Kult Putina u Srbiji oslikava naciju koja se još uvek nije suočila sa svojom prošlošću

Ukrajina napada Rusiju!” bio je nadrealni naslov u izveštaju u izdanju Informera, najprodavanijeg tabloida u Srbiji od 22. februara. Taj naslov nije bio jednokratan, bio je izraz Putinofilije koja je godinama bila jaka u Srbiji. Kako je većina sveta osudila agresiju Rusije na Ukrajinu, veliki deo medija u Srbiji okrenuo se veličanju ruskih postupaka. Tabloidi, veb portali, dnevni listovi, nedeljnici i televizijski kanali širom zemlje slavili su uništenje ukrajinskih gradova i dali svesrdnu podršku ruskim oružanim snagama. Činilo se da je ubijanje civila, sravnjivanje gradova i uništavanje spomenika kulture neke urednike u Srbiji ispunilo entuzijazmom i veseljem.

Ubistva civila, sravnjivanje gradova sa zemljom i uništavanje kulturnih spomenika očigledno su ispunili neke srpske urednike entuzijazmom i veseljem.

U Beogradu su održani proruski mitinzi na kojima je publika bodrila Putina, a slovo Z je bilo išarano po asfaltu. Ostatak sveta je zadrhtao dok je gledao u realnom vremenu izveštavanje o leševima na ulicama Buče, civilima koji se sklanjaju od ruskih granata u podzemnim stanicama i milionima izbeglica koje beže iz svoje zemlje, ali umesto saosećanja za nevine žrtve, činilo se razumevanje za zločince reakcija Putinovih srpskih navijača.

Ako saveznici predsednika Aleksandra Vučića u srpskim medijima izgledaju optimistično u pogledu smrti i razaranja u Ukrajini, on tvrdi da je zemlja politički neutralna. Srbija je nevoljno glasala za rezolucije Generalne skupštine UN koje osuđuju rusku upotrebu sile i nezakonitu aneksiju ukrajinske teritorije. Ali Vučićeva vlada je više puta odbijala da podrži zapadne sankcije Rusiji. Vučiću su hrlili evropski zvaničnici, američki senatori i razni izaslanici koji mu govore da je vreme da bira: da li će Srbija biti deo Evrope ili saveznik Rusije? I pored svih pritisaka, Vučić drži Srbiju u limbu.

Ali ne može biti neutralnosti kada je u pitanju ruska kampanja protiv Ukrajine. Ostati neutralan dok dželat kolje žrtvu znači moralno stati na stranu dželata.

Odnos Srbije prema ratu u Ukrajini zahteva dodatni kontekst. Dok u drugim zemljama ruska državna novinska agencija Sputnjik i ruski TV kanal RT šire propagandu Kremlja, u Srbiji se većina domaćih medija ponaša kao da su i sami deo ruske mašinerije pod komandom Kremlja, nadzornicima komunikacija. Problem nije ograničen samo na medije. Srbija se nikada nije odrekla velikosrpske nacionalističke ideologije koja je dovela do ratova u bivšoj Jugoslaviji. Izuzetak je bilo kratko premijersko mesto Zorana Đinđića, ali je to prekinuto njegovim ubistvom 2003. godine.

Današnji srpski politički lideri bili su učesnici ratova devedesetih. Vučić je bio visoki funkcioner Srpske radikalne stranke osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Njegov koalicioni partner Ivica Dačić, lider Socijalističke partije Srbije, bio je portparol Slobodana Miloševića. Jedan od Vučićevih najbližih saradnika, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, karijeru je započeo kao funkcioner Jugoslovenske levice, stranke koju je osnovala pokojna Miloševićeva supruga Mirjana Marković. Današnja ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović radila je na časopisu Srpske radikalne stranke Velika Srbija, čiji naslov (Velika Srbija) govori sam za sebe.

