažnju Evropske unije. Sredinom marta, lideri Srbije i Kosova provizorno su se dogovorili o planu normalizacije odnosa pod pokroviteljstvom EU, ali je Vučić do sada odbijao da se pismeno obaveže.

Pre skoro deceniju, američki analitičar po imenu Danijel Server pomogao u organizaciji Vučićevog prvog javnog nastupa u Vašingtonu. Radeći na Balkanu 1990-ih, Server je znao sve o Vučićevim nacionalističkim korenima. Ali bio je razočaran dosijeom drugih srpskih političara. Rekao mi je da Vučić nije dao nikakva obećanja u vezi sa Kosovom, ali da će se približiti Evropskoj uniji. Server je Vučića smatrao inteligentnim i ozbiljnim. Ima nade, rekao mi je, da bi Vučić mogao da bude figura „Niksona u Kini“ koja može da podstakne konzervativnu bazu svoje stranke ka širem pomirenju sa susedima Srbije.

Server mi je rekao da se njegov odnos prema Vučiću iz korena promenio. „Vučić je sada mrtav ozbiljan po pitanju ’srpskog sveta‘“, rekao je on. Ove reči, koje često citiraju srpski nacionalisti, prenose ideju da Srbija ima pravo da dominira nad zemljama koje naseljavaju etnički Srbi, uključujući i nekoliko susednih zemalja. „Imao je priliku da krene u pro-EU pravcu i odlučio je da to ne učini. Server spekuliše da je Vučić zaključio da bi reforme potrebne za ulazak u EU oslabile njegovu poziciju moći ili bi ga možda čak dovele u zatvor. Kao i bivši hrvatski premijer Ivo Sanader, koji je nadgledao većinu priprema svoje zemlje za pridruživanje pre nego što je uhapšen i zatvoren zbog korupcije (i danas je u zatvoru). Sanaderova sudbina postala je zastrašujući primer za buduće reformatore na Balkanu.

Sjedinjene Države i EU su nastavile da podržavaju Vučića, usklađujući politiku sa ekonomskim rastom i uglavnom ignorišući njegov neliberalizam. Trampova administracija je delovala posebno prijateljski prema Vučiću, otvoreno stala na njegovu stranu u regionalnom tarifnom sporu i iznudivši kolaps popularne vlade na Kosovu. Tramp je poslao agresivnog specijalnog izaslanika u region, Ričarda Grenela, koji je izgleda nameravao da posreduje u „sporazumu veka Srbije i Kosova“ kako bi poboljšao Trampove izglede na predsedničkim izborima 2020. (Nije došlo do toga.)

Server i brojni drugi balkanski eksperti smatraju da Sjedinjene Države i Evropska unija propuštaju priliku da poguraju Vučića u demokratskijem pravcu. „Imamo više uticaja na zapadnom Balkanu nego bilo gde drugde u svetu“, rekao mi je Kurt Basuener, naučnik koji je opširno pisao o Balkanu. „A mi ipak svoju politiku gradimo na Vučiću i ljudima poput njega. Ako je Vučić znao da je u opasnosti da izgubi veliki deo svoje finansijske i diplomatske podrške sa Zapada, Basuener je rekao da bi njegova kalkulacija mogla da se promeni u vezi sa svim vrstama stvari, uključujući i njegovu naviku da mazi kriminalce i huligane. Po mišljenju Basuenera, ideja da Srbija može da postigne „ravnotežu” između Zapada i Rusije u velikoj meri je iluzija. Iako je Rusija možda tradicionalni saveznik Srbije, Putin, koji se bori da obnovi sopstvenu poraženu vojsku, ima malo toga da ponudi običnim Srbima.

Jednog popodneva u Beogradu ćaskao sam sat vremena sa Borisom Tadićem, koji je bio predsednik Srbije od 2004. do 2012. godine kada je izgubio od Vučićeve stranke. Rekao mi je da je organizovani kriminal postao toliko moćan u Srbiji da je teško videti ko je glavni. Tokom svog mandata, bio je zapanjen kada je otkrio da kriminalne grupe „imaju bolju opremu i tehnologiju od naše policije“. Kokainski karteli su postali toliko unosni da mogu korumpirati svakoga. Tadić je rekao da se uspešno borio protiv mafije. Vučić je „pomogao da se kriminalci dovedu na vlast“ verujući da može da ih kontroliše. Bila je to opasna kocka.

Šta je krajnji rezultat vaše moći da huliganima i kriminalcima rušite same temelje društva?“, upitao je on. Tadić je zabrinuto pogledao oko nas na dvorište hotela. „Ko vlada ovom zemljom?“, upitao je. „Možda pored nas sede neki Belivukovi saputnici./NYT/