Srpski politički lideri još uvek javno ne priznaju Srebrenicu kao genocid. Ako uopšte, oni se odnose na počinjene „strašne zločine”. Ali na državnom nivou nije bilo suočavanja s prošlošću. Naprotiv, političke, medijske, kulturne, crkvene i društvene elite i dalje negiraju odgovornost Srbije za ratne zločine. Nedavni istorijski revizionizam Srbije sugeriše da su Srbi bili žrtve, a nikada zločinci. Međunarodno osuđeni srpski ratni zločinci vraćaju se kući nakon što su odslužili kaznu i dobili herojske dobrodošlice, sinekure i medijski prostor da iznesu svoju verziju istine, koju Haški tribunal, naravno, nije mogao da razume.

Murali nose lik Ratka Mladića često sa sloganom “Srpski heroj” u gradovima širom Srbije. Svako ko govori o zločinima Srba žigosaće se kao izdajnik u medijima. U srpskom tužilaštvu za ratne zločine 2.500 predmeta već godinama čami u fazi predistražnog postupka. Prema procenama Fonda za humanitarno pravo u Beogradu, ulicama srpskih gradova slobodno šeta najmanje 6.000 neosuđivanih ratnih zločinaca.

Za krajnje desničarske srpske nacionaliste, trenutno stanje mira na Balkanu je privremeno, baš kao i granice. Oni još sanjaju o velikoj srpskoj državi koja će obuhvatiti Kosovo, Crnu Goru, Republiku Srpsku i delove Hrvatske. Ostvarenje tog sna nije moguće kako stvari stoje, ali nacionalisti su strpljivi. Posle poraza u jugoslovenskim ratovima, oni su se povukli da ližu rane, raspiruju mržnju prema susedima i preko medija drže stanovništvo u stanju borbene gotovosti. Da moraju da čekaju dok se međunarodne okolnosti ne promene, jedan je od glavnih narativa ruske propagande za srpsko tržište koji se više od dve decenije filtrira kroz delove srpskih medija.

Srpski ultranacionalisti su čekali da Rusija uđe u odlučujući sukob sa zapadnim antihristom, da pobedi bezbožnu Evropu i SAD i uspostavi drugačiji svetski poredak. Veruju u Putina kao Mesiju i zamišljaju ga kao nadograđenu verziju Slobodana Miloševića: vladara moćne imperije sa nuklearnim arsenalom na raspolaganju.

Kada je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, Putinovi sledbenici su mislili da je došao njihov čas; ovo je bio početak velikog preokreta u kome će stari poredak biti uništen i iz njegovih ruševina će nastati svet gde suverenitet, granice i međunarodni ugovori nisu bili važni. Umesto međunarodnog prava i drugih zapadnih sitnica, preovladao bi zakon džungle, kako autoritarna tradicija nalaže. Države poput Srbije, koje je favorizovao svetski vladar ustoličen u Kremlju, stekle bi pravo da dovrše ono što su započele pre tri decenije da konačno stvore proširenu državu za kojom su vekovima čeznule, kako bi se uklopila u svoju zamišljenu veličinu.

Hvaljenje zločinačke agresije Rusije na suverenu zemlju može izgledati čudno neupućenima. Ali za nas koji živimo u srcu tame i zemlji čiji su heroji Slobodan Milošević, Radovan Karadžić i Ratko Mladić, ne očekujemo ništa bolje. Oni koji još veruju u teorije zavere o masakru 1994. godine na sarajevskim Markalama da je insceniran i da su raskomadani leševi zapravo lutke, lako će poverovati sličnoj propagandi o masakrima civila u Buči. Ako medijske hijene mogu da se rugaju žrtvama genocida u Srebrenici na udarnoj televiziji, zašto bi tugovali za žrtvama Putinovih zločina? Kako je 1991. rekao veliki srpski pisac i mislilac Radomir Konstantinović: „Živimo u svetu (ako je ovo življenje) u kome monstruozno postaje prirodno, a prirodno monstruozno. Njegova dijagnoza Srbije, nažalost, nije izgubila ništa od svoje tačnosti.

Tomislav Marković, rođen 1976. godine, živi i radi u Beogradu. Piše poeziju, satiru, prozu i eseje

Ovaj članak je deo serije objavljene u saradnji sa Voxeurop, koja pruža stavove o invaziji na Ukrajinu iz bivšeg sovjetskog bloka i pograničnih zemalja./The Guardian